Филм: „Мржња“ и прави бунтовници на филмском платну

Када је филм „Мржња" приказан на Канском фестивалу 1995, одмах је произвео снажан утисак.

Сирова студија париске омладине из редова радничке класе која живи у општинским становима дочекана је хвалоспевима, при чему је часопис Варajети филм описао као „екстремно интелигентан приказ идиотске реалности", да би потом, у том тренутку двадесетседмогодишњи Матју Касовиц добио признање за најбољег редитеља за свој тек други филм у каријери.

И како то обично бива са најбољим филмовима, време му није наудило, штавише.

Приказујући 24 часа у животу тројице младића из мигрантских породица - једног црнца, једног Арапина и једног Јеврејина - он израста у студију најгорих карактеристика француског, и шире, западног демократског друштва.

Показује провалију између богатих и сиромашних; истиче расизам који гура оне са маргиналозованим пореклом да живе у „коцкама" - на франц. banlieus - на ободима француске престонице; и, што је најважније из данашње перспективе, приказује полицију као инструмент бруталности организован како би заштитио богате беле елите.

Сматрам да је за боље разумевање покрета Животи црнаца су важни потребно погледати Мржњу.

Неколико недеља након што је у мају прошле године убијен Џорџ Флојд, Британски филмски институт ме је ангажовао да одржим серију предавања о филмовима који су повезани са Мржњом ради обележавања двадесетпетогодишњицу његове премијере.

Уз услов да моја селекција мора да буде доступна за дигитално приказивање због мера донетих услед пандемије, имала сам одрешене руке да слободно осмислим програм.

Сматрала сам да је сасвим логично да циклус треба да буде посвећен побуни и побуњеницима на великом платну - али само оним правим.

Кад кажем „правим", не мислим на оне који нам углавном први падају на памет када пребирамо по историји филма.

Проблем је у томе што је филм дуго времена погрешно наводио публику да верује како је суштина бунтовништва потврђивање нечије независности помоћу стилизованог изгледа и бурног темперамента.

С друге стране, Мржња подсећа гледаоца да бунтовништво има далеко сложенији порив - рушење системске неправде и статуса кво.

Неспорно, успех и утицај филма је био толико велики да је Мржња редефинисала лик побуњеника на филму.

Бунтовници на великом екрану нису више били бели мачо мушкарци, већ - жене, имигранти или хомосексуалци, групе којима је заједничка борба против беле мушке доминације коју су стари бунтовници подупирали.

Мржња је снажно утицала на француско друштво - нагнала је медије на расправу о сиромаштву у предграђима, провоцирајући политичаре, од тадашњег председника Жака Ширака до лидера Националног фронта Жан-Мари Лепена да се одреде према тој теми - али је исто тако променила филм.

Погледајте видео: Филм „Непутовања" осваја свет

Филмски прасак

Мржња почиње једном од најпознатијих отварајућих филмских сцена, снимком Земље из свемира.

Не дешава се ништа необично, све док Молотовљев коктел не полети ка нашој планети а још увек неидентификовани глас из позадине не исприча анегдоту. („Јесте ли чули о типу који је пао са небодера? Током пада, на сваком спрату би рекао себи, 'за сада иде добро', али оно што је важно није падање, већ како ћете завршити на земљи.")

Следи визуелни ефекат бљеска, Земља је завршила у пламену.

Затим видимо снимке демонстраната који се сукобљавају са полицијом.

Ако углови под којим камера снима оне који се боре са снагама реда нису довољни да убеде гледаоца да полицајци овде нису хероји, ту је класична бунтовничка песма Burnin' and Lootin' Боба Марлија која бије из позадине.

У једном стиху песме чујемо да полиција носи „униформу бруталности".

Тек након неувијене пристрасности на почетку, упознајемо тројицу протагониста чији ће нас погледи на свет саблазнити.

Али то је далеко више од обичног увода.

Све се дешава ноћ након побуне изазване интервенцијом полиције услед које је млади Арапин пао у кому.

Касовиц је искористио смрт студента-штрајкача Малика Усекина као образац за ову линију приче.

Али, могао је да одабере и многе друге.

Саида (Саид Тагмауи) најпре видимо како исписује своје име и опсцену поруку на полицијском комбију. Ибер (Ибер Кунде) уведен је преко сцене у којој удара врећу за бокс окружен остацима теретане изгореле до темеља.

Следи Винз (Венсан Касел) - буди се у кревету, крије револвер који је претходне вечери украо полицајцу.

Нимало случајно, Касовицеви протагонисти су black-blanc-beur (црно-бело-арапско).

У то време, овај појам (алузија на црвено-бело-плаву тирколорку француске заставе) медији су небројено пута користили, нарочито после париских нереда 1992, као скраћеницу која описује оне из „коцки".

Била је то нимало дискретна поруга усмерена ка младим обојеним припадницима радничке класе, на коју је бела средња класа гледала као на криминалце по рођењу.

Међутим, Касовиц, који је сценарио за филм почео да пише 1992, непосредно уочи избијања немира, преиначио је појам.

Без Мржње тешко да би, три године касније, пошто је Француска освојила светско првенство у фудбалу, маса окупљена на Јелисејским пољима скандирала „black-blanc-beur" више него плаво-бело-црвено у знак слављења чињенице да је репрезентација састављена од играча различитог етничког порекла.

Филм је изокренуо негативни предзнак појма, који се сада користи у тренуцима славља.

Од самог почетка, Касовиц обликује ликове у Мржњи помоћу референци на познате бунтовнике из историје филма.

Винз носи боксер на ком је исписано његово име; гледаоца би то требало одмах да подсети на накит Радио Рахима у облику слова Љубав/Мржња у Спајк Лијевом Уради праву ствар, мотив који и сам алудира на тетовиране прсте Харија Пауела у Ноћи ловца.

Још директнију алузију налазимо у сцени када Винз користи чувену реплику: „Јел се ти то мени обраћаш?", коју Травис Бикл Роберта Денира изговара док гледа свој одраз у огледалу у Таксисти.

Погледајте видео: "Quo vadis, Aida: Филм који изазива контроверзе"

Бесмислени облици бунта

Међутим, истовремено, бунтовништво је у Мржњи радикално другачије у односу на холивудски стереотип створен педесетих и шездесетих захваљујући низу препознатљивих бунтовних фигура у америчком филму: поред осталих, Марлону Бранду у улози Џонија Страмблера на свом мотору у Дивљаку (1953), Џејмсу Дину у уличним аутомобилским окршајима, познатим као „игра јастреба и голуба", као Џим Старк у Бунтовнику без разлога (1955) и Денису Хоперу и његовој екипи која крузира на чоперима у филму Голи у седлу (1969).

Можда ови мачо одметници и данас пословично важе за великане одметништва на великом платну, али немојмо се заваравати.

Маркетиншки стручњаци су их током година толико предано прилагођавали својим потребама, да је из њих одавно ишчилело све што је било бунтовно.

То, даље, указује на суштинску испразност у основи тих ликова: када се загребе иза стилизоване гардеробе коју носе и набуџених мотора, они не представљају претњу никоме а њихова реторика је јалова.

Заправо, они су само модерни каубоји - усамљене луталице, а не симболи отпора на било који смислени начин.

Пре би се могло рећи да представљају примере самодовољног индивидуализма.

Узмимо за пример филм Дивљак, тачније најчувенију реплику из ноар филма и класичног дела „бунтовног филма".

Брадов Стреблер је вођа мото-банде која шпарта Калифорнијом.

У кафеу, где се Џони обезнањује од пића док му се удвара ћерка полицајца, њена другарица Мидред га пита: „Против чега се буниш, Џони?", на што он одговара: „Шта се нуди?" и ту стижемо до поенте: Џони схвата бунтовништво као голу грабеж за моћ, настојање за заузимањем средишњег места у свом друштву, а не његовог побољшања или рушења.

Он је само прототип либертаријанца.

Исто важи и за бајкерске антихероје из Голи у седлу.

Ови надувани хипији су постали симболи бунтовништва, иако они могу бити бунтовници само у најблажем значењу те речи пошто само беже од системске неправде уместо да јој се супротставе.

Кад је реч о Бунтовнику без разлога, Роберт Еберт је у интервјуу из 2005. изнео исправан суд: „Филм није издржао тест времена, а Дин у њему пре изгледа као јефтинији Брандо него као нови велики таленат."

Нарцистичка идеја побуњеништва оличена у глумцима попут Дина и Бранда супротна је виђењу које истиче моралну страну бунтовништва као побуне против установљених влада и владара - схватање које на филму налазимо још у класичном остварењу Оклопњача Потемкин Сергеја Ејзентштајна из 1925, који приказује побуну која се одиграла 1905. на крстарици царске Русије.

У међувремену, Холивуд је приказивао искључиво белог мачо побуњеника, ретко кад прихватајући огромне надолазеће културне промене које су омогућиле препознавање жене као неизоставног дела радне снаге и Афроамериканаца, који су се уз своју белу браћу борили у Другом светском рату и који су захтевали једнака права у домовини.

Ови бунтовници нису репрезентовали праву контракултуру времена у ком су живели - они ће бити откривени тек са појавом покрета који су се борили за грађанска права и феминистичким покретима, као и са избијањем Стоунволске побуне коју су предводили људи ЛГБТ оријентације.

То су простори где се одиграла права побуна.

Бунтовници с разлогом

Схватање побуњеништва које негује амерички мејнстрим филм постало је интересантније након појаве новог Холивуда седамдесетих.

Вероватно је најзначајнији бунтовник тог периода био растројени вијетнамски ветеран Тревис Бикл из Таксисте: лик истински отуђеног човека који ниједан маркетиншки тим не може дотерати тако да испадне недвосмислено кул.

Ипак, оно што је у вези са овим филмом једнако занимљиво колико и узнемирујуће јесте то што Бикл, на себи својствен перверзан начин, поседује социјалну свест, за разлику од ликова попут Џонија Стреблера и Џимија Старка: узнемирава га живот у Њујорку и оно што види као изопаченост друштва огрезлог у безакоњу, и стога одлучује да узме закон у своје руке.

Једна од најнеобичнијих америчких филмских побуњеница из тог периода, Норма Реј коју је играла Сали Филд 1979. у филму названом по јунакињи, вероватно је и једна од најлошије оцењених.

Запањујуће делују стари прикази филма, у којима се тврди да је реч о уметнички неубедљивом делу, упркос чињеници да је Норма Реј, базиран на животу активисткиње Кристал Ли Сатон, филмска хероина са којом ретко која друга може да се мери: без партнера, сексуално освешћена мајка троје деце која оснива синдикат у текстилној фабрици где ради и помаже покрет за грађанска права.

Иако је Филдова освојила и Златну палму у Кану и Оскар за најбољу улогу, филм је, како су године пролазиле, готово заборављен у поређењу са остварењима попут Бунтовник без разлога и Дивљак, вероватно стога што је био толико испред свог времена и што се усредсредио на лик жене.

Срећом, изгледа да је ово прави тренутак да му се вратимо: Наоми Фрај је у есеју који је недавно објавио Њујоркер истакла његову важност за време у ком живимо.

„Када сам га недавно гледала, оно што је ме је још више запањило била је порука филма да не можемо сами водити борбу", пише Фрај.

„Норма Реј је хероина, али она стаје на своје ноге, као жена, зато што се бори за класну солидарност - борба која, с друге стране, не може да се заподене без раскидања дугоопстајућих етничких и расних ограничења."

Једна од упечатљивих реплика изговорена је након што је Рејовој замерено на братимљену са црнцима, на шта она духовито узвраћа: „Никада нисам имала проблем са црнцима, само са белцима."

То је филм прожет свешћу да је колективна побуна у којој учествују различити слојеви друштва најдубљи облик борбе.

Осамдесетих година прошлог века је Америка пригрлила Регана и корпоративно управљање, па је и филм кренуо у том правцу, брзо заборављајући бунтовничке искораке новог Холивуда и, насупрот том светоназору, кренуо у супротном правцу, поставивши на пиједестал напумпаног белог акционог хероја који служи само националистичким циљевима.

То не значи да бунтовника уопште није било, само су били представљени на неочекиваним местима, попут тинејџерских филмова Џона Хјуза или урбане комедије-драме Нола иде главом кроз зид, деби у то време извесног Спајка Лија, који је створио узор сексуалне и романтичне бунтовнице у лику промискуитетне Ноле Дарлинг коју игра Камила Џонс.

Три године касније, Ли је снимио Уради праву ствар - ултимативни амерички филм који говори о потреби за побуном.

Превладавало је мишљење да тај филм са Мржњом чини једну целину због начина на који се они суочавају са расним тензијама и градским нередима - иако се Ли, с једне стране, бави догађајима који доводе до нереда, док се, с друге стране, Касовиц бави последицама побуне.

Осим тога, док је Уради праву ствар, који приказује фракције и поделе у крају, изузетно дело са врхунским глумачким остварењима, Мржња каналише свој бес усредсређеније преко тројице главних јунака.

Архетипски побуњеници с краја 20. века, постали су образац за грађење бунтовних ликова читаве нове генерације редитеља широм света.

Предводници нове ере протеста

И када се филм данас погледа, види се да оно због чега су Саид, Ибер и Винз непорециви бунтовници јесте то што не планирају да просто умакну систему, већ му упућују изазов: они схватају да је директна конфронтација са њим једини начин да преживе.

Бунтовништво више није питање личне слободе, већ рушења елита у чијим рукама је моћ.

У многоме је то разлог због ког средишњи трио ликова из филма врши огроман утицај на културну имагинацију јер, упркос томе што приказује углавном свет мушкараца, Мржња је успоставио модел редитељкама које снимају филмове о бунтовницама.

Последњих година, филмови Девојаштво (2015) Селине Сијама, Божанствене (2016) Уде Бењамине и Слаткице Мемуне Дукуре (2020) реферишу на Мржњу, приче су смештене у приградске четврти а јунакиње су припаднице мањинских група које се боре против сиромаштва и расизма како би нашле своје место у друштву.

У међувремену, филм Аматери (2018) шведске редитељке Габријеле Пичлер се још директније позива на Мржњу: Пичлер ми је рекла да су је директно инспирисале сцене из Касовицевог филма, „попут оне када ТВ екипа долази у предграђе где снима тројицу момака као и реакције људи забележене оком камере".

Филм прати дешавања у малом градићу који упошљава маркетиншке стручњаке да направе промотивни видео како би подстакли ланац немачког дисконт супермаркета да отвори продавницу.

Притворност ове стратегије бива потпуно разголићена када два дечака укључе камере на својим телефонима и почну да снимају филм о томе какав је град заиста - место где, иза те идиличне слике, многи људи обојене коже грцају у сиромаштву.

Несумњиво, Мржња је уздуж и попреко покренула глобални талас генерацијског протестног филма.

Од немачке поставе филма Кратко и безболно (1998) Фатиха Акина све до Јадника из 2019. овенчаног наградом жирија у Кану, ови борбени филмови су приказали свет из перспективе расно обесправљених који желе да се чује њихов глас.

Будући да каналишу истински бес док се боре за своја права, ови филмови не теже ка успостављању равнотеже: снажно се поистовећујемо са ликовима који желе да сруше систем, док су они који га штите приказани као људи до гуше огрезли у корупцију.

Јадници се потпуно отворено надовезује на Мржњу будући да прича сличну причу о социјалној тензији у париском коцкицама, само овога пута из перспективе тројице полицајца - који имају различито етничко порекло, попут средишњег трија из Мржње.

Међутим, упркос овом оптимистичном обртању, оно што сценариста-редитељ Лађ Ли и његови косценаристи Ђордано Гедерлини и Алексис Манети показују јесте да је резултат поражавајуће исти.

Заплет се врти око полицајаца који покушавају да пронађу видео-запис полицијске бруталности, што доводи до тога да узму закон у своје руке и сами гоне једног младића.

Филм снажно сугерише да разнородан састав полиције није магично решење - неопходно је спровести радикалније преиспитивање како би била искорењена системска неправда.

Покрет Живота црнаца су важни је прошлог лета позвао на „дебуџетирање полиције", што не треба разумети буквално, као укидање полицијских одељења, већ као позив на радикално преиспитивање руковођења.

На исти начин, Молотовљев коктел који слеће на планету Земљи у Мржњи још увек одзвања као симболичка провокација у виду поруке да је брисање онога што је било раније и започињање од нуле једини начин да направимо трајну позитивну промену.

Шта је бунтовније од тога?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]