Рабиндранат Тагор, споменик у Београду: Како је Индијац 1926. изазвао пометњу у Београду

Тог 14. новембра 1926. године, у 21.45, на београдску железничку станицу стигао је воз из Загреба, што је изазвало велики метеж.

„Пошто је навала света на перону била велика, те је одмах жандармерија отпочела одбијати публику да направи шпалир", пише лист Време дан касније.

Међутим, како наводе, жандарми нису били баш успешни.

На први писак воза током уласка у станицу маса се „свом брзином бацила у покрет, јурећи за салонским колима", наводе.

Због чега? Ко је тако важан био у тим салонским колима? Неки принц? Или краљ?

Не, реч је о индијском песнику Рабидранату Тагору, првом освајачу Нобелове награде за књижевност са истока, рођеном 7. маја 1861. године.

„Великог индијског песника сачекао је на станичном перону и одушевљено поздравио велики број Београђана", описује новинар Политике.

Александар Ђусић, који је преводио Тагореове песме на српски језик, каже да је за данашње појмове тешко схватити колика је била његова популарност.

„Из данашње перспективе чудна су то била времена… Да песник буде популаран у свету као рок звезда", каже.

Тагор ускоро поново долази у Београд - његова биста биће постављена у Парку пријатељства на Ушћу, наводе из градске власти.

То вероватно неће изазвати тако бурну реакцију људи - и омањи инцидент - као те 1926. године, али популарност Тагора у свету даље не јењава.

Због чега?

Долазак

„Живео Тагора", одјекивало је железничком станицом када је песник изашао пред „масу београдског света", пише Време.

Политика наводи да је Тагор на себи имао „дугу мантију, а преко ње неку врсту дугачког кафтана од смеђег сукна".

„На глави је носио шубару чудног облика", збуњен је био новинар Политике, али не и његов колега из Времена који објашњава да је то „астраганска црна шубара".

„Тагора ступа врло свечано и достојанствено, као да се око њега одиграва каква велика и значајна мистерија", описује га Време и додаје:

„То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастога носа, са наочарима…

„Умор се осећа на његовом сувом, мркоме лицу".

Песник се на станици кратко обратио људима, добио букет цвећа и захвалио се на топлом дочеку.

Убрзо је ушао у аутомобил који се такође тешко пробио кроз масу на путу до хотела Палас.

Тагор је у Београду одржао два предавања на којима се „скупио цео град", имао је ручак са „Пен клубом" у Српском краљу, а добио је на поклон и косовску ношњу.

Добио је чак и карикатуру у Политици са чувеним Николом Пашићем, дугогодишњим премијером.

Али прво је разговарао са новинарима.

„У малом салону свог скромног стана на четвртом спрату хотела Палас седео је заваљен у фотељи велики песник Истока", пише Политика од 16. новембра.

„Тихо, као да никога не узнемири, одговарао је на питања", додају.

О чему? О песницима, музици језика, литератури Запада и религији Истока, као и о импресијама које је стекао о Југославији.

„Ви сте овде сасвим други људи него на Западу - њихова цивилизација је стара, израђена, механичка, све је код њих укалупљено", навео је Тагор.

„А ви? Ви сте на Балкану више примитивни, млади, бујни, у току развијања…. Још се формирате.

„На срећу, нисте достигли врхунац ваше цивилизације и као такви спонтани сте, експресивни, ствараоци".

Како је навео, народ Југославије је „као кристал".

„Кроз вашу душу, дар младости, могу да гледам нову културу у току стварања", рекао је.

Додао је да му се свиђа што овде „није све уравнотежено".

„То је знак златне младости која осигурава у будућности зрелу, солидну старост са јаком, новом културом и цивилизацијом која може и премашити западну", каже.

Зашто су Тагор и његова поезија значајни?

Зато што његова поезија изражава цео спектар људских искустава, каже Душан Пајин са Уметничког универзитета у Београду.

„То су духовна искуства, попут животних мудрости и верских заноса, па емоционална искуства, као и врхунске радости и најдубља очајања", каже.

Пајин додаје да је један од разлога Тагорове популарности и то што његову поезију разумеју сви, „без обзира на године или културу којој припадају".

Тако је Тагор 1913. године, за збирку „Гитанџали" добио Нобелову награду за књижевност.

Пре њега је од неевропљана то успело само Теодору Рузвелту, бившем америчком председнику, који је неколико година раније добио Нобела за мир.

Ђусић сматра да је Тагор популаран пре свега због „бриљантности његове поезије".

„Она није уједначена, али велики део је заиста сврставан међу најређе бисере читаве историје поезије", наводи.

Многи ће ту пре свега сврстати збирку „Градинар", његово најпознатије дело.

„Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи; али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати".

Тим стиховима почиње чувени Градинар 41, једна од најпопуларнијих љубавних песама у историји.

„Неке љубавне песме можда звуче сладуњаво, али то је невелики део његовог опуса", каже Ђусић.

Ипак, Тагор није био само песник.

Аутор је и 24 драме, осам романа - најпознатији је „Бродолом" - великог броја есеја и путописа, бавио се сликањем и компоновањем.

Његове две песме касније су постале химне Индије и Бангладеша.

Предавање и инцидент

„Скандал на предавању Рабиндраната Тагора", гласио је наслов у Времену 17. новембра 1926. године.

Како наводе, предавање Тагора на Универзитету био је „крупан београдски догађај".

„Сала је била препуна, накнадно су унете нове столице, људи су се гушили", пишу.

„Они који нису могли да нађу места окупили су се пред Универзитетом, макар да виде великога песника и клицали су му", додају.

Политика тог дана жестоко критикује то што су за предавање Тагора продаване карте, али истичу да је и поред тога сала била сувише мала да прими све посетиоце.

Предавање је почело у пола девет, а на самом почетку - инцидент.

„Када се Тагор појавио у сали и ступио на трибину, поздрављен бурним клицањем, са препуне галерије чуло се неколико звиждука и узвика: 'Доле Тагора! Живео Ганди'", пише Политика.

„Ова је демонстрација јако узрујала госта који није могао да схвати у чему је ствар", додаје Време.

Истовремено су са галерије полетели леци на којима је било отворено писмо Тагори.

„У њему се песник напада као противник Гандијев и рекламер савремене цивилизације", пише Политика.

Време преноси да је у Тагор у писму називан најпогрднијим именима и да му је саопштено да је српско гостољубље лаж.

Писмо су потписали Љубомир Мицић и Бранко Ве Пољански, припадници авангардног уметничког покрета око часописа „Зенит".

Ђусић сматра да су зенитисти - „младе, усијане главе" - једнострано оценили Тагора као „некога ко се додворава Западу".

„А човек је имао најплеменитије идеје да повеже најбоље вредности Истока и Запада", каже.

Тагореов живот

Рођен је 7. маја 1861. године.

Био је најмлађи син - 13. дете - хиндуистичког филозофа и мистика, али су га због смрти мајке и очевих сталних путовања углавном одгајиле слуге.

Прву песму објавио је већ са осам година.

Школован је код куће, а са 17 година, на очево инсистирање, одлази у Енглеску да би студирао права.

Међутим, брзо се вратио у Индију и определио за књижевност.

Тагоре се 1883. венчао са тада десетогодишњом Мриналини Деви, са којом је имао петоро деце, од којих је двоје преминуло већ у детињству.

Нобелову награду за књижевност добија 1913, а две године касније британска влада га проглашава за витеза.

Међутим, Тагоре се те титуле одрекао после масакра у Амрицару у априлу 1919. године.

Британски војници су тада пуцали су на ненаоружане индијске цивиле, убијено је најмање 379, а рањено више од 1.200 људи.

Тагор је био против империјализма и убрзо је почео да заговара независност од Британије, али је био и против национализма.

„Припадао је неформалној групи космополита-интелектуалаца који су између 1913. и 1935. хтели да допринесу стварању једног интелектуалног савеза који би помогао укидању ратова и колонијализма", наводи Пајин.

Жестоко се противио националистичким облицима борбе за независност, сматрајући да је британска администрација „политички симптом болести индијског друштва".

То се многима није свидело и то толико да су у Сан Франциску 1916. покушали да га убију.

Да ли је заиста био против Гандија - једног од оснивача индијске државе, чувеног по заговарању ненасилног протеста као вида борбе - као што су сматрали зенитисти?

„Њих двојицу је Индија деценијама сматрала за двојицу вођа", каже Ђусић.

„Пажљиво се пратило који су њихови ставови, а узбуркана су времена била, припреме за ослобађање Индије од британске владавине", додаје.

Како наводи, Тагор и Ганди су се доста виђали, у неким стварима су се слагали, у неким не.

„Свакако није било зле крви међу њима, ословљавали су се веома уваженим речима", каже Ђусић.

Индија је 1947. године стекла независност од Британије, што Тагора није дочекао - умро је 1941. године.

Ганди је убијен у атентату 1948.

Тако је говорио Тагор

Инцидент на почетку предавања ипак није упропастио све.

Новинари Политике и Време били су одушевљени, називајући Тагора великим говорником.

„Он говори нежно, топло, с осећајем, а тешкоће енглеског језика савлађује лаким гестовима руку, мимиком бронзаног, али топлог и благог лица и сугестивним сјајем крупних очију", поетичан је новинар Политике.

Како наводи, најлепши део вечери било је песниково рецитовање његових песама на бенгалском језику.

„То у ствари није било рецитовање, већ музика.

„Речи су се губиле у мелодији тонова који су изливали чиста песникова осећања", пише.

„И тај бенгалски језик свим слушаоцима који су га први пут чули у животу изгледао је близак, познат и разумљив", додаје.

Током боравка у Београду индијски песник је дао и неколико интервјуа.

Један је, под насловом „Песникова мисија у свету", дао за Време и то Станиславу Винаверу, колеги песнику.

У том разговору Тагор каже да „песник нема политичке мисије, нити одређеног задатка", већ да треба да ствара лепе песме и „налази лепе облике за наше мисли".

„Самим тим што ствара лепо, он помаже људима да буду бољи", наводи.

Говорећи о народима он каже да су они некада били једноставни, а сада су компликовани.

Европа се, истиче, све више и више повлачи у „сиров реализам, у факта и факта, која нису ништа".

„Предмети сами по себи нису ништа, потребан је дух да у њих унесе живота и смисла, значаја и лепоте.

„Духовна ризница налази се на истоку, одакле су потекле религије - без Истока Европа ће се изгубити у фактима и пропашће", каже.

На питање чему нас данас учи Индија, он каже да Индија „шаље човечанству нову светлост - а то је Ганди".

„Он учи да је свака борба у ствари ропство.

„Он учи да се физички боре само животиње, док се људи духовно боре.

„Величина и лепота човека је у томе да буде слободан, то јест висок духовно, и да се не одупире злу насиљем, јер га тако неће искоренити.

„Зло ће се искоренити добрим, непротивљењем".

Станислав Винавер о Тагореу

Време, 16. новембар 1926. године

Рабиндранат Тагор стално путује, али ипак и на путу не мења своје освештане навике.

Устаје у три сата изјутра и неколико часова погружава се у тиху екстазу.

Кад ови часови духовне напрегнутости прођу, онда се песник лаћа пера и пише идеје, стихове и есеје до којих је дошао у сну.

Понекад бележи и идеје које је наслутио у својим екстазама.

Тек после свега овога песник се буди за обичан живот, обавља преписку, прима секретара, разговара са посетиоцима.

Затекао сам га где се игра са својим маленим унучетом, одевеним у живописну индијску ношњу.

Унуче се слатко насмејало и отрчало из салона у апартману Рабиндраната Тагоре на четвртом спрату хотела Паласа.

Песник је одевен у дугу црну мантију опервежену златним везом.

Он се држи мирно и тихо говори енглески, с лаким егзотичним нагласком.

По неки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу, и тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч.

Ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре и потезе.

Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама.

Одлазак и путовања

После два дана београдских авантура Тагоре возом одлази за Софију.

Откуд он уопште у Београду?

Тако што је између 1878. и 1932. обишао више од 30 земаља, на чак пет континената.

На пример, од маја 1916. до априла 1917. предавања је одржао у Јапану и Америци, а нешто касније одлази у Мексико, па Буенос Ајрес и Италију.

У Италији се састао са Мусолинијем, тадашњим лидером земље који ће нешто касније земљу увести у Други светски рат.

Био је и у Мађарској, Данској, Швајцарској, Немачкој, Совјетском Савезу, а током путовања састао се са многим познатим личностима.

Међу њима су физичар Алберт Ајнштајн, писци Томас Ман и Х.Џ. Велс, као и песник Џорџ Бернард Шо.

Омиљена песма

Од Тагорине смрти ускоро ће проћи тачно осам деценија, а његове песме и даље многи воле.

Пајин каже да Тагор са „дубоким разумевањем и у широком распону, од љубавног заноса, до разочарања и патње, описује и осећања мушкарца и осећања жене".

„Такође и љубав према природи, богу домовини, али и према целом човечанству", наводи.

Ђусић истиче да се тај однос са богом посебно може видети у збирци Гитанџали, за коју је добио Нобелову награду.

„Непосредно пре нашег разговора отворио сам насумично ту збирку и дао бих вам пример једне песме, ако имамо времена", каже.

Имамо, што да не.

„Знам доћи ће дан када ће за мене нестати призор овог свега,

И живот ме без гласа напустити, спуштајући ми последњу завесу на очи.

Звезде ће и даље ноћу бдети, зора се рађати као и пре.

Часови се дизати и смењивати попут таласа што на обалу избацују милине и мучнине.

Док размишљам о том крају низа мојих тренутака, њихов бедем се руши,

И при светлости смрти указује се твој свет, са свим разасутим драгуљима.

Ванредна је чак и најскромнија његова позорница, изузетан је чак и најнезнатнији од тих живота.

Ствари које стекох нек нестану.

Дај да имам само оно што сам одувек презирао и превиђао".

Пајин каже да су му омиљене многе Тагорове песме, али бира песму 70. у збирци Градинар.

„Сећам се једнога дана из свог детињства, када сам спустио чунић од хартије у јарак да плови.

(...)

Одједном су се почели гомилати бурни облаци, ветар је дувао на махове и киша је пљуштала.

Поточићи прљаве воде јурнуше, речица набуја и мој чунић потону.

(...)

Облачан јулски дан траје још и данас и ја размишљам о свим играма у свом животу у којима сам губио.

Стао сам да корим своју судбу за многе пакости, када ми на ум паде чунић од хартије што потону у воду".

Њу је, каже, издвојио јер на „посебан, стоички начин говори о мучном сећању какво постоји у животима многих људи".

„То бих могао рећи и за песму 2. у тој збирци, чији је први стих 'Песниче, вече се примиче; твоја коса седи'".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]