Биоскопи и Србија: Кад се у салама навијало, плакало и ложила се пећ на дрва

Пре више од 100 година Александар Лифка, пионир кинематографије у средњој Европи, отворио је први стални биоскоп у Суботици, али се од тада гледање покретних слика значајно променило.

Готово да више нема оних старих биоскопских сала у којима су се крцкале семенке, сунцокрет, здушно навијало, плашило.

У ужем центру Београда било је најмање 10 биоскопа, чији су репертоари били жанровски профилисани и тачно се знало који филм можете да гледате у одређеној сали.

„Мени је био омиљен 20. октобар, јер су ту вртели акционе филмове и увек си могао да доживиш нешто занимљиво. Ту се добацивало, коментарисало, навијало", каже за ББЦ на српском Мишко Билбија, филмски колумниста.

Модерни биоскопи, са разним ефектима у салама, потпуно су превладали над старим биоскопима у којима се правила стадионска атмосфера и у којима се није толико обраћала пажња на квалитет слике или звука, већ су били места за излазак и жељно се ишчекивала свака премијера.

Кад ти машина дрма ред у сали да би ти дочарао земљотрес на платну

Козара, Космај, Одеон, Јадран, Славија, Звезда, 20. октобар, Балкан... сви ови биоскопи су постојали у центру Београда.

Вредно кинематографско наслеђе Београда нестало је 2007. године, приватизацијом „Београд филма" у чијем је власништву било 15-ак биоскопских сала.

Биоскопи су затворени, а поједини су претворени у ресторане, продавнице или једноставно пропадају. Одолева једино биоскоп Балкан.

„Ако би ти се гледао карате, кунг-фу филм, неки акциони, онда идеш у 20. октобар. Козара је била специјализована за највеће филмове награђене Оскаром, ту су биле главне премијере.

„Козара се и најчешће реновирала, стављале би се нове столице, често кречило", присећа се Мишко Билбија.

Јадран је, додаје, био познат по томе да су у њему емитоване породичне драме, више филмови са уметнчким додиром, док је Звезда вртела комедије, омладинске филмове.

По ободу града било је још биоскопа, готово сваки крај у Београду је имао свој - Фонтана на Новом Београду, Шумадија на Бановом брду, Вождовац у Улици војводе Степе, Авала на Црвеном крсту, Славица на Карабурми, Дрина у Улици деспота Стефана...

У биоскопу Вождовац била је огромна сала и закривљено платно, ту је сниман и филм Кад порастем бићу кенгур, каже Билбија и додаје да је репертоар осталих биоскопа пратио Козару.

Када би филм био скинут са репертоара Козаре онда би наставио живот по осталим београдским биоскопима, али на њих се није чекало дуго, највише месец дана.

Биоскоп Козара је, на неки начин, био престижни биоскоп.

Отворен је 1911. године, као дозидана сала у саставу хотела „Касина" власника Ђорђа Богдановића, пројектована по свим прописима тог времена са само једном наменом - да се у њој приказују филмови.

Билбија се присетио и претече данашњих модерних ефеката.

„Одеон је волео да врти спектакуларније филмове. Сећам се да сам ту гледао Предсказање, Истеривача ђавола, Годзилу...

„Када је на репертоару био филм Земљотрес ставили су некакав уређај који је механички тресао редове у сали како би гледаоцима то дочарали и приближили. И крене земљотрес да руши све по Лос Анђелесу и цео ред се тресе.

„Били су то прапочеци онога што сада нуде модерни биоскопи", каже Билбија.

Највише времена проводио је у биоскопу 20. октобар.

„Памтим да сам као клинац гутао сваки филм Бруса Лија, било је ту и разних хорора, па изађеш из биоскопа и осврћеш се око себе...", каже кроз осмех.

Пред крај 1960-их, у том биоскопу у Балканској улици била је постављена бомба - једна особа је погинула, а друга тешко повређена.

„Од тада кад год бих мајци рекао да идем у биоскоп, она би скочила: Само немој у 20. октобар!".

Пећ на дрва насред сале у „Космају"

Сећања Јелене Ђуровић, филмске критичарке и уреднице портала АгитПоп, о времену старих биоскопа сежу у детињство.

„Становали смо у непосредној близини Дворане културног центра а тамо су се у преподневним часовима давали цртани филмови.

„Мајка је некако успела да се спријатељи са особљем, па ме тако остави да гледам дугометражног Дизнија, 'Снежану' или 'Пепељугу' и оде на пијацу.

„Некад сам остајала и дуже, погледам филм по два пута. Мени је одговарало а и њој - она после пијаце скокне до код фризера, али ипак позове благајницу телефоном да види да ли сам жива и здрава".

Присетила се и дана када је остала у сали дуже него што је требало.

„Једном су ме тако оставили на дуже у матинеу, спаковали ми сендвиче и сок, али је разводник заборавио да ме испрати из сале кад је у рано поподне почела 'Прича о девојци О' па су у салу ушле све неке чике", каже она за ББЦ на српском.

У истој тој дворани први пут је гледала и чувени филм „Прохујало са вихором".

„Тад је пало и привремено удаљивање са пројекције, толико сам плакала и ридала када је погинула Бони Блу Батлер.

„После десетак минута сам се прибрала и завршила филм, а потом тражила од бабе објашњење. Она је рекла: 'Сине, то је само први део, то је кобајаги, у другом делу ће она оживети'. Ево, чекам и даље", прича Јелена Ђуровић.

У биоскопу „Космај" је са мајком гледала филм „Бриљантин", а сећа се да су пре пројекције наложили пећ на дрва која је стајала насред сале.

„Било је романтично", каже Јелена.

И прва љубавна искуства вежу је за некадашње биоскопе.

„Први пут сам се заљубила у глумца у 'Козари'. То је био неустрашиви Снејк Плискен, лик кога тумачи Курт Расел у филму Џона Карпентера 'Њујорк 1997'.

Ипак та љубав је била кратког даха, додаје, јер су потом стигле „Ватрене улице" Волтера Хила - „филм који је однео цео мој џепарац наредних месеци".

„Чак 23 пута сам отишла у 'Козару' да видим мог 'мужа' Тома Кодија, Елен Ејм и да чујем ту музику", додаје Јелена Ђуровић.

Према њеним речима, „Балкан" је био најлепши салонски биоскоп, а балкон спектакуларан.

„Тако нешто сам видела само у Лондону, Електрик синема на Нотинг хилу подсећа на стари 'Балкан'.

„Ту сам у веома нежним годинама доживела Бергманов 'Фани и Александер' и много тога нисам разумела, осим да су тај филм и мој живот невероватно слични. Како и зашто, схватићу то много касније".

Долазак филма Флешденс (Flashdance) био је догађај, а Јелена Ђуровић се присећа како су многи тада у биоскоп носили касетофоне да сниме музику из филма, јер се оригинална касета појавила тек неколико месеци касније.

„Циљ је био да се што више набијемо уз звучник, али не и превише", каже Јелена.

Поменула је и први сусрет са „Сава Центром" и београдским филмским фестивалом - ФЕСТ.

„Деца и одрасли су гласно или мање гласно плакали у моменту кад ЕТ одлази кући и оставља Елиота.

„Седела сам на татином крилу, али ми он није рекао да је 'ово само први део и да се ЕТ у ствари враћа'. Нажалост, живот није филм, али филм понекад јесте живот", каже Јелена Ђуровић за ББЦ на српском.

Највећа гужва, тапкароши и место за излазак

Према речима Мишка Билбије, за сваку премијеру великог филма у Козари владало је велико интересовање.

Слично је било и у биоскопу Јадран на Тргу Републике у строгом центру Београда испред ког је било и највише такозваних тапкароша (препродаваца карата) који су имали свог шефа.

„Стално су биле гужве кад су били познати и велики филмови, а карту си тада могао да набавиш једино од тапкароша или да је продаш код њих ако се не појави неко из твог друштва", додаје Билбија.

Несумњиво највећа биоскопска помамама у Београду, каже Билбија, владала је за филмом „Амадеус" Милоша Формана.

„Ако изузмемо фудбалске утакмице, највећа гужва које се сећам била је када се тај филм приказивао у биоскопу Балкан.

„Сваки пут када би дошао у центар могао си да видиш на стотине људи који стоје и чекају да купе карту за филм, ред је био од благајне биоскопа до Трга Републике", каже Билбија.

Тада карте за биоскоп, додаје, нису била велика ставка у кућном буџету.

Осим када би желео да гледаш неку премијеру, а закаснио би да купиш карту. Тада би тапкароши дизали цене и до два-три пута, рекао је Билбија.

Пре 30-ак година, биоскопи су били места за вечерњи излазак.

„Била су само два ТВ канала, није било интернета. Сигурно сам бар 3-4 пута недељно ишао у биоскоп. Па изведеш девојку у биоскоп, а после одете на колаче или на пирошке", присећа се Билбија.

И данашњним клинцима је биоскоп место за излазак, додаје Билбија, само то сада њих много више кошта.

„Пројекције можда нису биле добре по квалитету слике, звука, платна, пројектора, али нама је то био 23. век".

Како је у осталим градовима у Србији?

Смедеревска Паланка

Катарина Стевановић, ББЦ новинарка

У сали биоскопа „Први мај" у Смедеревској Паланци последњих година не једу се кокице, не иде се на прве састанке, не пуштају се филмови.

Ни испред зграде на Тргу хероја 1 више нема натписа „Биоскоп Први мај", а повремене филмске пројекције данас се пуштају на истој адреси - али у позоришној сали.

Паланчани се често са сетом сећају времена када су биоскоп и његова башта били место окупљања.

„Био је то велики биоскоп са балконом и биоскопском баштом која је лети радила", прича за ББЦ на српском Паланчанка Снежана Васиљевић.

Сећа се да су филмови приказивани у три термина, а осим класичних пројекција, одржавали су се и мини фестивали.

„Приказивани су филмови из Пуле, Београда, Сарајева - свих градова у којима су одржавани велики фестивали.

„Сећам се једног таквог седмодневног догађаја. Мислим да је била 1984. година. Сваког дана приказивао се по један филм, а карте су се куповале за цео програм.

„Тадашњи дечко, а садашњи супруг, и ја ишли смо свакодневно, а пуштали су се домаћи филмови - Ко то тамо пева, Варљиво лето '68, Шећерна водица...", прича Снежана.

Башта биоскопа, у којој су се лети приказивали филмови, својевремено је дата у закуп Привредном друштву Парк центар, а спекулисало се да би ту могла да буде пијаца или бувљак.

Спекулације се нису оствариле, а простор данас стоји руиниран.

Међутим, то би могло да се промени, пошто је ове године израђено идејно решење нове Музичке школе на месту биоскопске баште у паланачком Градском парку.

Према идејном решењу, планирана је доградња постојећег објекта позоришта, као и реконструкција бископске сале која ће у сваком тренутку моћи да се претвори у концертну дворану са више од 350 места, најављено је крајем јула 2020. на сајту општине Смедеревска Паланка.

Паланчки биоскоп данас је део Културног центра Смедеревска Паланка, који у сарадњи са биоскопом Рода синеплекс организује поврмене филмске пројекције - на импровизованом биоскопском платну у сали позоришта.

„Настојимо да, у наредном периоду, пронађемо могућност да се, Паланчанима добро позната, биоскопска сала обнови, поготово имајући у виду дугу традицију постојања и функционисања биоскопа у нашем граду", наведено је на сајту Културног центра.

Зајечар

Немања Митровић, ББЦ новинар

Зајечарски биоскоп отворен је 1920-их година у центру града, а сазидан је по узору на бечке биоскопске дворане тог времена.

Сала је бројала 450 места, а поред партера, имала је и балкон. Много година касније биоскоп је добио и летњу позорницу, те могућност гледања филмова под ведрим небом.

Златно доба биоскопа „Тимок" наишло је 1970-их и 1980-их.

Било је то време када се тражила карта више, а Зајечар због тога добио и препродавце улазница - тапкароше.

Родитељи су ми причали да су највећу пажњу тада привлачили филмови Бруса Лија, где би након пројекције млађи посетиоци опонашали његове вештине и такмичили се ко ће боље да изведе неки од борилачких потеза.

Прва моја сећања на биоскоп сежу у рано детињство док су ме још родитељи водили на пројекције, али ми се у памћење посебно урезала зајечарска премијера филма Срђана Драгојевића „Лепа села лепо горе" из 1996. године, који је приказиван наредних десетак дана.

Почетак пројекције је увелико каснио јер није било слободног места у сали, па су се људи на лицу места на разне начине довијали како би себи обезбедили седиште.

Сећам се да су радници биоскопа унели велики број додатних столица, што ипак није било довољно, па су поједини филм одгледали стојећи.

Тих година су организоване и школске посете, а биоскоп је неретко служио и као место где су се гледале утакице кошаркашке и фудбалске репрезентације.

Временом је посета опала.

Биоскопска платна су заменили мали екрани и видео рекордери код куће, те су се уместо карата за пројекцију изнајмљивале касете из видео клубова, што је посредно довело до затварање биоскопа „Тимок" током 2000-их.

Последњи трзај пред коначно затварање догодио се 2005. године, када је на добровољној основи локални ентузијаста Александар Виденовић поново отворио врата бископа.

Поред пројекције филмова, сала је имала и друге културне намене, па је исте године на омањој позорници испред биоскопског платна одиграна представа „Зрно" локалне аматерске глумачке трупе, које сам и ја био део.

Међутим, ни нове идеје нису помогле да биоскоп опстане, па је катанац коначно окачен 2010. године.

Зграда је временом почела да пропада, а унутрашњост биоскопа постала сметлиште, које је у протеклих пар година два пута захватио пожар.

Од некадашњег симбола културе Зајечара данас је остала само оронула зграда, која, према писању локалних медија, појединцима без крова над главом служи и као преноћиште.

Пирот

Лазара Маринковић, ББЦ новинарка

Генерације Пироћанаца памте биоскоп Искра, који се налазио у склопу некадашњег хотела Национал.

Наше баке и деке, седећи за кафанским столовима, гледали су неме филмове на малом платну док је виолиниста свирао, дајући тон покретним сликама.

Биоскоп Искра је у међувремену уређен, добио је седишта, озвучење, велико платно, филмове у боји.

Од педесетих до седамдесетих година прошлог века млади и стари су масовно ишли на биоскопске пројекције, а гледали су се вестерни, партизански и југословенски филмови.

Више од 147.000 Пироћанаца је у току 1975. гледало 222 филма, од којих само 14 домаћих.

У склопу путујућег биоскопа у селима су приказана 22 филма које је гледало више од 21.000 људи.

Имао је и летњу терасу - бисокоп Младост са друге стране реке Нишаве, са чијег балкона су током пројекција филмова летеле љуспе од семенки.

Крајем осамдесетих година Пирот добија Дом Културе са модерном биоскопско-позоришном салом која данас приказује нешто скромнији избор филмова него пре неколико деценија.

Искра и Младост у међувремену престају да раде.

У биоскоп у Дому Културе су током мог одрастања деведесетих редовније долазила најновија остварења домаће и иностране продукције него сада.

Повремено су чак и школе организовале одлазак на проијекције, посебно домаћих филмова - па се и данас јасно сећам мешавине кикотања, збуњености и радозналости која се осећала у пуној сали док је на великом платну приказиван филм Ране.

Посебно памтим и излазак из препуног биоскопа после премијере Матрикса.

Последњих година, кад год сам имала прилику да га посетим, сала је обично полупразна, репертоар је скроман и ограничен - чини ми се да се ретко приказују квалитетни филмови које је боље гледати на великом платну него на компјутеру.

Изузев 3Д цртаћа.

Последњи који сам гледала био је Рамбо: До последње капи крви.

Пошто није било ничег другог у понуди, а када сте у малом граду немате много избора да се забавите ван куће.

Није ми се допао.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]