Не гледај горе! и друге филмске приче о нашим највећим страховима

Некада се догоди да вам публицитет једноставно падне у крило.

Тако је 24. новембра, само пар недеља пре него што ће нови филм Адама Мекеја, апокалиптична комедија катастрофе Не гледај горе (Don-t Look Up) бити премијерно приказана у биоскопима, НАСА лансирала свемирску летелицу под именом ДАРТ (Double Asteroid Redirection Test) не би ли увидела како се може променити правац кретања астероида Диморфос.

Испоставило се да тај комад стене није био опасност по Земљу.

За разлику од комете величине Монт Евереста из филма Не гледај горе која се на почетку ове приче налази на шест месеци удаљености од наше планете.

Са поставом коју су предводили Леонардо Дикаприо, Џенифер Лоренс и Мерил Стрип, Мекејев филм је шокантно веран пример онога што бисмо могли да назовемо „удар фикцијом", поджанром апокалиптичне фикције чији се корени могу пронаћи још у делима Едгара Алана Поа и који тренутно доживљава нови велики повратак на сцену.

Комете и астероиди се смењују у „удар фикцији" и то са јаким разлогом.

И једно и друго су залутали остаци крша који је настао после формирања Сунчевог система.

Комета је кугла леда, стења, прашине и гаса која је настала у спољном делу Сунчевог система.

Када комета прође покрај сунца, она оставља траг од гаса и разних других остатака и отуда потиче и реп комете - грчка реч комета значи дугокоса.

Астероид (што значи „налик звезди") је комад стене и минерала из појаса астероида који се налази између Јупитера и Марса.

На астероиду нема леда, па самим тим ни репа.

Без обзира на разлике, ефекат директног судара са Земљом би био исти, па због тога сва потенцијално опасна тела потпадају у исту групу објеката који су се приближили Земљи (НЕО - Near Earth Objects).

Најжешћи удар који је икада забележен је била ваздушна експлозија од 12 мегатона која се догодила у близини реке Тунгуска у Сибиру, 30. јуна 1908. године, али то је био само каменчић у односу на оно што је збрисало диносаурусе са лица Земље у чину изумирања који се догодио пре 66 милиона година.

Студије које се баве добом креде и палеогена (К-Пг) нам говоре како би сличан удар тела које је дужине између 10 и 14 километара и снаге од више од 100 милиона мегатона могао да изгледа данас.

Пре свега, таласи настали након удара би сравнили са земљом све у пречнику од неколико стотина километара, а покренули би се и земљотреси, цунамији и вулканске ерупције.

Да ствар буде још гора, удар би произвео и кратер који би био дубок неколико километара, што би на површину катапултирало тоне стена, прашине и сумпора који би стигли на пола пута до месеца.

По повратку у атмосферу, већи објекти би сагорели, створили кишу метеора и покренули ватрене олује.

Ситнији делови би формирали дебели облак који би се надвио над целом планетом и блокирао сунце, што би нас вратило у једногодишњу „зиму изазвану ударом".

Вегетација би нестала у року од неколико недеља, док би животињски свет издржао неколико месеци.

Животиње би изумрле не само од глади, већ и од сумпорних киша корозивних као киселина из батерија или од УВ зрачења које би пробило озонски омотач.

На површини Земље више не би био могућ живот.

НАСА је израчунала да је могућност оваквог удара, еквивалнтном оном из периода креде, један према милион.

Aли, баш као што наратор филма Армагедон Мајла Беја из 1988. драматично објављује: „Ако се једном већ догодило, десиће се поново. Само је питање када".

Све више се прича о удару

Први астероид, Церес, није откривен уз помоћ телескопа све до 1801, али су зато комете, први пут откривене 1680, биле вечита инспирација за сујеверје.

Сматрало се, између осталог, да доносе кугу и уништавају усеве, али и да најављују смене краљева.

„Шта год необично да се дешава на небесима, сасвим сигурно је најава Божјег беса", рекао је Мартин Лутер у 16. веку.

Захваљујући астроному Едмонду Халеју, по којем је чувена комета 1758. добила име, комете су постале познатије као физичка, а не натприродна опасност, иако је Халеј покушао да помири те две теорије библијским списима.

Он је 1694. године сугерисао да је потоп у Књизи Постања можда био изазван „неком кометом или другим телом у пролазу".

Његов савременик, Вилијам Вистон, предвидео је да ће нека слична комета изазвати смак света 16. октобра 1736.

Крајем тог века, француски научник Пјер-Симон Лаплас је приметио још нешто: „Ужас који су појаве комета изазвале је наследило схватање да би, од мноштва тела која пролазе кроз наш планетарни систем, једно могло да се окрене и према Земљи".

Лаплас је написао да би последице судара заиста биле катастрофалне, али и да су мале шансе да се тако нешто догоди.

Па ипак, страх је остао присутан међу људима.

Едгар Алан По је 1839. написао кратку причу Разговор Еироса и Хармиона, као резултат узнемирености због појаве три комете - Биелине, Халејеве и Енкеове - у кратком периоду.

У његовој причи реп комете прво исуши азот из Земљине атмосфере и њене становнике доведе у стање лудила изазвано великом концентрацијом кисеоника, да би тек онда у планету ударило језгро комете.

„Комплетна атмосфера у којој живимо је одједном планула… и то је окончало све".

По је ово написао 150 година пре него што је догађај из времена креде постао опште познат, па је зато чињенично све побркао - језгро комете је чврсто, а не гасовито - али је макар покренуо наратив који је имао неко научно упориште.

Такво апокалиптично расположење на крају 19. века је оживело занимање за објекте који се приближавају Земљи.

Француски астроном Камиј Фламарион је 1894. године објавио спекулативни роман Крај света, који је више дискусија него роман.

Фламарион користи комету као „изговор за дискусију о свим могућим фазама ове велике и важне теме - краја света".

После Фламарионовог романа се појавила и кратка прича Звезда (1897) Х. Џ. Велса, у којој комета изазива природне катастрофе и глобално загревање и преживелe расељава у новонастале поларне регије.

Тада се сматрало да су „зиме после удара" нереалне, па се мислило да ће свет изгорети, а не да ће се смрзнути.

Дански редитељ Аугуст Блом је први покушао да прикаже судар планете са долазећим телом у свом језовитом филму Крај света из 1916. године.

Метафора којом филм барата је била инспирисана Халејевом кометом из 1910. године, али расположење је било изазвано револуционарним стремљењима у Европи (Френк Стол, богати нитков, умире након што гомила радника упадне на његову декадентну забаву) и ужасима које је донео Први светски рат - метеорска киша изгледа као минобацачка ватра, док разрушени град у којем се окупљају преживели изгледа као било који од француских градова у то време.

Најутицајнији пример овог жанровског наратива у годинама између два рата је књига Кад се сударе светови Едвина Балмера и Филипа Вајлија серијализована 1932, а објављена годину дана касније.

Балмер, који је био уредник магазина Редбук, био је талентован за смишљање трилер заплета, али не и за њихово писање.

Савршеног сарадника је пронашао у Вајлију, амбициозном писцу и научнику-аматеру.

Током 30-тих година у Холивуду, Вајли је био пријатељ са једним атомским физичарем са калифорнијског технолошког института, којег је касније и консултовао током писања књиге Кад се сударе светови.

Роман почиње ужасним открићем да су две планете из Сунчевог система испале из своје орбите и убрзано кренуле према Земљи.

Када Бронсон А и Бронсон Б буду прошли покрај Земље, изазваће незапамћену штету.

У повратку, оне ће планету разбити у комадиће.

У самом роману, аутор се бави конструкцијом ракете (назване Нојевом барком) која ће неколико стотина срећника транспортовати на Бронсон Б који има атмосферу у којој се може живети.

Ипак, најзанимљивија поглавља до детаља описују мучна пустошења после првог проласка планета.

Вајлијева машта којом описује масовна уништења, превазилази чак и Велсову.

Читање романа Кад се светови сударе или гледање филмске верзије из 1951. године, фасцинирају спознајом о томе како су многе метафоре већ биле успостављене: шокантно научно откриће, узбуњене светске владе, туга и паника, нереди и пљачке, научно-технолошки план за преживљавањем, референце на Нојеву барку и безбројне облике порицања реалности.

„У крај света нико неће поверовати све док се он и не догоди", каже научни геније Кол Хендрон.

Није најјасније да ли је аустријски драматург Јура Сојфер прочитао роман Кад се светови сударе пре него што је 1936. написао комад Крај света, али се свакако чини да се добро забављао користећи Балмерове и Вајлијеве идеје.

Сојфер, 23-годишњи Јеврејин марксиста који је живео у земљи која је клизила у рат, у фикцији која се бавила ударом у планету видео је несагледив сатирични потенцијал.

Комад почиње тако што сунце одлучује да Земљу треба лишити човечанства и због тога шаље комету која ће извршити тај задатак.

Популарни лик у овој врсти фикције је астроном који препознаје претњу, али којем нико не верује. Сојферова Касандра је професор Пип који се труди да светске лидере извести о свом открићу.

„Комета ће уништити свакога", упозорава он Хитлера.

„Ја сам тај који је задужен за уништење", одговара му Хитлер.

Само недељу дана пред удар, Пип успева да направи машину која ће преусмерити комету, али уштогљени бирократа од њега тражи да патентира изум пре него што почне да тражи новац за остваривање плана.

Све изгледа безнадежно, док се комета не смилује на Земљу и у последњем тренутку скрене са пута.

Стварне претње

Жанр је посустао после завршетка Другог светског рата из очигледног разлога: атомска бомба је трајно изменила курс апокалиптичне фикције.

У есејуЗамишљање катастрофе из 1965. године у којем се чак и не помињу комете или астероиди, Сузан Зонтаг снагу послератне фикције приписује спознаји да „колективно спаљивање и изумирање… може да се догоди сваког тренутка, буквално без икаквог наговештаја".

За многе послератне писце узрок глобалног уништења неће бити уљез са друге планете, већ похлепа, злонамерност и глупост самог човечанства.

До данашњег дана је бомба остала начин на који меримо снагу удара (за комету у филму Не гледај горе се каже да има снагу еквивалентну „милијардама Хирошима") и како размишљамо када желимо да га спречимо.

Могућност преусмеравања и уништавања објекта који нам се приближава уз помоћ бојевих глава је први пут расправљана на Технолошком институту у Масачусетсу у оквиру пројекта Икар 1967. године.

Ово је и екранизовано у филму Метеор са Шоном Конеријем из 1979. године.

Крај Хладног рата се поклопио са новим озбиљним претњама.

У марту 1989, астероид (1989 ФЦ), широк скоро километар, прошао је на око 700.000 километара од Земље, што је био најближи пролаз још од 1942.

Чињеница да га астрономи нису ни приметили све док није прошао поред, инспирисала је амерички Конгрес да НАСА-и обезбеди буџет за праћење и пресретање сличних тела.

Назван је Свемирска стража (Spaceguard), према систему за узбуњивање у роману Артура Кларка Састанак са Рамом из 1973. године.

Наводно је то и нови пројекат редитеља Дине, Дениса Вилнева.

Све до 90-тих година, широко је било распрострањено мишљење да су астероид или комета изазвали истребљење диносауруса и скоро катаклизмични догађај изнад Тунгуске.

Свемирске агенције су идентификовале око 2.000 свемирских објеката који су били величине астероида 1989 ФЦ како пресецају Земљину орбиту.

За време преговора о забрани тестирања нуклеарног наоружања одржаном 1996, Кина је тврдила да би човечанство требало да задржи део нуклеарног арсенала у случају неизбежног судара са астероидом.

Када је Кларк 1993. објавио роман Божији чекић о једном таквом покушају, он га и није у потпуности сматрао научном фантастиком.

„Моја је дужност била да укажем на то шта би могло да се предузме у вези са претњом астероида", написао је Кларк.

„Стварањем пророчанства које би могло да се испуни, можда успем и да спасим свет - иако то никада нећу сазнати".

Наредне године, 21 фрагмент комете Шумејкер-Ливај 9 се сударио са Јупитером, што је био путоказ за оне који посматрају небо шта би могло и нама да се деси.

Један од погодака је био еквивалентан удару снаге шест милиона мегатона ТНТ-а.

Он је створио и облак прашине који је био ширине планете Земље.

Погледајте видео: Заборавите све што сте мислили да знате о настанку планета

Стивен Спилберг се занимао за Божији чекић који је потом био упарен са Кад се светови сударе не би ли била створена база за филм Дубоки удар (Deep Impact) из 1998. године.

Иако ниједан од ова два романа није био поменут на шпици филма, њихов утицај је неупитан.

Очекује се да комета изазове катаклизму која би уништила сав живот.

Светске владе праве план по којем би требало искористити нуклеарно оружје, а ако тај план пропадне, да неколико хиљада људи буде спасено у подземним пећинама („Наша нова Нојева барка", каже председник) све док се на површини опет не успоставе услови за живот.

У стварности, разарање, а не преусмеравање комете, било би ризичан потез који би по свему судећи створио кишу шрапнела.

Због тога Кларк и каже: „Шта је боље - једна велика или стотине малих катастрофа?".

Дубоки удар се појавио у исто време када и Армагедон, филм сличне теме о покушајима да се заустави апсурдни астероид „величине Тексаса", 100 пута већи од оног из доба креде.

„То је оно што називамо светским убицом", каже НАСА-ин директор Били Боб Торнтон америчком председнику.

„Крај човечанства. Није битно где ће ударити, свеједно ништа неће преживети, чак ни бактерије".

Звучи као хвалисање.

Иако оба филма претпостављају коначни успех мисије уз довољно проблема који ће ауторима омогућити спектакл од специјалних ефеката, њихов приступ није могао да буде различитији.

Дубоки удар је веома сентименталан филм који се пре свега бави тиме како се група људи носи са судњим даном.

Он се примарно бави смрћу и тугом.

Мајкла Беја то нимало не занима.

Армагедон је његова лична апокалипса: бомбастичан, шовинистички и опуштено незаинтересован за судбину светске поулације, Армагедон је од Дубоког удара направио за 200 милиона долара бољи резултат на биоскопским благјнама, што нам говори доста тога.

Јасно је шта је предмет пародије у слогану једног од филмова који се појављују у филму Не гледај горе - „Када нас астероид удари, ми ћемо му узвратити".

„Уништење света је толико примамљива тема да и може да опстане само као јефтина забава", написао је Ентони Лејн у рецензији филма Дубоки удар за Њујоркер.

Али не би се све филмаџије сложиле са тим.

Ова два блокбастера су ублажила глад публике за астронаутским јуначењем, па смо тако у последњој деценији имали и неке суморније и интимније филмове који су се бавили ситуацијама у којима су све наде за избегавањем катастрофе покопане.

Меланхолија Ларса фон Трира из 2011. се завршава тако што планета из наслова филма уништава Земљу на спектакуларно диван начин.

„Овај филм је опасно близак естетици америчког мејнстрим филма", рекао је фон Трир у једном интервјуу.

„Једино што га разликује од тога је чињеница да на крају имамо смак света".

Скорашњи пример из овог жанра има идентичан расплет.

Погледајте видео: Девојчица у улози Чудесне жене

Суморни нови талас

Филм У потрази за пријатељем за крај света редитељке Лорен Скафарије из 2012. некако успева да произведе романтичну комедију из овог безнадежног сценарија.

После неуспешног покушаја да се опасност отклони, ауторка одлучује да потпуно игнорише научнике, политичаре и астронауте не би ли се усредсредила на обичне људе који су немоћни да промене било шта осим да одлуче како ће да проведу своје последње дане.

Наравно, са неким кога воле.

Наредне године смо имали и филм аутора Зека Хилдича Последњи сати који се бави истом идејом, али са много мање ведрине.

Без обзира на другачији тон, оба филма представљају путовање препуно самоубистава, оргија и лудила преживелих.

Оба имају слично разрешење у којем заљубљени парови нестају у вртлогу пламена који стиже на крају.

Ови филмови одбијају инсистирање на опстанку и изградњи бољег света какво можемо да видимо у мејнстрим филмовима попут Дубоког удара или Кад се светови сударе.

Сличан приступ може да се види и у филму Wandering Earth из 2019, који је пети најгледанији кинески филм икада, као и у филму Гренланд из 2020.

За фон Трира, Скафарију и Хилдича крај је поента.

Само прошле године, више од 100 година после Столових баханалија, филмови The End of The World, How It Ends i Silent Night, поново су искористили идеју забаве у последњој ноћи.

Зашто су ове приче толико занимљиве филмским ауторима?

Жанр је довољно флексибилан да се прилагоди и другим дискурсима - од озбиљних студија, преко црних комедија, па све до старомодних филмова катастрофе.

Тела у свемиру такође све више производе забринутост у стварном свету.

Пошто је изнад Чељбинска у Русији експлодирао метеор 14. фебруара 2013, НАСА је отпочела са годишњим симулацијама удара астероида.

Две године касније, група забринутих научника, астронаута и уметника које је предводио Стивен Хокинг, довела је до проглашења Дана астероида који су подржале и Уједињене нације и који се обележава на дан догађаја у Тунгуски.

Намера је да се убрза праћење астероида и даље истраживање стратегија за пресретање.

Ипак, у фикцији комета није само комета.

На исти начин на који се послератна научна фантастика увек некако бавила бомбом, тако је и спора апокалипса узрокована климатским променама контекст за многе филмове катастрофе из овог века.

У последње време смо видели и експлозију експлицитних филмова из жанра климатске фантастике, као што је Зид Џона Ланкастера или The High House Џеси Гринграс, али метафора је активна и у другим делима која се баве крајем света, од књиге Leave the World Behind Румана Алама, па до романа, а од недавно и серије Станица једанаест Емили Сент Џон Мандел.

Адам Мекеј је говорио о потрази за правим моделом који би се бавио климатском кризом и на крају се одлучио за комету пошто је у њој видео савршену алегорију.

Не гледај горе, филм који је на Нетфликсу приказан за Божић, необична је комбинација Дубоког удара и серије Потпредседница, мешавина сатире и аутентичне тескобе.

Што је црња комедија, то је бољи филм.

Троје астронома, сличних професору Пипу, препознатљиви су жанровски архетипи постављени у нови контекст у којем њихови покушаји да упозоре свет наилазе на популистичке политичаре, површне медијске моћнике, препотентне технолошке гуруе и онлајн терористе залуђене теоријама завере.

Такође, у Мекејевим преклињањима да се слушају научници можете да откријете и неизговорену критику ирационалног и следбеничког одговора на пандемију: они који оспоравају само постојање комете и буквално одбијају да погледају на горе.

Иако је можда превише опуштен и расут, Не гледај горе политизује жанр који покушава да избегне политику и енергију сатире оставља да буде откривена у борби људи да егзистенцијалну претњу схвате озбиљно.

Баш као што и херој филма Кад се светови сударе примећује:

„Они нису могли да разумеју да је свет осуђен на пропаст, исто као што ни човеку није јасно да мора да умре.

„Смрт се дешава само неком другом! Тако и само неки други светови могу да нестану, али не и наш! Не овај на којем постојимо!".

Заједљиво песимистичан нови талас фикције која се бави ударом на Земљу присиљава нас да у обзир узмемо и најгори могући сценарио и не само да погледамо на горе, већ и у себе саме.

Можда ће вас занимати и овај видео: Шта српски џедаји имају да поруче Луку Скајвокеру

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]