Мајкл Реј и Гордон Ремзи: Како је победник „Паклене кухиње“ завршио на улици

После девет недеља суровог надметања, кувар Мајкл Реј суочио се са коначним тестом.

Стидљиви али талентовани кувар пробио се до финала прве сезоне америчке верзије серије „Паклена кухиња" Гордона Ремзија. Његов последњи изазов био је да води властиту кухињу пред голим оком ТВ камера и једног од најстрашнијих кувара на свету.

Био је то тест који је Мајкл, тада са 27 година, успешно положио.

Снимак високог младог кувара прекривеног тетоважама како грли Ремзија после победе у сезони емитован је у милионима домаћинстава широм света те 2005. године.

„Први пут осећам да имам потпуну контролу над властитом будућношћу", изјавио је Мајкл тада у серијалу. „Доказао сам се пред самим собом и то је најважније."

Мајкл је испрва мислио да је освојио 250.000 долара из наградног фонда намењених за отварање властитог ресторана. „Док је Мајкл славио освајање ресторана", рекао је Ремзијев глас из офа, „схватио сам да не желим да испустим из руку један такав таленат."

Ремзи је понудио Мајклу да ради са њим у Лондону. После неког времена нервозног размишљања, избезумљени Мајкл је пристао. Просторија је експлодирала од весеља.

Али Мајкл ће се касније предомислити. „Била је то најтежа одлука коју сам икад морао да донесем. Жалим за тим све време", каже он за ББЦ.

„У 'Пакленој кухињи' сам наступао док сам имао проблем са дрогом. Смртно сам се плашио одласка у Лондон са својом огромном зависношћу."

Одрастајући у руралном Колораду, Мајкла је од малих ногу занимало кување, често док је помагао оцу у кухињи. Он каже да је то за њега био начин да се изрази изван учионице, где је имао проблема због поремећаја недостатка пажње.

Није завршио средњу школу и почео је да ради у кухињи.

Мајкл је 1999. године провео две године у Лондону учећи да постане кувар. Током тог периода, чуо је за кувара са застрашујућом нарави по имену Гордон Ремзи, који је градио име једног од најбољих кувара на свету.

„Имао је репутацију незгодног кувара са којим нико не жели да се качи", присећа се Мајкл.

„Покушавао сам годину дана да радим за њега бесплатно, али нико није успевао да се убаци тамо, било је то заиста ексклузивно место."

Кад је чуо за аудиције за „Паклену кухињу" од таста и таште, који су и сами радили у овој професији, Мајкл је схватио да му је то најбоља шанса да се приближи Ремзију. Пријавио се и прошао ригорозни процес разговора и тестова. На крају му је речено да је доспео међу финалних 12 кандидата.

Мајкл је у серији видео шансу да покаже свој таленат и научи нешто од Ремзија. Али чим су камере почеле да снимају, Мајкл је схватио да ће бити теже него што је мислио.

Сазнао је да ће „Паклена кухиња" бити потпуно отворена за јавност и да ће по један такмичар бити елиминисан после сваког служења. Камере ће их снимати 24 часа дневно, седам дана недељно, чак и док спавају.

„Ушао сам у све то мислећи да ћу научити све те сјајне ствари од Гордона Ремзија, а на крају сам схватио да ћу морати да дам све од себе да останем у емисији и победим", каже он.

„Нисам желео да будем на националној телевизији и да изгубим."

Али Мајкл није морао много да брине.

Упркос томе што му је Ремзи у првој епизоди рекао да има „непце као кравља гузица", Мајлл се убрзо издвојио као фаворит.

Иако су такмичари редовно добијали славну порцију Ремзијевих речитих излива беса, Мајкл је углавном успевао да избегне те вербалне нападе. Побеђивао је у задацима и предводио тим, редовно ускачући да помогне онима који су имали проблема.

Упркос Ремзијевој застрашујућој личности у кухињи, Мајкл каже да је он био сушта супротност изван ње. А чак и кад би се Ремзи пустио са ланца, увиђао је да је то увек било с добрим разлогом.

„Нисам знао да ли ће умети да искључи ту куварску личност кад изађе из куварске униформе, али чим би се пресвукао, он више није био кувар Ремзи, већ весели, бучни дечак", каже Мајкл.

„Кад оде из ресторана, мислим да та његова личност остане у кухињи, као некакав полтергајст. Кад он оде, људи се и даље упињу да буду што савршенији, и то за свако јело", каже он.

Након што је испратио сваког другог такмичара, Мајкл се у финалу суочио са Ралфом Паганом. Оба кувара морала су да саставе властити јеловник и декор, а бивши такмичари су им помагали да воде своје кухиње.

Иако је Резми изразио сумњу да је Мајкл довољно предузимљив да води властиту кухињу, његова куварска вештина и високи стандарди нису могли да се сакрију.

Након што је окончано служење, Мајкл и Ралф су постављени испред двоја врата. Победничка врата била су откључана, друга су била закључана.

Мајкл је коракнуо, притиснуо кваку и ушао у просторију у којој је дочекан овацијама.

„Ум ми се заблокирао на тренутак", присећа се он.

„Шта ће се сада десити са остатком мог живота? Вио сам преплављен могућностима."

Али Ремзијева понуда да ради са њим у Лондону сместа је натерала Мајкла да се суочи са проблемом који се већ неко време кувао.

Неколико година пре него што се појавио у „Пакленој кухињи", Мајкл је имао операцију леђа због сколиозе и за опоравак му је исписано снажно опиоидно средство против болова. Ускоро се навукао на њега.

Током снимања предао је продуцентима пилуле добијене на рецепт, док је истовремено у кућу прокријумчарио властите. Чак и тада је морао да тражи још од лекара.

„Већ ми је одузимало пола менталне енергије само да контролишем зависност како би бих могао да радим и живим нормалним животом", каже он.

Мајкл је послат у Лондон на пет дана да мало види шта би тамо могло да га чека. Али, на крају, страх од тога да неће имати приступ лековима натерао га је да одбије понуду.

„Гордон је желео да се преселим овамо. Вероватно је био помало увређен што нисам желео да идем у Лондон", каже он.

„Нуди младом кувару да се пресели Лондон и да му буде ментор, да му покаже како се све то ради, а ја сам морао да га одбијем."

Ремзијеви представници нису одговорили на наш захтев за коментар.

Упркос томе што је одбио прилику да ради са једним од најбољих кувара на свету, Мајкл је и даље имао велике шансе у САД.

Спремао се да отвори властити ресторан у Лос Анђелесу. Имао је издвојен новац и чекао је прво дете са супругом Лолом.

А онда га је задесила трагедија.

„Неколико недеља после отварања ресторана, моја ћерка је преминула", каже Мајкл.

„Имали смо неких компликација при порођају, кад је она остала без ваздуха на седам или осам минута. Изгубила је сувише кисеоника у дотоку до мозга и умрла."

Мајкл више није могао да спречи да његова зависност преузме контролу над његовим животом.

„Наступило је ментално расуло наредних неколико година", каже он. „Све је почело да се руши око мене."

Мајкл је успео да ради у ресторану наредних шест недеља после смрти ћерке, а онда је одустао.

Његова веза се распала и он је почео је да живи у свом камионету. Мајкл је и даље проналазио посао по кухињама, углавном да би могао да финансира све тежу зависност од дроге.

Није прошло дуго и Мајкл је почео да живи испод подвожњака близу Холивудског булевара.

„Био сам потпуни самотњак", каже он.

„Слушао бих ноћу радио и одлазио на спавање. Било је то као да се стварно ништа не дешава у мом животу. Само сам егзистирао", додаје он.

„Убадао сам иглу у руку и нисам желео да то ико види."

Иако је Мајкл тада живео на улици и био потпуни зависник од дроге, и даље је проналазио начине да кува. У једном тренутку је дању држао часове у луксузној продавници „Сур Ла Табле", а потом одлазио под подвожњак да узима дрогу и преспава ноћ.

„Водио сам двоструки живот, где је у једном тренутку било 'кувар Мајкл из „Паклене кухиње" ће вас данас научити како да сецкате лук', али сам истовремено имао неконтролисану зависност коју сам скривао од света", каже он.

Будући да му је сав новац одлазио на дрогу, Мајкл је био присиљен да посећује склоништа за бескућника да би се прехранио, али би обично завршавао тако што би спрема храну у кухињи за остатак склоништа.

Након што је Мајкл годинама на рецепт добијао изузетно јака адиктивна средства против болова, његов лекар у Новом Мексику, где се преселио, на крају је одбио да му их исписује више.

Кад је осетио апстиненцијалну кризу, почео је да паничи. Покушао је да се пријави у клинику за рехабилитацију, али му је речено да је његова криза сувише озбиљна и да мора да иде у болницу.

Мајкл је тада знао да некако мора да унесе дрогу у свој систем. Сетио се да је његова апотека једина у читавој држави која током ноћи све лекове држи на полицама. Провалио је секиром, украо лекове и одвезао се насред пустиње.

Мајкл је намеравао да искористи боравак у пустињи као прилику да се постепено скине са дрога - али ствари су се само још више погоршале.

„На крају се десило то да сам провео скоро 30 дана без хране. Готово да ни воду нисам пио", каже он.

„Буквално сам само лежао у колиби, гледао како сунце излази, прелази преко неба, спушта се, гледао како излази месец, прелази преко неба. Прва два-три дана са мном су живеле две бебе звечарке."

После око месец дана, Мајкл је почео да халуцинира, верујући да су у њему заточени духови. Потом је покушао да одузме себи живот, али га је нашао возач у пролазу док је губио свест и долазио свести пузећи крај пута.

„Нисам желео да умрем и желео сам да одем негде где ће ме неко видети и помоћи ми", каже он.

Мајкл се пробудио у болници 48 сати касније и одлучио да је крајње време да се очисти. После 10 дана опорављања у болници, пријавио се на рехабилитацију у јуну 2012. године.

Не изненађује да је кување одиграло велику улогу у његовом опоравку.

„Све дане сам проводио кувајући три оброка дневно за седам или осам људи који су се борили са зависношћу од дроге. Био је то заиста испуњен период мог живота", каже он.

На рехабилитацији је Мајкл упознао супругу Шарлин.

„Смешкао сам се непрестано наредне две-три године. Нисам могао да верујем колико је живот добар", каже он.

Кад је Мајкл изашао са рехабилитације, пријавио се полицији за провалу апотеке. На крају је одслужио скоро месец дана затвора, где му је било дозвољено да помаже у кухињи.

„Сматрао сам да морам да одговарам за свој злочин и искупим се за њега", каже он.

Једном кад је изашао, знао је да је дошло време да се врати ономе што воли.

Али сматрао је да мора прво да стекне право да поново себе зове куваром. Почео је тако што је преузимао неке смене у локалном кафићу који је служио доручак.

„Провео сам наредне три-четири године само поново стичући вештину да бих могао себе да назовем куварем", каже он. „Почињао сам читав процес испочетка."

Последњих година, Мајкл је радио као главни кувар у бројним ресторанима и као консултант другим куварима приликом састављања јеловника.

Он сања да једног дана има властити камионет за храну. „За мене, као кувара, то изгледа као ултимативни израз у овој уметности - моћи отићи било где и скувати било шта", каже он.

Мајкл је такође посетио Филипине, где има неке поп-ап догађаје заказане за остатак године, за које се нада да неће бити одложени због пандемије вируса корона. Нада се и да ће тамо отворити ресторан.

Јавио се неколико пута „Пакленој кухињи", али није добио одговор од њих.

„Мислим да због тога у ком правцу је мој живот пошао после, њих више занимају успешне приче", каже он.

Али после животног путовања на ком се обрео, Мајкл је срећан што је жив и што поново кува.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]