Филм и Паклене улице: Филмски серијал који је дефинисао 21. век

У филму Паклене улице из 2001, преувеличани мачо залуђеник за кола Доминик Торето (Вин Дизел) је први пут изговорио синтагму која ће постати његов животни мото: „Живим у шестој брзини", што значи - од трке до трке.

Двадесет година, девет филмова и неколико хиљада километара касније, док су друге франшизе долазиле и одлазиле, серијал Паклене улице је постао још напетији и раскошнији - и огољено бизарнији - до тачке када се чини да крилатица истиче „идемо-градимо" врсту спремности да се све испроба.

Штавише, те непрестане промене осликавају начин на који се променило прављење филма који ће владати биоскопима у 21. веку.

Недавно је премијерно приказан Ф9: Сага у брзини, последњи филм у низу, који можда на најбољи начин представља врхунац новоустановљене необузданости, након што се серијал „развио тако да се лакше интегрише у постмарвеловски свет", како каже Вилоу Меклеј за Би-би-си културу.

Поднаслов је једнако индикативан будући да термин „сага" даје серијалу примесу грандиозности која њеним ауторима није била ни на крај памети на почетку.

Гледајући уназад, почеци дуговечног серијала делују урнебесно скромно.

Редитељ Роб Коен је снимио први део подстакнут чланком у америчком магазину Вајб из 1998, у коме се детаљно описују илегалне њујоршке уличне трке аутомобила.

Паклене улице је забавна драма у стилу филма Тачка прелома, при чему је сурф замењен уличном трком, а главни јунак је Брајан О'Конор (Пол Вокер), лосанђелешки полицајац на тајном задатку који се заљубљује у начин живота чланова банде возача, коју предводи Торето (Вин Дизел).

О'Конор им дише за вратом због серије пљачки камиона.

И док у наредним филмовима видимо како чланови банде пљачкају читаве банкарске сефове, овде су се устремили на... кућне апарате: ТВ и ДВД уређаје.

Као светски хит, серијал Паклене улице поседује извесну простодушност која указује на нови афинитет холивудског студија с почетка миленијума.

У то време, 2001, студији су много више полагали наде у акцијаше са скромнијим буџетима - можемо као примере популарних филмова из тог времена навести: Играј своју игру, Прича о витезу и Дан обуке.

Реч је о остварењима заснованим на стварној, опипљивој акцији, уместо на визуелним ефектима; такође, нису се базирали на „прављењу универзума", зачињући мрежу будућих наставака и могућих укрштања.

Истовремено, огромна промена у холивудском свету је била на помолу - исте године су се појавили први филмови из серијала Хари Потер и Господар прстенова, а први део филмске саге о Икс-људима објављена је годину дана раније.

Како се калио филмски челик

Отада, серијал је показао изненађујућу прилагодљивост, истовремено успевајући да, барем кад је реч о заради на благајнама, остане у трци са већим хитовима.

Спремност да се прекрше правила уочљива је већ у другом делу франшизе, Паклене улице 2 из 2003, чија радња је премештена у Флориду и који готово да нема додирних тачака са светом из првог дела, осим што је главни протагониста и даље Вокер О'Конор, који није више полицајац, већ простодушни улични тркач и изгредник.

Често се може чути да је то најлошији филм из франшизе.

Међутим, како каже Кејти Волш у тексту који је недавно објавио магазин GQ, може се рећи да ствари стоје потпуно супротно.

Волш у њему, између осталог, хвали раскош Порока Мајамија и алузије на шпагети вестерн.

Режирао га је покојни Џон Синглтон, најпознатији по чувеном филму Жестоки момци, који је већ тада установио расну разноликост глумаца и филмске екипе.

Иако белац, Вокеров лик је неко ко гледа с маргине - што, нажалост, до данас ретко срећемо у високобуџетским остварењима.

Потом је трећи део, изашао 2006. под називом Трка кроз Токијо, који је режирао Џастин Лин, такође успео да понуди новину.

Снажно инспирисан манга серијалом Иницијални Ди, Линово дебитантско остварење у франшизи истражује „drift" трке, у којима се намерно користи техника бочног проклизавања приликом скретања, а филм је снимљен у Линовом родном Јапану.

Први филмови из серијала су углавном били усредсређени на једну ствар: кола.

Требало је помоћу раскошне опреме дочарати драж уличних трка.

Оно од чега гледаоцу највише застаје дах док их гледа јесу детаљи бизарних возила која возе јунаци као и прецизна терминологија аутомобилске бранше коју користе (каснији филмови су, из те перспективе, далеко обичнији).

Слике кола са огромним задњим спојлерима и гумама напумпаним азотом су готово незаобилазне, док се у Пакленим улицама 2 на упечатљив начин упарују одела возача и кола која су прилагођена њиховим прохтевима, а у Трци кроз Токио присуствујемо изузетном визуелном гегу - фолксвагенов модел туран дизајниран је у облику Невероватног Хулка, све са огромном звери исцртаној по читавом аутомобилу.

Претеривања која су раније подстицала возила сада имају упориште у неумереној акцији, као и у једнако неумереној нарацији

Међутим, како је одмицала прва деценија 21. века, серијал је наставио да мења делове како би се прилагодио измењеном укусу публике, а добио је и нове такмаце на биоскопским благајнама.

Године 2008. појавио се први Марвелов филм, Гвоздени човек (Iron Man), означивши почетак нове ере суперхеројских филмова које дефинишу две карактеристике: компјутерски креирани ефекти и замршено преплитање ликова и делова радње унутар „заједничког свемира".

Истовремено, међутим, тече паралелни развој франшизе Паклене улице.

Несумњиво, Паклене улице 4 из 2009 - четврти по реду и други филм из серијала који као редитељ потписује Лин - спаја ликове који се појављују у различитим наставцима, три године пре него што ће Осветници урадити сличну ствар са Марвеловим суперхеројима.

Нажалост, овај део је такође био хаотичан и самодовољан, али је макар представљао основу за Паклене улице 5: Пљачка у Рију, филм који представља прекретницу кад је реч о франшизи - и тренутак када његова популарност почиње вртоглаво да расте.

Пети филм је отишао у потпуно неочекиваном правцу.

Торето и О'Конор су окупили екипу старих пријатеља, који се појављују у прва четири филма, с којима планирају немогућу пљачку, што одвлачи фокус серијала од љутих такмаца у уличним тркама ка акцији са високим улогом, у којој, сходно томе, мора бити места за интернационалну шпијунажу (што је потез који често не доноси ништа добро филму).

Такође је уведен још један лик - Двејн „Стена" Џонсон игра владиног агента Лука Хобса. Његове туче са ћелавим пајташем крупне главе, Вином Дизелом, забављале су гледаоце јер су биле визуелно апсурдне, пролетали су кроз зидове и сударали се главама.

Како је серијал напредовао, од Паклених улица 6 (2013), преко Брзих и жестоких 7 (2015), до Паклених улица 8 (2017), кола су све мање била главни адут који треба да привуче гледаоце: Торето и његова екипа још увек зналачки бирају бројне, лаику непознате надограђене моторе, с тим што су сами ликови, кад је реч о изгледу, (донекле) огољенији, а понекад чак и милитантни.

Ефекат претеривања за који су раније у овим филмовима били задужени аутомобили, сада замењју претеривања у радњи, као и подједнако неумерено приповедање, које се ослања на мелодраму сапунске опере, уз шокантна појављивања ликова и обрте у заплету.

Као најскорији пример, у деветом филму се појављује Џон Сена - (никад раније поменут) Торентов давно изгубљени брат, а васкрсава Ханг (Сунг Канг), непрежаљени миљеник фанова.

Уз замршену историју сукоба, праведника који скрећу с пута и грешника који постају свеци, Паклене улице такође преузима пренаглашену драматику коју негују рвачи из телевизијских серија.

Серијал је, временом, нарочито јачао метатекстуалну везу са такмичарима у рвачкој WWE лиги, захваљујући кастингу ликова попут Стене, Ромена Рејна и, најскорије, Сени, поигравајући се са њима и чак додајући њихове препознатљиве последње ударце у сценама борбе, које су намерно пренаглашене - и једино их превазилазе невероватне (и често компјутерски генерисане) јурњаве колима.

У Пакленим улицама 7, аутомобили с падобраном испадају из авиона, и скачу с облакодера на облакодер.

Погледајте видео: „Quo vadis, Aida": Филм о Сребреници изазива контроверзе

А шта је са деветим делом?

Годинама је кружио виц о томе да ће франшизе Паклене улице и Немогућа мисија ући у беспоштедну свемирску трку, а победник ће бити серијал који буде први сместио своје ликове тамо.

Али сада је, да не откривамо превише, једна већ загазила на ту територију.

Шта једну франшизу чини посебном?

Ипак, и поред свих тих додатака, остаје питање како је франшиза постала толико популарна, будући да то сигруно нико није могао да предвиди пре 20 година.

Пре свега, овај серијал није само акцијаш.

Можда разлог лежи у томе што он никада не губи из вида једну ствар: скромну, приземну људскост која га раздваја од филмова насталих у том периоду - у које спада и његов најочигледнији вршњак, серијал Немогућа мисија.

Иако продубљеност ликова није нешто чиме се Паклене улице могу похвалити, чак и кад је серијал постајао популаран, он није остављао утисак веће прорачунатости - и то понајвише захваљујући емоционалној једноставности својих ликова, како као индивидуа тако и као дефакто припадника „породице".

Ликови из серијала се често позивају управо на идеју „породице", иако у контексту филма то увек подразумева веома лабаву групу, са Дизеловим Торетом као старешином у средишту.

Како је критичар Меклеј приметио, „Торето верује да свако може бити део породице".

Међутим, та усредсређеност на породицу на основу везивања а не крвног сродства јесте оно што је примамљиво, обезбеђујући филмовима неочекивану зашећереност.

Та слаткоћа је такође била кључни састојак Вокеровог лика као прилично неупадљивог предводника.

Особењак међу суперштреберима и ликовима који су у тој мери огромни да делују као надљуди, О'Конор је једноставно желео да помогне и заштити своју породицу.

Према оцени коју је Џошуа Ривер недавно изнео у Полигону, он је био „само обичан младић који је одлично возио и који је хтео нормалан живот. Остатак банде чине углавном ликови са талентима који их одвлаче у опасне послове".

На рачун тог квалитета обичног човека упућена је шала у једној сцени филма Паклене улице 7, у последњем филму у ком је Вокер глумио, када се сцена набијена тензијом, препознатљива за серијал, са зумовима на возачевим очима и наглим скретањима точкова, упарује са кадровима у којима јунак хода дуж паркинга своје основне школе.

Његов лик крије нешто што је од суштинске важности: он је био човек а не икона, нити круто омеђени карактер.

И иако то можда не делује као велика храброст, у холивудском светоназору заокупљеном суперхеројима и другим фантастичним бићима то је разлика која издваја овај серијал од многих других.

На жалост, након Вокерове смрти се чинило као да је најважнији мотив изгубљен.

Ипак, с друге стране, филм наставља да црпе своју снагу из Дизеловог тумачења Торетовог лика, иако он има наглашени мачо став.

„Паклене улице делује мање корпоратизовано (у односу на друге блокбастере) захваљујући Дизеловој интерпретацији тог лика", слаже се Меклеј.

„У њему је увек било нечег реалног, чак и када би ти филмови склизнули у још бизарнија окружења, подижући лествицу преласком са ноћних трка на нуклеарне провокације. У најбољем случају, он поседује старовремени тип мушкости, који (још увек, може се рећи) учествује у модерној друштвеној динамици."

Најбоље у вези са серијалом је то што филм, свеукупно гледано, није претенциозан.

Иако се развио у супарника Марвелових филмова, за разлику од њих не претендује да покрије теже мисаоне и тематске аспекте тог жанра, или било који други жанр сем акције - суштински, он је свестан тога да просто говори само о брзим колима и породици.

„Вероватно је то најмање претенциозан савремени филм", каже Хана Стронг, заменица уредника магазина White Lies за BBC.

„У време када аутори блокбастера осећају потребу да њихови филмови буду ʼузвишениʼ или ʼозбиљниʼ, делује освежавајуће када видите серијал који се тако упорно труди да обезбеди публици чисту забаву уз кокице."

Штавише, како ликови долазе и одлазе, па чак добијају и своје засебне филмове (нпр. Хобс и Шо из 2019.), никада не делује као да у „универзуму" Паклених улица постоји неки замишљени амбициозни план.

Уместо тога, добијамо још један део поникао на последицама разуздане табачине из претходног филма.

Међутим, то не значи да, након девет филмова, не постоји опасност да упадне у исту колотечину у коју су упале многе франшизе: изнете су бројне критике деветог филма које указују на то да је читава идеја сада превише закомпликована, што оптерећује серијал.

С друге стране, поједини критичари хвале филм због тога што је успео истински да очува нешто од духа серијала из времена пре Вокерове смрти, док други позитивно оцењују карактеристичну неутаживу жеђ филма за суманутом акцијом - и у само једној сцени „непогрешиво вас терају да се забезекнете због нечега што се поздравило с памећу", према оцени магазина Indiewire.

Питање гласи: у ком правцу ће серијал даље отићи?

Куда може отићи кад су све теме већ покривене?

Франшиза која је чувена по мењању укуса публике током протекле две деценије можда ће поново направити заокрет.

Иако би то била штета, можда ће покушати да направи корак даље у опонашању Марвеловог универзума.

Можда ће се, насупрот тенденцијама савремених, вечних франшиза, једноставно угасити. Ко зна, можда ће се вратити тематици уличних трка.

Уколико настави да постоји још 20 година, можда ће разлог томе бити једноставни квалитети, невероватне вратоломије, херојски подвизи спашавања света и изливи херкуловске снаге - разумевање сопствене суштинске апсурдности и љубав према лику који превазилази конвенционалност.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]