Ментално здравље: Како је Синиша преко филмова пронашао нови животни пут

Синиша Рачић има 52 године, воли природу, спорт и да путује, а за себе каже да није туриста, већ авантуриста. Али није увек било тако.

Након више година проведених у корпоративном свету, 2013. године затекао се „без посла, новца и идеја, огорчен, озлојеђен и исцрпљен".

„Против стресова и безнађа борио сам се спортом, али онда је дошла зима и нисам знао шта да радим", каже Рачић у интервјуу за ББЦ на српском.

„Питао сам се како бих могао да одагнам негативне мисли. 'Па, волим да гледам филмове', помислио сам".

Тако је, каже, у борби против безнађа „себи одредио филмску терапију".

У наредна два и по месеца гледао је, каже, филмове по цео дан, излазећи из стана евентуално само по намирнице и мало спортских активности.

Улазио је дубински у карактере ликова и практично „живео њихове животе", каже.

„Мој живот у том тренутку није постојао, преко дана сам гледао филмове до касно у ноћ, после сам их сањао и страшни мисаони процеси су се дешавали у мојој глави.

„Са првим лепим пролећним данима сам се пробудио, било је надреално", каже Рачић, касније оснивач Активног одмора, удружења за боравак у природи.

И његов живот више није био исти - прошле године је, на пример, ишао на авантуре по Азији, уживао у лепотама Камбоџе и Балија, уз бројне дане на бициклистичким турама.

Филмска терапија

Пре филмске терапије Рачић је радио у фармацеутској индустрији - продавао је лекове.

Међутим, у тај свет никако није могао да се уклопи и нађе себи место па је, каже, током година променио 13 фирми, уз много неуспешних интервјуа за посао.

На крају је, те зиме 2013. године, тражећи психички мир узео неплаћено одсуство, а у помоћ су стигли редитељи, глумци и сценаристи.

„Пасионирани сам филмофил, волим филмове који разносе психу, психолошке драме, научну фантастику, приче о односима система и човека…

„Једноставно, у околностима када ми је све ишло низбрдо покушао сам трачком здраве свести да себи креирам нешто што ће ми оплеменити живот", наводи он.

Рецепт је био једноставан - филмографије омиљених режисера пред собом и једно по једно остварење.

„То су Ларс фон Трир, обожавам Кроненберга, Вима Вендерса… Од старе гарде ту је Хичкок, уз њега сам одрастао и радо му се враћам.

„У неком тренутку су се исцрпели најбољи редитељи, па сам бирао глумце по карактерима који ми се допадају и гледао све њихове филмове".

Уз мали екран је, каже, проводио и до 15 сати дневно.

„Једини тренуци када нисам гледао филмове били су оброци или одлазак у тоалет".

Колико је то филмова дневно - не зна тачно.

„Не спадам у ред великих спавача, евентуално шест-седам сати сна ми је потребно. А ако преостале сате у дану поделимо са просечним трајањем филмова, ето решења".

Колико их је укупно погледао за та два и по месеца је већ виша математика.

Ипак, трудио се, каже, да то буду увек квалитетни филмови.

„Америчку кинематографију у последњих 20 или 30 година презирем. То не гледам уопште. Искључиво волим уметничке филмове и тешке психолошке драме".

Ништа од тога му, додаје, није било напорно.

„Са радошћу сам започињао дан".

„Малигна туга"

Сандра Бијелац, психотерапеуткиња

Бављење хобијима, здравa исхрана, шетња, спорт, дружење са породицом… То су све начини за борбу против депресије и безнађа.

Међутим, проблем је што депресивни људи немају мотив за то.

Они знају да би тербало да се баве хобијима који су раније волели, али не виде смисао у томе. Проблем је покренути их за било шта.

Депресија је попут малигне туге… Главне карактеристике су осећај самокривице и недостатак жеље, губитак смисла.

То су веома озбиљне ствари и зато је проблематичано када се површан начин приступа психијатријским проблемима.

Прво је потребно поставити дијагнозу депресије, за шта је потребна стручна особа, а којих се многи боје, јер се боје лекова.

Депресија има неколико стадијума и нису лекови неопходни за све - психотерапија је некада довољна, али је потребан разговор са стручном особом.

Деси се и да дође до пролазне туге - после, на пример, губитка неке особе - али често људи немају капацитета да се сами извуку и зато нам је потребно да нам неко приђе, помогне и мотивише нас да се боље осећамо.

Опоравак

Рачић каже да је током гледања филмова „улазио у разне сфере и дубине карактера филмских ликова", с некима се идентификовао, неке је анализирао, а неке презирао.

„Кроз њихове карактере и ситуације сам вршио интроспекцију самог себе и схватио да моји проблеми уопште нису нерешиви.

„Чак и да су маргинални, треба човек да се сабере, концентрише и реши их".

Опоравак је, каже, трајао три до три и по месеца и на крају му се „пробудила страст и емоције".

Тада је, додаје, донео „једну од најважнијих одлука у животу - да воли себе, упркос безнађу, осећају одбачености и изолованости".

„Кад је стигло пролеће пробудио сам се са жељом и свешћу да могу даље, да сам ојачан и оснажен.

„Искристалисала се идеја да треба да се бавим хобијима који ми дају велику радост, да их капитализујем и преточим у посао".

Тако је настало његово „Фитнес и јога удружење за активан и здрав живот", што у пракси значи много бициклизма, једрења, шетњи по природи и сличних ствари.

Тада је потпуно променио стил живота.

„Свануло ми је кад сам избацио телевизор из куће", присећа се Рачић.

„Наравно, нисам неинформисан, пратим све преко интернета, али селектујем информације - нема таблоида, сви су блокирани.

„У данашње време заиста је могуће квалитетно селектовати информације".

Ипак, каже, није било лако превазићи „дресуре система".

„Годинама сам, ако возим бицикл у радно време, негде између осам и пет, осећао нелагоду, иако нисам нигде био запослен.

„Осећао сам да немам право то да радим у радно време и нелагодно сам се осећао.

Зову га „Изазивач суза":

После је, додаје, требало променити став да посао не можеш да радиш ако ниси код куће или на радном месту.

„То сам тек прошле године превазишао. Могу да будем на било ком делу света, а да посао протиче како треба", истиче.

Путовања

Тако је и било - у последњих неколико година путовао је широм планете.

„Нисам туриста, већ авантуриста", истиче Рачић.

„Не путујем да бих се чекирао или сликао негде, већ да бих дубински упознао неке културе".

Нарочито је, каже, путовао прошле године, када је „открио Азију".

„Био сам месец дана у Индији, 12 дана на Балију, 17 у Камбоџи, 20 и нешто у Кини, 50 и нешто на једрењу, неколико месеци на бициклистичким догађајима....

„И све време сам радио, само ми је било битно да имам интернет."

Како каже, могао је тако и много раније, али је имао „унутрашње блокаде које је систем наметнуо".

„Када се све променило имао сам неких 44, 45 година и мислио сам да ми је оно чиме се бавим суђено за цео живот.

„Нисам могао ни да замислим да човек у тим годинама из корена може да промени и професију и живот".

Камбоџа и синдром сагоревања

Синиша Рачић

Камбоџа је земља број један у којој сам био.

Претходно сам имао сам интересантно путовање у Кину и Камбоџа није била у плану, али се догодила, а ја не верујем у случајности.

Верујем да ти живот пружи нешто што ти у том тренутку треба.

Отишао сам у Кину на позив пријатеља и наравно су ме је фасцинирала технологија и хајтек градови, али сам био шокиран колико је природа девастирана, колико је сиво небо, нема Сунца....

Девастирали су природу, потпуно су се ородили од ње.

Кина ме је застрашила и побегао сам главом без обзира.

Један од домаћина ми је рекао да се супер провео у Камбоџи, која је удаљена само два сата авионом, а повратна карта је била 95 евра.

Отишао сам, желећи да будем у чистој природи, у њеном изворном облику.

Ишао сам на дивља острва где је прашума, спавао под ведрим небом… Намерно сам излазио из зоне комфора.

Веома сам био уљуљкан од детињства, не могу да се похвалим да су ме родитељи спартански васпитали. Напротив, ложили су пећ на 40 степени.

Тако сам под старе дане одлучио да се погиравам са собом, спавао сам намерно у јефтиним хостелима, дормовима… Било је фасцинантно.

Одушевили су ме и природа и народ и слобода, али и долазак маса западњака који су доживели синдром сагоревања.

И дође тако човек из Холандије, топ менаџер, видиш да је углађен и волонтира пет месеци на рецепцији са 40 и нешто година.

Шта даље?

Па, не зна се.

Корона вирус помрсио је рачуне многима, па и Рачићу.

„Добро је, држим се", одговара на питање како је.

„Није баш најсјајнија фаза у мом животу, посао је озбиљно погођен пандемијом, али довијам се на разне начине да опстанем".

На питање шта види кад се осврне иза себе на пут који је прешао, одговара: „Огромна истрајност и вера у могућност бољег живота по сопственим правилима".

„Одувек сам веровао да ми припада слобода, иако су многи то спутавали.

„Дуго, предуго седење у канцеларији, ставови да су корпоративне вредности вредније од приватног живота…"

Због чега онда велики број људи не учини исто што и он, него седе у канцеларији?

„Да будем сурово реалан - углавном потребно је да болест дође", каже Рачић.

„Канцеларије могу да служе за маштање. Нико те не ремети да обављајући посао машташ о неком лепшем и бољем животу…

„Да кришом погледаш напољу како Сунце сија и замислиш да возиш бајс по природи, а да са стране гледаш у канцеларије.

„Ми смо креатори наше будућности и судбине, од нас зависи".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]