Велика Британија и култура: Вилијам Блејк - песник који је тврдио да комуницира са анђелима и да само преноси њихове поруке

Једног дана 1801. године, у време када је живео у улици Сасекс, Вилијам Блејк је пошао у дугу шетњу и заподенуо расправу са чичком.

Уметник, песник и музичар, који је искусио спасоносне визије током шездесетдеветогодишњег живота на Земљи, није лутао усамљен налик облаку, попут појединих романтичарских колега.

У тој ситуацији, бодљикава биљка на коју је наишао такође је попримила облик старца склоног заподевању кавге.

Из Блејкове перспективе, чичак и старац су били једно.

Такође, син лондонског занатлије, који није ишао у школу, често је имао визије Бога, анђела и демона, и често је разговарао са духом свог мртвог брата Роберта.

Његова жена Кетрин је једном приликом прокоментарисала: „Ретко виђам мужа, увек је у рају."

Та божанска и ванразумска искуства обликовала су Блејково схватање света и инспирисала његове дубоко филозофске илустроване текстове, попут Јерусалима и Милтона.

Међутим, због тога је већи део 18. И 19. века у Енглеској био сматран за лудака, и умро је као пуки сиромах, готово анониман.

Данас има статус једног од најутицајнијих и најуваженијих уметника и песника.

У новој биографији Вилијам Блејк насупрот света аутор Џон Хигс тврди да данас можемо далеко боље разумети оно што се одигравало у уметниковој глави.

„Митолошки систем"

„Блејкијанци су веома осетљиви кад је реч о историјској страни проблема", каже Хигс за ББЦ.

„За живота је имао само једну изложбу, током које није продао ниједно дело, а у једином приказу тог догађаја критичар га је описао је као 'жaлосног умоболника'.

„Због тога га је репутација лудака пратила до краја живота."

„Стручњаци за Ван Гога радо говоре о његовим психичким проблемима, на основу којих формирају своје разумевање уметника.

„[Насупрот томе] проучаваоци Блејкове уметности одлучно тврде да он није био луд, да постоје разлози, логика и хијерархија у том систему који је створио - том митолошком систему."

Он додаје: „Мислим да смо сада у позицији када можемо рећи - без икакве сумње, он није био луд. Али прошао је кроз период када му је ментално здравље било нарушено.

„У писмима, на појединим местима указује на меланхолију, о којој говори као о болести, као и на депресију. Такође, каснији инциденти указују на параноју."

Ти психички проблеми јавили су се око 1800.

„То је био само један период у његовом животу и на његовом концу можемо видети на који начин је превазишао тај проблем, уз помоћ жене, и како је био у стању блаженства", заључује Хигс.

Блејково високо вредновање екстремних стања, о чему сведоче збирке Песме невиности и Венчање Пакла и Раја, показује да је имао свест о томе да све што надире има свој крај.

Склизнуће у имагинацију

Веровао је да је за достизање вечитог блаженства неопходно да се односи снага унутар имагинације (или Четири Зоа) измене тако да лева страна мозга - задужена за логику, разум и језик - не буде толико доминантна, откључавајући тако десну страну, задужену за креативност, емоције и физичко задовољство.

Овај полимат истиче важност сагледавања ствари помоћу имагинације, радије него простим коришћењем органа с обе стране човековог носа.

Хигс у књизи цитира дело неуролога др Адама Земана, који се неколико деценија бавио проучавањем имагинације.

Земан је, 2015, најпре описао стање нефантазије, односно немогућност неких људи да визуализују менталне слике.

Другим речима, акутни недостатак имагинације.

На супротном крају спектра, они са изузетно снажном имагинацијом одређени су термином хиперфантазија.

Др Земан, који је недавно објавио резултате последњег истраживања - спроведеног уз помоћ колега са Универзитета у Егзетеру и око 70 добровољаца који су пристали да се подвргну скенирању активности мозга - слаже се да Блејкове визије указују пре на хиперфантазију, него на поремећеност.

„Делује као да је [Блејк] у највећој мери живео у свету сопствене имагинације", каже др Земан.

„Неки људи [са хиперфантазијом] кажу да им је тешко да разлуче да ли су нешто измислили или се то стварно одиграло јер имају веома снажну машту."

Ниједан од два екстрема, а према проценама, неколико милиона људи поседује један од њих, не сматрају се за поремећаје, каже он.

Они су више попут занимљивих варијација перспективе, свака са специфичним предностима и манама.

Хиперфантазија тежи ка већој отворености и изобилној менталној слици, показују истраживања, али може бити подложнија емоцијама које покрећу слике - попут кајања , гађења или жудње.

Неимагитивни су склони интровертности, готово да немају аутобиографских сећања - ослањају се пре свега на чињенице - и често нису у стању да замисле вољене особе које су изгубили.

Ипак, многи изразито имагинативни људи, попут Еда Кетмала, суоснивача компаније „Pixar animations", и Блејка Роса, једног од креатора Фајерфокса, као и водећих научника Оливера Сакса и Крега Нентера, имају недостатак имагинације.

Постоје докази који указују да управо снажна имагинација може довести људе до ивице психозе, каже др Земан, уколико изгубе осећај за границу између стварности и маште - Блејкови савременици су тврдили да се њему управо то догодило.

Али он сматра да је Блејк, који је умро пре скоро 200 година, можда био рани поборник идеје која је у психологији и когнитивној неурологији брзо придобила велики број присталица, да је „целокупно наше искуство, на известан начин, имагинативно."

„Иако тога нисмо свесни, највећи део се све време одиграва у нашем мозгу како бисмо били способни да видимо, чујемо или схватимо било шта", каже др Земан.

„Само искуство је креативни чин, поред тога што несумњиво представља одјек искуства које доспева у нашу имагинацију.

„Мислим да је Блејк сматрао да је, свеукупно гледано, читав човеков унутрашњи живот - не само размишљање, маштање, креативност и таленат за уметност, већ просто доживљавање искуства - креативни и имагинативни чин."

Или како је то једном приликом Блејк рекао: „Имагинација није стање: она је сама људска егзистенција."

Ограничени, рационални или логички део људског мозга, који Блејк одређује као Уризен, заправо је само модел начина на који разумемо свет, објашњава Хигс.

„Ми мислимо да је нешто стварно, ми мислимо да је нешто истина", каже он. „Aли , када то нешто дође под сумњу, реаговаће жустро и покушаће да се одбрани."

„То се лепо види на друштвеним мрежама, људи имају очајничку потребу да о њима мислимо да су у праву.

„За Блејка, све се своди на то како да се оспособимо како бисмо искорачили одатле и видели рационални мозак онаквим какав јесте, као врсту веома ограниченог, далеко већег унутрашњег искуства."

Алберт Ајнштајн се једном приликом пожалио на „изнурујуће истрајну илузију о проласку времена", коју је Блејк сажео у лику Лоса.

Уметниково уверење да су идеје попут времена, Бога, раја и пакла само унутрашње творевине, према Хигсовом осећању, такође доприноси теолошким расправама које се воде у данашњем, у великој мери секуларном британском друштву.

„Ако познајете некога ко пролази кроз пакао, онда вам идеја да је Блејк био у рају може звучати вероватно", каже он.

Врата перцепције

Без икакве сумње, Вилијам Блејк је једина историјска фигура која је описивала таква неисказива искуства.

А његова очигледна способност да приступи деловима имагинације који су ван домашаја обичних људи, уз важност коју је придавао слободној љубави, сексу и критици естаблишмента, представљали су значајан подстрек за бунтовни крај 60-тих.

Бенд Џима Морисона The Doors је чак добио име по чувеном стиху из Блејкове песме: „Ако се прочисте врата перцепције, све ће се пред човеком указати онакво какво јесте: бескрајно."

Људи попут Тимотија Лирија и Олдоса Хакслија били су међу првима који су конзумирали психоделичне дроге како би постигли блејковско стање свести.

Људима који имају недостатак имагинације, примећује др Земан, халуциногени помажу да покрену машту, али она не траје дуже од њиховог дејства.

Хигс пореди ту праксу, као и практиковање трансценденталне медитације, са „конзумирањем малих доза Блејкове вечности."

Није немогуће да је Блејк пробао магичне печурке, закључује аутор, али у то време највероватније није постојала учестала конзумација, а притом је уметник бележио властите визије од детињства до старости.

Блејк је веровао да сваки човек може да ради на својој имагинацији, баш као што вежбамо да бисмо ојачали трбушњаке и бицепсе, тежећи на тај начин да му се придружи у „вечности".

Студије др Земана наговештавају да иако је могуће помоћу магнетних струја изоштрити имагинацију, слух или додир, постоји биолошко и највероватније генетско ограничење до ког степена имагинацијског спектра свака индивидуа може досегнути.

Али то није разлог за медицински третман, већ разлика коју треба благонаклоно да прихватимо.

Он се нада да ћемо једног дана бити у стању да тај феномен боље спознамо и суштински разрешимо вишевековни картензијански проблем - на који начин из тог сивог ткива желатинасте масе може бити покренута свест.

Завршну реч препуштамо Блејку: „Оно што је данас доказано, некада је могло бити само замишљено."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]