Film: „Mržnja“ i pravi buntovnici na filmskom platnu

Kada je film „Mržnja" prikazan na Kanskom festivalu 1995, odmah je proizveo snažan utisak.

Sirova studija pariske omladine iz redova radničke klase koja živi u opštinskim stanovima dočekana je hvalospevima, pri čemu je časopis Varajeti film opisao kao „ekstremno inteligentan prikaz idiotske realnosti", da bi potom, u tom trenutku dvadesetsedmogodišnji Matju Kasovic dobio priznanje za najboljeg reditelja za svoj tek drugi film u karijeri.

I kako to obično biva sa najboljim filmovima, vreme mu nije naudilo, štaviše.

Prikazujući 24 časa u životu trojice mladića iz migrantskih porodica - jednog crnca, jednog Arapina i jednog Jevrejina - on izrasta u studiju najgorih karakteristika francuskog, i šire, zapadnog demokratskog društva.

Pokazuje provaliju između bogatih i siromašnih; ističe rasizam koji gura one sa marginalozovanim poreklom da žive u „kockama" - na franc. banlieus - na obodima francuske prestonice; i, što je najvažnije iz današnje perspektive, prikazuje policiju kao instrument brutalnosti organizovan kako bi zaštitio bogate bele elite.

Smatram da je za bolje razumevanje pokreta Životi crnaca su važni potrebno pogledati Mržnju.

Nekoliko nedelja nakon što je u maju prošle godine ubijen Džordž Flojd, Britanski filmski institut me je angažovao da održim seriju predavanja o filmovima koji su povezani sa Mržnjom radi obeležavanja dvadesetpetogodišnjicu njegove premijere.

Uz uslov da moja selekcija mora da bude dostupna za digitalno prikazivanje zbog mera donetih usled pandemije, imala sam odrešene ruke da slobodno osmislim program.

Smatrala sam da je sasvim logično da ciklus treba da bude posvećen pobuni i pobunjenicima na velikom platnu - ali samo onim pravim.

Kad kažem „pravim", ne mislim na one koji nam uglavnom prvi padaju na pamet kada prebiramo po istoriji filma.

Problem je u tome što je film dugo vremena pogrešno navodio publiku da veruje kako je suština buntovništva potvrđivanje nečije nezavisnosti pomoću stilizovanog izgleda i burnog temperamenta.

S druge strane, Mržnja podseća gledaoca da buntovništvo ima daleko složeniji poriv - rušenje sistemske nepravde i statusa kvo.

Nesporno, uspeh i uticaj filma je bio toliko veliki da je Mržnja redefinisala lik pobunjenika na filmu.

Buntovnici na velikom ekranu nisu više bili beli mačo muškarci, već - žene, imigranti ili homoseksualci, grupe kojima je zajednička borba protiv bele muške dominacije koju su stari buntovnici podupirali.

Mržnja je snažno uticala na francusko društvo - nagnala je medije na raspravu o siromaštvu u predgrađima, provocirajući političare, od tadašnjeg predsednika Žaka Širaka do lidera Nacionalnog fronta Žan-Mari Lepena da se odrede prema toj temi - ali je isto tako promenila film.

Pogledajte video: Film „Neputovanja" osvaja svet

Filmski prasak

Mržnja počinje jednom od najpoznatijih otvarajućih filmskih scena, snimkom Zemlje iz svemira.

Ne dešava se ništa neobično, sve dok Molotovljev koktel ne poleti ka našoj planeti a još uvek neidentifikovani glas iz pozadine ne ispriča anegdotu. („Jeste li čuli o tipu koji je pao sa nebodera? Tokom pada, na svakom spratu bi rekao sebi, 'za sada ide dobro', ali ono što je važno nije padanje, već kako ćete završiti na zemlji.")

Sledi vizuelni efekat bljeska, Zemlja je završila u plamenu.

Zatim vidimo snimke demonstranata koji se sukobljavaju sa policijom.

Ako uglovi pod kojim kamera snima one koji se bore sa snagama reda nisu dovoljni da ubede gledaoca da policajci ovde nisu heroji, tu je klasična buntovnička pesma Burnin' and Lootin' Boba Marlija koja bije iz pozadine.

U jednom stihu pesme čujemo da policija nosi „uniformu brutalnosti".

Tek nakon neuvijene pristrasnosti na početku, upoznajemo trojicu protagonista čiji će nas pogledi na svet sablazniti.

Ali to je daleko više od običnog uvoda.

Sve se dešava noć nakon pobune izazvane intervencijom policije usled koje je mladi Arapin pao u komu.

Kasovic je iskoristio smrt studenta-štrajkača Malika Usekina kao obrazac za ovu liniju priče.

Ali, mogao je da odabere i mnoge druge.

Saida (Said Tagmaui) najpre vidimo kako ispisuje svoje ime i opscenu poruku na policijskom kombiju. Iber (Iber Kunde) uveden je preko scene u kojoj udara vreću za boks okružen ostacima teretane izgorele do temelja.

Sledi Vinz (Vensan Kasel) - budi se u krevetu, krije revolver koji je prethodne večeri ukrao policajcu.

Nimalo slučajno, Kasovicevi protagonisti su black-blanc-beur (crno-belo-arapsko).

U to vreme, ovaj pojam (aluzija na crveno-belo-plavu tirkolorku francuske zastave) mediji su nebrojeno puta koristili, naročito posle pariskih nereda 1992, kao skraćenicu koja opisuje one iz „kocki".

Bila je to nimalo diskretna poruga usmerena ka mladim obojenim pripadnicima radničke klase, na koju je bela srednja klasa gledala kao na kriminalce po rođenju.

Međutim, Kasovic, koji je scenario za film počeo da piše 1992, neposredno uoči izbijanja nemira, preinačio je pojam.

Bez Mržnje teško da bi, tri godine kasnije, pošto je Francuska osvojila svetsko prvenstvo u fudbalu, masa okupljena na Jelisejskim poljima skandirala „black-blanc-beur" više nego plavo-belo-crveno u znak slavljenja činjenice da je reprezentacija sastavljena od igrača različitog etničkog porekla.

Film je izokrenuo negativni predznak pojma, koji se sada koristi u trenucima slavlja.

Od samog početka, Kasovic oblikuje likove u Mržnji pomoću referenci na poznate buntovnike iz istorije filma.

Vinz nosi bokser na kom je ispisano njegovo ime; gledaoca bi to trebalo odmah da podseti na nakit Radio Rahima u obliku slova Ljubav/Mržnja u Spajk Lijevom Uradi pravu stvar, motiv koji i sam aludira na tetovirane prste Harija Pauela u Noći lovca.

Još direktniju aluziju nalazimo u sceni kada Vinz koristi čuvenu repliku: „Jel se ti to meni obraćaš?", koju Travis Bikl Roberta Denira izgovara dok gleda svoj odraz u ogledalu u Taksisti.

Pogledajte video: "Quo vadis, Aida: Film koji izaziva kontroverze"

Besmisleni oblici bunta

Međutim, istovremeno, buntovništvo je u Mržnji radikalno drugačije u odnosu na holivudski stereotip stvoren pedesetih i šezdesetih zahvaljujući nizu prepoznatljivih buntovnih figura u američkom filmu: pored ostalih, Marlonu Brandu u ulozi Džonija Stramblera na svom motoru u Divljaku (1953), Džejmsu Dinu u uličnim automobilskim okršajima, poznatim kao „igra jastreba i goluba", kao Džim Stark u Buntovniku bez razloga (1955) i Denisu Hoperu i njegovoj ekipi koja kruzira na čoperima u filmu Goli u sedlu (1969).

Možda ovi mačo odmetnici i danas poslovično važe za velikane odmetništva na velikom platnu, ali nemojmo se zavaravati.

Marketinški stručnjaci su ih tokom godina toliko predano prilagođavali svojim potrebama, da je iz njih odavno iščilelo sve što je bilo buntovno.

To, dalje, ukazuje na suštinsku ispraznost u osnovi tih likova: kada se zagrebe iza stilizovane garderobe koju nose i nabudženih motora, oni ne predstavljaju pretnju nikome a njihova retorika je jalova.

Zapravo, oni su samo moderni kauboji - usamljene lutalice, a ne simboli otpora na bilo koji smisleni način.

Pre bi se moglo reći da predstavljaju primere samodovoljnog individualizma.

Uzmimo za primer film Divljak, tačnije najčuveniju repliku iz noar filma i klasičnog dela „buntovnog filma".

Bradov Strebler je vođa moto-bande koja šparta Kalifornijom.

U kafeu, gde se Džoni obeznanjuje od pića dok mu se udvara ćerka policajca, njena drugarica Midred ga pita: „Protiv čega se buniš, Džoni?", na što on odgovara: „Šta se nudi?" i tu stižemo do poente: Džoni shvata buntovništvo kao golu grabež za moć, nastojanje za zauzimanjem središnjeg mesta u svom društvu, a ne njegovog poboljšanja ili rušenja.

On je samo prototip libertarijanca.

Isto važi i za bajkerske antiheroje iz Goli u sedlu.

Ovi naduvani hipiji su postali simboli buntovništva, iako oni mogu biti buntovnici samo u najblažem značenju te reči pošto samo beže od sistemske nepravde umesto da joj se suprotstave.

Kad je reč o Buntovniku bez razloga, Robert Ebert je u intervjuu iz 2005. izneo ispravan sud: „Film nije izdržao test vremena, a Din u njemu pre izgleda kao jeftiniji Brando nego kao novi veliki talenat."

Narcistička ideja pobunjeništva oličena u glumcima poput Dina i Branda suprotna je viđenju koje ističe moralnu stranu buntovništva kao pobune protiv ustanovljenih vlada i vladara - shvatanje koje na filmu nalazimo još u klasičnom ostvarenju Oklopnjača Potemkin Sergeja Ejzentštajna iz 1925, koji prikazuje pobunu koja se odigrala 1905. na krstarici carske Rusije.

U međuvremenu, Holivud je prikazivao isključivo belog mačo pobunjenika, retko kad prihvatajući ogromne nadolazeće kulturne promene koje su omogućile prepoznavanje žene kao neizostavnog dela radne snage i Afroamerikanaca, koji su se uz svoju belu braću borili u Drugom svetskom ratu i koji su zahtevali jednaka prava u domovini.

Ovi buntovnici nisu reprezentovali pravu kontrakulturu vremena u kom su živeli - oni će biti otkriveni tek sa pojavom pokreta koji su se borili za građanska prava i feminističkim pokretima, kao i sa izbijanjem Stounvolske pobune koju su predvodili ljudi LGBT orijentacije.

To su prostori gde se odigrala prava pobuna.

Buntovnici s razlogom

Shvatanje pobunjeništva koje neguje američki mejnstrim film postalo je interesantnije nakon pojave novog Holivuda sedamdesetih.

Verovatno je najznačajniji buntovnik tog perioda bio rastrojeni vijetnamski veteran Trevis Bikl iz Taksiste: lik istinski otuđenog čoveka koji nijedan marketinški tim ne može doterati tako da ispadne nedvosmisleno kul.

Ipak, ono što je u vezi sa ovim filmom jednako zanimljivo koliko i uznemirujuće jeste to što Bikl, na sebi svojstven perverzan način, poseduje socijalnu svest, za razliku od likova poput Džonija Streblera i Džimija Starka: uznemirava ga život u Njujorku i ono što vidi kao izopačenost društva ogrezlog u bezakonju, i stoga odlučuje da uzme zakon u svoje ruke.

Jedna od najneobičnijih američkih filmskih pobunjenica iz tog perioda, Norma Rej koju je igrala Sali Fild 1979. u filmu nazvanom po junakinji, verovatno je i jedna od najlošije ocenjenih.

Zapanjujuće deluju stari prikazi filma, u kojima se tvrdi da je reč o umetnički neubedljivom delu, uprkos činjenici da je Norma Rej, baziran na životu aktivistkinje Kristal Li Saton, filmska heroina sa kojom retko koja druga može da se meri: bez partnera, seksualno osvešćena majka troje dece koja osniva sindikat u tekstilnoj fabrici gde radi i pomaže pokret za građanska prava.

Iako je Fildova osvojila i Zlatnu palmu u Kanu i Oskar za najbolju ulogu, film je, kako su godine prolazile, gotovo zaboravljen u poređenju sa ostvarenjima poput Buntovnik bez razloga i Divljak, verovatno stoga što je bio toliko ispred svog vremena i što se usredsredio na lik žene.

Srećom, izgleda da je ovo pravi trenutak da mu se vratimo: Naomi Fraj je u eseju koji je nedavno objavio Njujorker istakla njegovu važnost za vreme u kom živimo.

„Kada sam ga nedavno gledala, ono što je me je još više zapanjilo bila je poruka filma da ne možemo sami voditi borbu", piše Fraj.

„Norma Rej je heroina, ali ona staje na svoje noge, kao žena, zato što se bori za klasnu solidarnost - borba koja, s druge strane, ne može da se zapodene bez raskidanja dugoopstajućih etničkih i rasnih ograničenja."

Jedna od upečatljivih replika izgovorena je nakon što je Rejovoj zamereno na bratimljenu sa crncima, na šta ona duhovito uzvraća: „Nikada nisam imala problem sa crncima, samo sa belcima."

To je film prožet svešću da je kolektivna pobuna u kojoj učestvuju različiti slojevi društva najdublji oblik borbe.

Osamdesetih godina prošlog veka je Amerika prigrlila Regana i korporativno upravljanje, pa je i film krenuo u tom pravcu, brzo zaboravljajući buntovničke iskorake novog Holivuda i, nasuprot tom svetonazoru, krenuo u suprotnom pravcu, postavivši na pijedestal napumpanog belog akcionog heroja koji služi samo nacionalističkim ciljevima.

To ne znači da buntovnika uopšte nije bilo, samo su bili predstavljeni na neočekivanim mestima, poput tinejdžerskih filmova Džona Hjuza ili urbane komedije-drame Nola ide glavom kroz zid, debi u to vreme izvesnog Spajka Lija, koji je stvorio uzor seksualne i romantične buntovnice u liku promiskuitetne Nole Darling koju igra Kamila Džons.

Tri godine kasnije, Li je snimio Uradi pravu stvar - ultimativni američki film koji govori o potrebi za pobunom.

Prevladavalo je mišljenje da taj film sa Mržnjom čini jednu celinu zbog načina na koji se oni suočavaju sa rasnim tenzijama i gradskim neredima - iako se Li, s jedne strane, bavi događajima koji dovode do nereda, dok se, s druge strane, Kasovic bavi posledicama pobune.

Osim toga, dok je Uradi pravu stvar, koji prikazuje frakcije i podele u kraju, izuzetno delo sa vrhunskim glumačkim ostvarenjima, Mržnja kanališe svoj bes usredsređenije preko trojice glavnih junaka.

Arhetipski pobunjenici s kraja 20. veka, postali su obrazac za građenje buntovnih likova čitave nove generacije reditelja širom sveta.

Predvodnici nove ere protesta

I kada se film danas pogleda, vidi se da ono zbog čega su Said, Iber i Vinz neporecivi buntovnici jeste to što ne planiraju da prosto umaknu sistemu, već mu upućuju izazov: oni shvataju da je direktna konfrontacija sa njim jedini način da prežive.

Buntovništvo više nije pitanje lične slobode, već rušenja elita u čijim rukama je moć.

U mnogome je to razlog zbog kog središnji trio likova iz filma vrši ogroman uticaj na kulturnu imaginaciju jer, uprkos tome što prikazuje uglavnom svet muškaraca, Mržnja je uspostavio model rediteljkama koje snimaju filmove o buntovnicama.

Poslednjih godina, filmovi Devojaštvo (2015) Seline Sijama, Božanstvene (2016) Ude Benjamine i Slatkice Memune Dukure (2020) referišu na Mržnju, priče su smeštene u prigradske četvrti a junakinje su pripadnice manjinskih grupa koje se bore protiv siromaštva i rasizma kako bi našle svoje mesto u društvu.

U međuvremenu, film Amateri (2018) švedske rediteljke Gabrijele Pičler se još direktnije poziva na Mržnju: Pičler mi je rekla da su je direktno inspirisale scene iz Kasovicevog filma, „poput one kada TV ekipa dolazi u predgrađe gde snima trojicu momaka kao i reakcije ljudi zabeležene okom kamere".

Film prati dešavanja u malom gradiću koji upošljava marketinške stručnjake da naprave promotivni video kako bi podstakli lanac nemačkog diskont supermarketa da otvori prodavnicu.

Pritvornost ove strategije biva potpuno razgolićena kada dva dečaka uključe kamere na svojim telefonima i počnu da snimaju film o tome kakav je grad zaista - mesto gde, iza te idilične slike, mnogi ljudi obojene kože grcaju u siromaštvu.

Nesumnjivo, Mržnja je uzduž i popreko pokrenula globalni talas generacijskog protestnog filma.

Od nemačke postave filma Kratko i bezbolno (1998) Fatiha Akina sve do Jadnika iz 2019. ovenčanog nagradom žirija u Kanu, ovi borbeni filmovi su prikazali svet iz perspektive rasno obespravljenih koji žele da se čuje njihov glas.

Budući da kanališu istinski bes dok se bore za svoja prava, ovi filmovi ne teže ka uspostavljanju ravnoteže: snažno se poistovećujemo sa likovima koji žele da sruše sistem, dok su oni koji ga štite prikazani kao ljudi do guše ogrezli u korupciju.

Jadnici se potpuno otvoreno nadovezuje na Mržnju budući da priča sličnu priču o socijalnoj tenziji u pariskom kockicama, samo ovoga puta iz perspektive trojice policajca - koji imaju različito etničko poreklo, poput središnjeg trija iz Mržnje.

Međutim, uprkos ovom optimističnom obrtanju, ono što scenarista-reditelj Lađ Li i njegovi koscenaristi Đordano Gederlini i Aleksis Maneti pokazuju jeste da je rezultat poražavajuće isti.

Zaplet se vrti oko policajaca koji pokušavaju da pronađu video-zapis policijske brutalnosti, što dovodi do toga da uzmu zakon u svoje ruke i sami gone jednog mladića.

Film snažno sugeriše da raznorodan sastav policije nije magično rešenje - neophodno je sprovesti radikalnije preispitivanje kako bi bila iskorenjena sistemska nepravda.

Pokret Života crnaca su važni je prošlog leta pozvao na „debudžetiranje policije", što ne treba razumeti bukvalno, kao ukidanje policijskih odeljenja, već kao poziv na radikalno preispitivanje rukovođenja.

Na isti način, Molotovljev koktel koji sleće na planetu Zemlji u Mržnji još uvek odzvanja kao simbolička provokacija u vidu poruke da je brisanje onoga što je bilo ranije i započinjanje od nule jedini način da napravimo trajnu pozitivnu promenu.

Šta je buntovnije od toga?

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]