Хрватска, књижевност и новинарство: Преминуо Игор Мандић - арбитар у култури и књижевности

Истакнути хрватски књижевни критичар, есејиста и колумниста Игор Мандић преминуо је у недељу у 83. години у Загребу, објавио је књижевни критичар Велимир Висковић на Фејсбук профилу.

Мандић је годинама имао срчане проблеме, али му је у недељу одједном позлило, написао је Висковић у објави.

„Умео је да на прави начин оцени како се ствари догађају на јавној сцени, да изнесе мишљење које је било аутохтоно.

„Био је храбар и спремно је улазио у полемику", описује га Жика Симић, музички новинар, за ББЦ на српском.

„Срдачан, радознао, приступачан"

Теофил Панчић, српски новинар и колумниста, сусрео се са Мандићевим писањем као 15-годишњак, што му је, каже, „отворило до тада непознате светове."

„Приказао ми је како се може писати за новине о веома озбиљним и занимљивим стварима на начин који је у то време био крајње атипичан, врло персоналан, ангажован, духовит, пре свега, индивидуалистички", каже Панчић у писаном одговору за ББЦ на српском.

„Знао је да пише за публику, то није било каква публика, то је ипак писменији слој публике.

„Знао је да је писању за новине примеренији другачији приступ, јер је био медијски писмен, када тај термин није постојао", напомиње Панчић.

Додаје да га је то привукло као младог човека јер „млади људи имају тежњу за другачијим тумачењем света око себе и траже узоре који су им одговарајући".

Упознали су се средином 1990-их, а Мандић се, додаје, према њему увек односио као према пријатељу.

„Био је свестан себе и сопственог значаја, није био натмурен, уображен и неприступачан.

„Био је веома драг, срдачан, добронамеран, радознао и приступачан, како једна екстраординарна особа треба да буде", истиче Панчић.

Од колумнисте до главног уредника

Рођен је у Шибенику 1939. године, а у Сплиту је завршио Класичну гимназију.

Школовање наставља у Загребу где је 1963. године на Филозофском факултету завршио студије компаративне књижевности.

По завршетку студија радио је као колумниста недељника Вјесник, критичар у дневним новинама и аутор многих текстова у појединим Вјесниковим издањима.

Културолошке коментаре писао је за Слободну Далмацију од 1993. до 1995. године.

На уредничком месту нашао се 2000. године када је уређивао новине Вјесник.

Добитник је награде Хрватског новинарског друштва за животно дело 2005. године.

„Колико је смрт тиражна, невероватно"

У интервјуу београдском Недељнику из 2018. године, Мандић је говорио и о првој аутобиографској књизи „Себи под кожу", извинивши се што је погрешио јер је рачунао да ће умрети у 76. години.

„Хтео сам да будем поштени грађанин па да умрем у оквирима статистике пошто те године кад сам писао, статистика је говорила да је животни век мушкарца око 76 година.

„Био је ред да ја умрем тако. Моји пријатељи су умрли. Није ми пошло за руком.

„Ова је књига страховито добро упалила. Како је смрт тиражна, то је невероватно.

„Ствар коју сам први открио била је мрачна страна табуизиране теме смрти, као нечега што је привлачно еротично. То је мистерија", говорио је Мандић.

Иако је писао о смрти, није ју се плашио, јер...

„Како да се бојиш нечега што не познајеш?

„Знам шта би значило сломити ногу, тога се бојим, бојим се добити грип, страх ме је зубобоље, те страхове познајем. Смрт не познајем", рекао је у интервјуу Недељнику.

„Србија моја домовина исто као и Хрватска"

Игор Мандић умео је да тврди да је цењенији у Београду него у Хрватској.

„Ја имам бољи одјек својих књига овдје него у Загребу, јер нико није пророк у домовини", рекао је Мандић у интервјуу за Радио-телевизију Србија 2018. године поводом објављивања његовог последњег дела - Предсмртни дневник.

Његових долазака у Београд сећа се и Жикица Симић.

„Кад год би дошао овде то би прави догађај.

„Виђао сам га у нашим кафанама како са овдашњим новинарама и виђенијим људима ужива у домаћим гурманлуцима", прича Симић.

Додаје да је био „југословенска личност, арбитар у култури, књижњевност и друштвених збивања".

У интервјуу београдском Недељнику, Мандић је говорио и о односу Срба и Хрвата и о неким генетским истраживањима да су то два најближа народа у региону.

„Ја то нисам мислио на научној бази, ја сам то рекао инстинктивно, осећајући то као своје природно право да Србе сматрам својом браћом и да је Србија моја домовина исто као Хрватска.

„Али ни једне ни друге не обожавам. Све то се своди само на уске локалпатриотске размере...

„Срби нам фале у Хрватској, то је апсолутно факат.

„Не само бројчано, да нам допуне број становника који чини једну државицу моћнијом, него и својим интелектуалним потенцијалом, који је увек доприносио страховито много ономе што се назива хрватска уљудба", говорио је Мандић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]