Душко Радовић: Био једном један Тмуша, мали човек са радија

Старији памте његов промукли глас преко транзистора, основци и даље рецитују његове песме на школским приредбама, а сећања чувају и мурали на београдским зидовима, имена школа и културних институција.

„Ведро мислити и ведро писати, у смислу - једноставно, бистро, прегледно, читко, кратко и јасно, увек са неком моралном, хуманом жељом, потребом или идеалом", говорио је Душан Радовић.

Био је писац, песник, новинар и уредник, а за оне најближе - добар човек намргођеног лица, каткад строг и одсечан, али пре свега духовит, поштен и правичан.

За себе је говорио да је „примењени књижевник" и „петао који кукуриче свако јутро", пријатељи и колеге су га звале Тмуша, док су га сви остали знали као Душка Радовића.

„Душко је мене баш волео и у једној књизи ми је написао посвету, ти имаш једног тату у Вршцу, а ја ћу бити твој тата на Студију Б'.

„И просто је био као и сваки тата - умео је да буде добар, а умео је да буде и строг, па и да ме изгрди ако није задовољан начином на који сам ја водила програм", говори за ББЦ на српском Бранислава Милунов, бивша водитељка и новинарка.

Милунов је на Студио Б дошла 1980. као 23-годишњакиња.

Каже да је Душко Радовић од почетка водио рачуна о њој - како на послу, тако и ван њега, због чега и данас гаји посебна осећања према њему.

Памти га као скромног и једноставног човека који се „гнушао умишљености, патетике, великих речи и фраза".

Петао са дурбином на крову Београда

Лета 1975. на 23. спрат Београђанке стигло је велико појачање.

Након доста колебања и нећкања, Душко Радовић на наговор једног од оснивача Студија Б - Драгана Марковић, прихвата позив и прикључује се тиму.

Испрва је писао текстове за рекламе - „другачије, модерније и привлачније пословним партнерима".

Тадашњи директор Марковић, увидео је да Радовић може да пружи више - нови програмски садржај и додатни квалитет.

Тако се једног јулског јутра са таласа радија Студија Б престоницом проломило „Београде, добро јутро".

Емисија је почињала је у 7.15 ујутру, али је Радовић долазио у редакцију већ око пола 5, не би ли припремио текстове за програм који је ишао уживо.

Неретко је на посао долазио натмурен и мрзовољан, због чега су га назвали Тмуша.

„А у ствари је био један добрица, јако добар и племенит човек", истиче Милунов.

Каже и да веома бринуо о колегама, те да је често јутарњој смени доносио доручак - погачице, топао хлеб и јогурт.

Инспирацију је црпео са улице, из народа и новина, а затим је претакао у текстове које је куцао на писаћој машини у канцеларији пуној књига, где је на столу стајала пепељара пуна опушака.

Када идеје нису саме навирале постајао је нервозан, а смиривао се шетајући у круг, по ходницима Студија Б.

„Тада је био јако љут, нервозан, јер ништа није смислио и не дај боже ако му се нађеш на путу", присећа се Милунов, која се са Радовићем утркивала ко ће први ујутру да дође на посао.

Милунов се присећа да је једном приликом млађа колегиница пришла и прекинула „јутарњи ритуал" питањем: „чика Душко је л' вама можда није добро", на шта је реаговао тонац реченицом: „склони се, он тако размишља и тражи инспирацију".

Управо је тонац био једина особа која је смела да буде у просторији током емитовања „Београде, добро јутро", док су остале колеге из прикрајка слушале шта је тог јутра Тмуша имао да поручи Београђанима.

После емисије, Радовић је постајао „други човек", расположен и насмејан, док би обилазио канцеларије поздрављајући новинаре и остале раднике.

Мало је сачуваних аудио записа из тог периода јер пара за траке на којима су емисије снимане није било, па су преснимаване, каже Милунов.

Ипак, текстови су објављени у три књиге под називом „Београде, добро јутро".

Реченице које је Радовић изговарао у емисији многи су називали афоризмима, што је он одлучно одбијао да прихвати.

„Говорио је да су то реплике, мисли о животу, препознавања нас самих, затим његова запажања, размишљања и досетке које је преносио слушаоцима", објашњава Милунов.

Осмехујући се додаје да је Београђанку упоређивао са минаретом, а себе са хоџом који се „свако јутро моли да свим имају воду, струју, млеко".

У неком тренутку, редакција му је поклонила дурбин помоћу кога је из канцеларије посматрао улице Београда - његове неисцрне инспирације.

Тако је једног јутра када у Београду није било грејања уочио дим из градске скупштине.

„Прочитао је у емисији - када Скупштина града може да се дими, могу да се диме и остали - и на тај начин их натерао да не ложе јер није лепо да се само они греју", препричава Милунов.

„Сваки Душан је вредан, ал' Радовић је само један"

Душко Радовић је рођен у Нишу, у железничарској породици - 29. новембра 1922.

Највећи део живота провео је у Београду, где се доселио из Суботице.

Пошто је одустао од Филозофског факултета, који је уписао по завршетку Другог светског рата, запослио се у градској мензи у Београду.

Одатле је Пионирским новинама, уредника Бранка Ћопића, 1947. године послао песму, потписавши се као Рајка Токић.

Та песма га је квалификовала за рад у Пионирским новинама, где је остао седам година и постао главни уредник

У богатој каријери, био је уредник програма за децу Радио Београда и Телевизије Београд, издавачког предузећа Борба и дечијег листа Полетарац, и на послетку, радија Студио Б.

Његова радио-драма „Капетан Џон Пиплфокс" из 1953. године ушла је у школску лектиру.

Текст је адаптиран за позоришну представу, која се, између осталих, игра и у београдском Малом позоришту, после смрти Душка Радовића названом по њему.

Радовић је објавио и неколико збирки песама за децу - „Поштована децо", „Смешне речи", „Вукова азбука"...

Чувене песме из његовог пера су Страшан лав, Плави зец, Да ли ми верујете, Здравица и друге.

Многе су постале хитови за децу захваљујући изведби дечијег хора „Колибри", а Здравица - Све што расте, хтело би да расте, представља химну дечије манифестације „Радост Европе" која се одржава у Београду од 1969. године.

Радећи на телевизији, написао је сценарије за бројне емисије, међу којима је и „На слово на слово" са Мићом Татићем и лутком Аћимом у главним улогама.

Чувена је и његова љубав према фудбалском клубу Партизан.

Његов млађи брат, атлетски тренер - Бранимир Радовић, каже да је прва Душкова спортска љубав ипак била Црвена Звезда, али да се након окончања каријере прве звездине звезде - Рајка Митића, окренуо „вечитом ривалу".

Поред фудбала Радовић је волео да игра шах и преферанс, занимао се за нову музику и нове плоче које су стизале на Студио Б, а кажу и да се бојао паса.

Добитник је награда Невен, Младо поколење, Змајевих дечијих игара, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечију књижевност Ханс Кристијан Андерсен.

Можда ће вас занимати и - Како је симбол Београда отишао на заслужени одмор:

Данас је недеља...

Емисија „Београде, добро јутро" скинута је са програма радија Студија Б новембра 1982. године.

„Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других", била је наводно реченица која је разљутила политичаре, о чему се разговарало и у председништву Централног комитета Савеза комуниста Србије.

Укидање емисије изазвало је гнев слушалаца који су тражили да се Душко Радовић врати.

Иван Стамболић, тадашњи први човек Градског комитета Савеза комуниста Београда, крајем 1983. године нуди Радовићу да поново покрене емисију.

„Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на думе", гласио је његов одговор.

Преминуо је пре тачно 36 година - 16. августа 1984.

„Нажалост све је било онако како Душко није желео, да га испрате људи који су га скинули са програма", додаје Бранислава Милунов.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана, уз присуство око 10.000 грађана.

Успомене на њега очуване су у широм Србије - од именима улица, школа и позоришта, преко мурала и споменика, до песама и прича у школским лектирама и читанкама.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]