Југославија, Бранко Ћопић и књижевност: О башти, јересу и последњој офанзиви југословенског писца

Иза гомиле књига и новина разбацаних по огромном радном столу, назире се познато и насмејано лице, вазда спремно да удели савет и да свеже нарезаном оловком у властиту свешчицу унесе покоју реченицу или стих.

„Прво човек треба да буде окружен пријатељима, а који су већи и бољи пријатељи него књиге, а друго да би изгледао пред овим неписмењацима мудрији", у шали одговара Бранко Ћопић пред камерама Телевизије Београд, на питање једне девојчице - зашто се крије иза толико књига и новина.

Омиљени југословенски дечији писац, како су га многи видели, ни у свакодневном животу, као ни у сопственим причама, романима и песмама, није се либио да удари бригу на весеље, нити да буде ироничан и сатиричан.

„Он је био весео и зезатор приватно, а и народ га тако памти", говори књижевник и преводилац Иван Ивањи, за ББЦ на српском.

Башта сљезове боје, Орлови рано лете, Глуви барут, Не тугуј бронзана стражо, Осма офанзива и Доживљаји Николетине Бурсаћа - само су нека Ћопићева дела која је за собом оставио.

Поред тога, писац је за живота стигао да буде и партизан, уредник часописа, стални члан Српске академије наука и уметности (САНУ), лауреат бројних награда - попут НИН-ове, као и да се замери Титу и да буде избачен из партије.

Трагично је страдао скочивши са Бранковог моста 26. марта 1984. године.

Босоного детињство и студирање

Иако је и сам Бранко Ћопић тврдио да је на свет дошао 1914, у књигама рођених уписан је 1. јануара 1915. године.

Рођен је у селу Хашани, под планином Грмеч, на северозападу Босне и Херцеговине.

Детињство је провео играјући се са осталом децом, чувајући овце по околним брдима и ловећи рибу у оближњим потоцима.

Много времена је проводио и са његовим херојем - деда Радетом, који га је, између осталог, водио до сеоског млина и саветовао како да победи страх од грмљавине - моменталном бежанијом од црних облака.

Јако рано се у њему пробудила и песничка душа.

Његова мајка Соја је говорила да се још као дечак изражавао у стиховима, док је сам писац истицао да „прве литерарне инспирације потичу од првих доживљаја у детињству".

Често је био и у друштву старијих који су каткад знали да опевају поједине „смешне догађаје", али и да приповедају како су, на пример, на Солунски фронт, „стизали преко Сибира и Јапана".

„Онда се много и лепо причало о мом, иначе епском крају - чини ми се да ни данас ја нисам достигао љепоту и чар причања наших простих људи", говорио је Ћопић.

Слушајући старије како диване талентовани дечак Бранко испевао је једну од првих песама - о ујаку Мићи и комшији Иши који су се потукли на свадби око „јагњеће главе".

За њу је, како је причао, добио и први хонорар од мајке - „грдне батине".

Као основац је ишао и до суседне Босанске Крупе где је „ослушкивао народ", а некада и продавао робу са села, али пошто „није знао да се ценка", посао је препуштао стрицу Ниџи.

Даље школовање је наставио у босанским градовима Бихаћу, Бања Луци и Сарајеву.

Учитељску школу је, напослетку, завршио Карловцу у Хрватској.

У Београд је стигао 1935. где је уписао педагогију на Филозофском факултету.

Прву ноћ у престоници ондашње Краљевине Југославије, провео је на каменој клупи под тадашњим Мостом Краља Александра (данас Бранков мост) јер није успео да се нађе са пријатељем и школским другом Милошем Бајићем.

Он га је и „охрабрио на долазак" у Београд, где су заједно живели и прве године, једва склапали крај са крајем.

Иако је још као ђак писао, Ћопић је тек наредне, 1936. објавио прву причу у листу „Политика" који је тада уређивао Живко Милићевић.

„То сматрам почетком свог књижевног рада", говорио је Ћопић.

Рад даровитог писца препознале су и старије колеге и књижевна критика, па су уследила и прва признања, међу којима се посебно истиче новоустановљена награда „Милан Ракић" из 1939.

Ћопић је дипломирао наредне године, а по избијању Другог светског рата у Југославији „нашао се у родном крају међу његовим побуњеним сељацима", приступивши Народноослободилачком покрету.

Јеретичка прича

По завршетку Другог светског рата, Ћопић се враћа у Београд где ће провести цео радни век.

Први посао кога се латио пошто је одложио ратну опрему, било је уређивање дечијег листа Пионир, да би се после неколико година у потпуности посветио књижевности.

Године 1950. објављује сатиричну „Јеретичку причу" у којој је критиковао државни врх и партијско руководство.

Одмах је отпочела хајка на писца, коју је додатно поспешио говор Јосипа Броза Тита - председника Југославије, на Трећем конгресу Антифашистичког фронта жена (АФЖ) у Загребу октобра 1950.

„Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доље, као негативно, што значи да га треба слистити.

„Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора. Не треба се бојати да ћемо га ми због тога што је он то покушао хапсити", рекао је Тито на том скупу.

Иван Ивањи га је сутрадан срео на улици и питао: „Шта кажеш на маршалов говор?".

„'Сад нико у Југославији није безбеднији од мене', а ја га упитах: 'Како то мислиш?'.

„Па коме је то још маршал обећао да га неће хапсити?", осмехујући се препричава књижевник и некадашњи Титов преводилац.

Глумац Томо Курузовић је изјавио да су ову причу критиковали и његови најближи пријатељи попут кума, такође књижевника, Скендера Куленовића.

„Ја сам дужан, ја сам народни писац, ја хоћу народу да отворим очи да види где живимо и куда смо кренули, а сатира треба да исправи то да не кренемо тим кривим путем", цитирао га је Курузовић, Ћопићев пријатељ.

Тих дана се у листу Борба појавио непотписани текст „Јунаштво" Бранка Ћопића, где се оцењује да је „подвалио градитељима социјализма и да блати цео систем", те да су његове сатире „израз буржоазије и њених прирепака који гурају ка анархији".

Наводно су непознати аутори били Моше Пијаде и Милован Ђилас.

Професорка српског језика у пензији Вера Ваш сматра да је том причом, као и хумореском „Ко с ђаволом приче пише" у сатиричном листу „Јеж", Ћопић потврдио сопствене речи којима је истицао „да није рођен да пузи" и да никад неће пристати да буде „књижевник без кичме, без достојанства и савести."

„Првоборац и велики идеалиста, био је сведок рађања елитистичких тенденција у друштву које се ратујући није изборило само против фашизма, већ, како је веровао, и за једнакост и правду", истиче професорка Ваљевске гимназије у пензији, у писаној изјави за ББЦ на српском.

Шерет у Београду

Хумор који је красио Ћопићева романе и приповетке, био је неодвојиви део његовог карактера и свакодневице.

Тако га памти и Иван Ивањи који је стицајем околности радио у редакцији листа Омладина која се налазила у истој згради где је Бранко Ћопић живео са супругом Богданком Цицом Илић - на углу Ресавске улице и краља Милана.

Иако је био доста млађи, каже да је са старијим колегом имао пријатељски однос - „на ти".

Сећа се да када му је изашла прва књига бајки није био задовољан хонораром, на шта му је издавач одговорио да „толико добија и Бранко Ћопић".

„Ја сам му онда рекао - ако имаш вишка пара дај Црвеном крсту, немој млађима да квариш послове тиме што узимаш мале хонораре", кроз осмех говори Ивањи.

Међутим, Ћопић није био ни шкртица о чему сведочи ситуација када је после представе „Доживљаји Вука Бубала" у Савременом позоришту (данас Београдско драмско), где је Ивањи био уметнички директор, частио читаву глумачку трупу.

„Добро, нека то неко други организује, а ја ћу да платим", рекао је тада Ћопић, цитира га Ивањи који је на том гошћењу инсистирао.

Великодушност и доброта југословенског писца умногоме је дошла до изражаја почетком 1960-их када је у његов дом позвао, тада ученика шестог разреда, Момчила Срећковића из села Забрежја, крај Обреновца.

Упознали су се, каже Срећковић, на једном литерарном конкурсу где је Ћопић био председник жирија, а млади Забрежанин добитник прве награде за поезију.

„Наставник српског ми није оцењивао писмене радове јер је мислио да преписујем и тако ме оставио на поправном у августу.

„Мој отац је рекао Бранку Ћопићу да више нећу ићи у школу јер сам понављач и да је решио да ме пошаље на ковачки занат, да поткивам коње", говори за ББЦ на српском новинар у пензији Момчило Моци Срећковић.

Ћопић га је потом замолио да то не чини и одмах најавио посету са глумицом Бранком Веселиновић и још неколико пријатеља.

„Дођоше код мене кући сутра и мом оцу објашњавају - немојте то да радите, ми њега водимо код нас, ми ћемо да водимо бригу о њему.

„И тако и би - ставише ме у кола и одведоше у Београд", додаје овај 74-годишњак.

Тако је Ћопић практично преузео бригу о дечаку.

Водио га је и доводио из школе - док није упознао престоничке улице, учио га је како да „најлакше пише" песме, код њега је спавао и јео, а и упознао бројне познате личности попут Иве Андрића и Десанке Максимовић.

У његовом дому остао је до одласка у војску, а после тога су наставили да се друже и посећују.

Када би решио да одмори од Београда, писац је, каже Срећковић, долазио код њега на неколико дана.

Једном приликом се задесио код њих у посети с јесени, у време бербе кукуруза.

„Мој отац позвао на мобу једно десетак комшија, пријатеља, фамилије и Бранко кренуо са нама.

„И док он исприча све приче, ми дођемо кући празних кола, ништа не оберемо", осмехујући се препричава Срећковић једну у низу анегдота са прослављеним писцем.

Последња офанзива

Тог 26. марта 1984. Момчило Срећковић и Бранко Ћопић нашли су се у центру Београда.

Седели су у Пионирском парку код Народне скупштине одакле су се спустили до хотела „Москва" где су попили по чашу кокте.

„Причао ми је о његовој Босни, како је пошао, шта је радио, о његовом деди - да му дугује више него родитељима, да су велики изазови били у његовом животу, питао ме је и за родитеље", говори Срећковић.

Шетњу су наставили до Бранковог моста, названог по Ћопићевом имењаку - песнику Радичевићу.

Тамо је писац искористио прилику да покаже младом пријатељу камену клупу где је спавао оне ноће када је стигао у Београд.

У том тренутку из џепа су му испале наочаре и док је Срећковић силазио по њих, Ћопић је наставио ка Новом Београду уз звоњаву звона на Саборној цркви.

Негде на средини моста га је сустигао и, каже, инсистирао да се врате.

„Још 10 корака", рекао је тада писац.

И тачно је толико и требало до дела где се мост више не пружа над реком Савом, већ над бетонским кејом.

Ћопић је одатле скочио.

„Ја сам му склопио очи", изговара Срећковић.

Убрзо су, каже, наишла кола хитне помоћи, док је њега полиција привела јер су „сматрали да га је он гурнуо".

Међутим, у станицу је дошла и Бранкова супруга Цица са опроштајним писмом књижевника, које је отклонило све сумње.

Срећковић је око 10 увече био код куће у Забрежју.

Легат

На Бранка Ћопића данас сећају називи улица, oсновних школа у Србији и Босни и Херцеговини, његове бисте и споменици, као и филмови и представе рађени по његовим романима.

Његова супруга Богданка Цица Илић основала је 1989. године Задужбину Бранка Ћопића при САНУ.

Задужбина годишње додељује две награде - једну из области прозе и другу за истакнуто поетско дело.

Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм под називом „Мала моја из Босанске Крупе", посвећен Бранку Ћопићу.

Његова дела Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете и Доживљаји Николетине Бурсаћа део су лектире за основну школу.

Збирка приповедака - Башта сљезове боје, коју је посветио пријатељу Зију Диздаревићу, југословенском књижевнику убијеном у концентрационом логору Јасеновац у Хрватској, такође је део лектире за четврти разред гимназије.

Ћопићева књижевност

Бранко Ћопић је инспирацију за лирско-сатирична дела тражио у обичном човеку, сељаку, партизану, често се враћао завичају и детињству и све то је знао да зачини умесним хумором, прихватљивим како за децу, тако и за одрасле.

„Стваралаштво Бранка Ћопића (поетско, прозно и драмско), свеједно да ли се тумачи са становишта књижевне историје, естетике, књижевне критике, или, посматрано само са читалачког аспекта као доживљај уметничког текста - увек саопштава универзалне поруке.

„У овом нашем, модерном времену, те поруке носе канонска обележја, пре свега хуманизма и животне радости", наводи професорка у пензији и докторка Филолошких наука - Вера Ваш.

Узимајући у обзир да је у послератном периоду писац често користио „сарказам и иронију у уметничком поступку", онда, додаје професорка, „закључујемо да његово дело значајно доприноси потпунијем разумевању историје, традиције, културе и психологије људи са овдашњих простора".

Ваш такође сматра да је Ћопић био „најплоднији и најдаровитији писац књижевности за децу током читавог 20. века".

„Релеванте које га у том смислу издвајају од осталих, свакако су бескомпромисна доброта, зачудна наивност, разорна нежност и бескрајна радозналост којима одишу његове приче, романи и песме за децу који су врло вешто надграђени питким хумором и ведром комиком."

Његова дела су преведена на многе светске језике, а од 1968. године био је и редовни члан САНУ.

Добитник је великог броја признања, међу којима се посебно истиче НИН-ова награда за роман „Не тугуј бронзана стражо" 1958. године.

Данас, истиче Ваш, усвајање књижевног опуса Бранка Ћопића подразумева „сложенији и вишезначан приступ разноликој тематици која нам је остављена у наслеђе".

„Наизглед једноставан и лак, и језички, и стилски, и тематски, овај опус нам нуди обиље сложених и тешких животних загонетки.

„На нама и будућим генерацијама је да их увек изнова одгонетамо", закључује професорка у пензији.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]