Медији: Комеморација Душану Машићу - новинарство му је било начин живота

„I had the time of my life", насловна песма из филма Dirty Dancing (Прљави плес) пуштена на крају комеморације Душану Машићу, симболично је описала његов живот и новинарску каријеру.

Волео је да се шали, волео је да плеше, али је изнад свега волео новинарство - био је то „његов начин живота", како је говорио.

Немерљиво је утицао на многе генерације младих новинара, стално их бодрећи: „Хајде, хајде, можеш ти то".

Душан Машић, искусни новинар са дугогодишњом каријером у ББЦ-ју у Лондону и Београду, преминуо је изненада у 56. години, 31. јануара 2022. године.

Један од оснивача Радија Б92, који је у време власти Слободана Милошевића био један од најважнијих слободних медија и често на удару режима, оставио је велики траг на медијску сцену Србије.

Машић је био и један од оснивача Независног удружења новинара Србије, Асоцијације независних електронских медија АНЕМ и аутор књиге Таласање Србије.

На комеморацији у београдском Дому омладине, у понедељак, 7. фебруара, од Машића су се опростиле колеге са којима је кројио новинарско небо у Србији у изазовна времена.

Душан Машић је почео да се бави новинарством 1989. године, у тадашњем Омладинском радију Б92.

Радио је као новинар-сарадник, скупштински извештач и ратни репортер, средином деведесетих постао је један од препознатљивих гласова Б92 и уредник информативног програма Радија Б92.

„Тешко ми је да причам о пријатељству са Машићем у прошлом времену, али ми управо сада одјекује његов глас у глави који ми каже: 'Ајде, ајде, можеш ти то'.

„Е, то је за мене Машић - неко ко је увек веровао у мене и сходно томе ме је стално убацивао у некакве професионалне изазове", каже Даница Илић, некадашња новинарка Радија Б92, сада новинарка ББЦ-ја.

Машић ју је научио, додаје, да прави приче о људима, а не о политичарима и да емисије почне темом који ниједан други медиј нема.

„Научио ме је како да монтирам и пишем најаве за радијски прилог. Рекао је: 'Замисли да цркне техника и да нема клипова. Пиши као што говориш и скрати реченице. Мора свима да буде јасно'".

Каже да је Машић засмејавао до суза. И нервирао кад јој, својевремено, није веровао да ће подкаст и Твитер да постану хит и у Србији.

„Машић се шалио да ћемо ми Краљевчани на крају да дигнемо револуцију.

„Мислим да је тако хтео да ми се одужи за то што сам га ваљда ја једина подржавала да у овој земљи отвори говорни радио.

„Мој добри, топли, духовити пријатељ - Машке", рекла је Даница Илић на комеморацији.

Б92 је била моја мисија или тачније - начин живљења

Сваки дан је почињао исто. Као у оном филму Дан Мрмота. Ко ће да скува кафу? Ко ће да опере шољице? Псовали смо оне од прошле ноћи што нису испразнили пепељаре и Јасну-чистачицу, која је увек имала оправдање зашто није почистила редакцију.

Те, Веран (Матић) је послао да однесе нешто, те били гости у маркетингу, а у крајњем случају вадила се да је 'алергична на прашину'.

Само је Б92 могао да има чистачицу алергичну на прашину. Као и тонца коме се „зноје уши испод слушалица", па је то разлог зашто увек кад нешто монтира мора то да „одвали„ до даске уместо да ради са слушалицама. На посао се долазило ¨после десет¨. Врло растегљив појам. До подне се као окупимо.

Све док није уведен Јутарњи дневник, али и тада је то значило да ће само један или двоје да се дружи са пекарима.

Када сам касније по белом свету имао прилике да видим како раде друге редакције, схватио сам да ми у Б92 нисмо били ништа налик томе.

Нема јутарњих састанака И службених бележака са истих, меморандума и евалуација.

Хијерархија се код нас завршавала са уредником „Дневника", дежурном бабарогом, који дели„задатке¨ и води рачуна да сви догађаји буду „покривени".

И Вераном, који је у тој првој фази стално тражио жртву која ће да иде по пиво.

Оно по чему се Б92 разликовао од „нормалних" станица био је поглед на свет. Не мислим при том на оно што се видело кроз замазане прозоре Дома омладине Београда, који су ваљда последњи пут прани када је зграда шездесет и неке отварана.

Не, радио станице у свету махом постоје да би зарађивале паре.

Б92 је била „мисија", или тачније речено начин живљења.

И вероватно да као такав не би могао да опстане нигде другде у свету осим у Србији деведесетих.

Као што ни земља попут Србије деведесетих није могла да постоји нигде другде.

Зато су нас и изоловали и тек би се ту и тамо нагнули преко граница да виде да ли смо још живи.

Јесмо, викали смо, али они као да нас нису чули. А можда нису ни желели.

Одломак из Машићеве књиге Таласање Србије

Главна уредница ББЦ-ја на српском Александра Никшић рекла је да ће Душан недостајати по много основа - „да водимо бескрајне расправе и размену аргумената, које би као резултат дале најбоље или најквалитетније решење у том тренутку."

„Уз Дејана Анастасијевића, који нас је нажалост раније напустио, Душан и ја смо диносауруси, радили смо у време када није било мобилних телефона.

„Управо тај спој, нас диносауруса из предигиталног времена и младих људи који су сада део редакције ББЦ на српском, то је будућност онога што називамо новинарством".

Обраћање је завршила речима: „Без Душана не би било ББЦ-ја на српском, а на нама је да будемо поносни на њега и да наставимо овим путем".

Вилдана Селимбеговић, главна уредница сарајевског дневног листа Ослобођење, присетила се недавне епизоде када су поједини медији у Србији грешком објавили да је Душан Машић преминуо.

Уместо адвоката Душана Машића, ставили су фотографију новинара Душана Машића и објавили да је „умро познати новинар Машић".

„Имао је Душан тај обичај, да ме трзне недјељом, да приупита о чему сам писала. Овај је пут повод био другачији: 'Јеси чула да сам умро? Цео ми дан звони телефон и људи проверавају!'.

„Када ми је испричао детаље своје дигиталне смрти коју је - онако како је само он то умио - претворио у анегдоту, предложила сам му да причу користи као показну вјежбу за фејк њуз (лажну вест).

„Размисли, казала сам, у којим смо фазама кад људе зову да провјере и вијести о њиховој смрти. Када је недуго затим дошао у Сарајево, с врата ми је рекао: 'Ниси била у праву, није фејк њуз: вест је заправо тачна, али је преурањена".

И Вилдана ће Душана памтити као неког ко је умео да релаксира напетост, да се шали „и онда када сам била на ивици суза".

„И увијек је успијевао да ме насмије. Уживао је у дебатама, провоцирао расправе и знао одговоре и на непостављена питања.

„Из рукава је сипао податке због којих сам се понекад шалила како је опет вирио у стара издања Политикиног забавника, а он узвраћао: 'Наравно, нећу ваљда да читам двотомну литературу!'".

Указала је да је Душан међу пријатељима „словио за вишетомну енциклопедију" и „ризницу знања које је великодушно расипао".

„Волио је Београд, оном несебичном посвећеношћу каква је једино и могућа када је дом у питању.

„Лондон је била кућа, у којој ових дана тугује наш заједнички пријатељ Невен Анђелић. Душан је, каже Невен, заједно с одличним друштвом заталасао Србију.

„Књигу коју је написао, није могао боље насловити. Живот му је био да таласима поправи друштво.

„И није стао на Београду и Србији. Једном када се покрену, таласе се више не може смирити", каже Вилдана Селимбеговић.

Последња порука Душану, од његове Џулије

„Двадесет седам година је много чарапа Дуле - чак и ако узмемо у обзир време када смо били у различитим градовима и земљама, и даље мислим да сам савила неколико хиљада пари твојих.

„Ми живимо у малим стварима и сваки пар савијених чарапа, свака шоља јутарње кафе, сваки рођендански балон за Мими, или честитка или захвалност су градили нашу породицу, која је чврста. Која траје.

„Иако ти чарапе више не требају, ја ћу наставити да их савијам и држати те - дивног тебе - у свом срцу".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]