Србија и филм: Одлазак Милана Влајчића - бритког пера критике и хроничара стварности Србије

Милан Влајчић, познати филмски критичар, новинар и књижевник, преминуо је у 83. години у Београду, пренели су српски медији.

Остаће упамћен као незаобилазна фигура новинарске и културне сцене у Југославији и Србији, чије колумне су се нестрпљиво ишчекивале сваке недеље.

Био је филмски критичар дневника Политика готово 20 година, до 2004, када је почео да пише у листу Блиц.

Годинама је био један од водећих хроничара ФЕСТ-а, најдуговечнијег филмског фестивала у Србији.

Последње две године Влајчић је радио за портал Нова.

Ко је Милан Влајчић?

Рођен је 23. авгута 1939. године у Београду.

Дипломирао је књижевност Филилошком факултету у Београду.

Kњижевне критике и огледе објављivao je од 1960. у часопису „Дело" и другим публикацијама.

Уређивао је културне рубрике „Студента" и „Младости", књижевне листове и часописе „Видици", „Гледишта" и „Kњижевни гласник".

На конкурсу Морава-филма добио је највишу награду за најбољу југословенску филмску критику 1977. године.

Добитник и других бројних награда, међу којима се издвајају:„Милан Богдановић" за 1981. годину - за најбољу новинску књижевну критику, „Душан - Дуда Тимотијевић", за најбољу телевизијску критику у југословенским медијима у 1984, као и „Златно перо" за најбољу филмску критику у југословенским медијима у 1988. години.

Био је један од оснивача и први председник Суда части у Независном удружењу новинара Србије (НУНС), члан Српског књижевног друштва и српског Пен центра и Међународне асоцијације филмских критичара.

Тако је говорио Влајчић

Влајчић је критиковао стање у медијима у Србији у последњој деценији, а као пример мањка храбрости навео је и филм Терет Огњена Главоњића који говори о лешевима албанских цивила убијених за време сукоба на Косову 1998. и 1999.

„То је, изгледа, значајан филм и није антисрпски, како су неки, и без гледања, констатовали.

„Треба написати, ако ти се не допада, да је антисрпски.

„Напиши и потпиши ако мислиш тако, али немој да седиш у Kану и прескочиш га. Па то никад није било", рекао је у интервју за лист Блиц 2018.

Влајчић је говорио и о „појави лингвистичких лудака који хоће да забране латиницу."

„Мени је, искрено, свеједно на којем писму ће ми бити књига. Латиница је богатство наше културе, моје личности, захваљујући знању латинице ја сам читао и Kрлежу, и Матоша, и Ујевића, и Мешу Селимовића...

„И баш ме брига што Хрвати не маре за ћирилично писмо, они плаћају цену те ригидности. Зашто латиница икога угрожава?"

Оценио je да српски филм „у последњих 20 година не постоји у озбиљном свету".

„Сада су на великом таласу Румуни (Мунђију, Пују), Грци (покојни Ангелопулос, Ландинос), Мађари (Бела Тар, Немеш), Турци (Нури Билге Џејлан, Kапланоглу), босански аутори поосвајаше неке Оскаре, Златне медведе у Берлину, о чему ми одавде можемо сада да сањамо...

„Имамо добре филмове, али они ретко пролазе ван нашег подручја јер то су ипак локалне приче."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]