Историја: Совјетски шпијун који се деценијама дружио са француском елитом

Утицајни француски политички часопис Л'Експрес обелоданио је да је његов цењени бивши уредник Филип Грамбах 35 година шпијунирао за Совјетски Савез.

Грамбах је деценијама био изузетно добро повезана личност у француским високим круговима.

Сматрао је председнике, глумце и књижевне дивове блиским пријатељима.

Био је легендарна личност у новинарству која је обликовала уреднички правац једне од најуспешнијих француских публикација.

Кад је умро 2003. године, министар културе Жан-Жак Аилагон изјавио је да је Грамбах био „једна од најупечатљивијих и најцењенијих личности у француским медијима".

Али он је био и „Брок", шпијун за руску обавештајну службу КГБ.

Обиље доказа за Грамбахов двоструки живот може се пронаћи у такозваним Митрошкиновим архивама, названим по совјетском мајору који је прокријумчарио хиљаде страница докумената из совјетских архива и предао их Великој Британији 1992. године.

Касније су их Кристофер Ендрју и Василиј Митрошкин објединили у књигу.

Међу хиљадама страница докумената су профили са карактеристикама западњака који су шпијунирали за Совјетски Савез.

Пре неколико месеци, Етјена Жирара, уредника за социјална питања у Л'Експресу и коаутора новинског извештаја о Грамбаху, обавестио је пријатељ да је познаник који је истраживао Митрошкинове досијее наишао на помињање Л'Експреса.

У тим документима пише да је агент шифрованог имена „Брок" радио за КГБ.

Навео му је и биографске детаље који одговарају Грамбаховим.

Жирар се одмах заинтересовао.

„Почео сам да копам и наишао на Грамбахово име написано на руском и неке фотографије.

„А онда су ствари постале много озбиљније. Ступио сам у везу са француском тајном службом да бих потврдио да је Брок заиста био Грамбах - и све се одатле претворило у лавину", рекао је Жирар за ББЦ.

Рођен у Паризу 1924. године у јеврејској породици, Грамбах је побегао из Француске са мајком и братом и сестром 1940, године када је нацистичка Немачка окупирала земљу, а маршал Филип Патен преузео власт у Вишију са колаборационим режимом.

Грамбах се готово моментално пријавио у америчку војску и борио уз покрет отпора у Алжиру 1943. године.

После рата је почео да ради за новинску Агенцију Франс прес(АФП), али је врло брзо дао отказ из протеста због поступака француске владе током рата у Индокини.

Грамбаха је 1954. године ангажовао да ради за Л'Експрес Жан-Жак Серван-Шрајбер, његов оснивач.

Од тада па надаље, Грамбах је почео да се дружи са неким од најистакнутијих личности Француске у 20. веку.

Помогао је да се рехабилитује репутација тадашњег сенатора и будућег председника Франсоа Митерана пошто је оптужен да је инсценирао лажни атентат 1960. године.

Био је близак са моћним Серван-Шрајбером, председником Валеријем Жискар Дестеном и истакнутим државником Пјером Мендесом Франсом.

Глумци Алан Делон и Изабела Ађани били су гости на његовом венчању 1980. године, на ком су кумови били списатељица Франсоаз Саган и Пјер Берж, суоснивач Ив Сен Лорана.

А Грамбах је све то време био шпијун.

Неки би могли да протумаче његову одлуку да шпијунира за Совјетски Савез као романтичну причу о лојалности режиму осуђеном на пропаст.

Али сам Митрошкин је спекулисао да су, иако је вероватно идеологија била та која је испрва привукла Грамбаха КГБ-у, после свега неколико година његови разлози да настави са шпијунажом имали мање везе са жељом да се бори за комунистичку ствар у Европи, а више са жељом да заради довољно новца да купи стан у Паризу.

Финанцијски подстицаји су у сваком случају били примамљиви.

Према Митрошкиновим досијеима, само између 1976. и 1978. године Грамбах је добио еквивалент данашњих 250.000 евра за услуге за КГБ.

У три друга наврата 1970-их, добио је додатни бонус зато што је био један од најбољих 13 совјетских шпијуна у Француској.

А опет није најјасније какве је тачно мисије извршавао.

Митрошкинови досијеи показују да му је током председничких избора 1974. године КГБ уручио фалсификоване досијее који је требало да створе напетост између десничарских председничких кандидата.

Иако се Л'Експрес позива на списе који говоре да је Грамбаху била поверена мисија „решавања деликатних питања" и „повезивања са лидерима политичких партија и група", има врло мало других конкретних примера да је Грамбах активно помагао СССР-у.

Можда је то разлог зашто је КГБ раних 1980-их прекинуо све везе са њим.

Према књизи о Митрошкиновим досијеима, агенти КГБ-а у Паризу прогласили су Грамбаха „неискреним" и сматрали да је преувеличао властиту способност да сакупи информације и вредност његових обавештајних података.

Раскинули су сарадњу са њим 1981. године.

Никад нећемо сазнати да ли је Грамбах осетио олакшање што је прекинут његов двоструки живот нити шта је мислио о годинама служења КГБ-у.

Да ли због срамоте или трајног осећаја лојалности, али он је одбио једини знани покушај новинара Тиерија Волтона 2000. године да сазна нешто више о његовим шпијунским годинама.

Грамбах је испрва деловао као да је изокола признао властиту прошлост, али се касније повукао, припретивши да ће тужити Волтона ако настави са писањем разоткривајуће књиге коју је планирао.

Волтон је одустао од тог пројекта, али се чини да је овај инцидент пробудио у Грамбаху жељу да проговори о сопственом искуству.

Његова удовица Никол је недавно рекла за Л'Експрес да јој је, убрзо после Волтонове посете, њен покојни муж испричао истину.

„Објаснио ми је да је радио за КГБ пре него што смо се венчали", рекла је она за часопис.

Рекла је и да је поменуо да је био „шокиран" расизмом којем је присуствовао у Тексасу док је служио у америчкој војсци и наговестио да га је то навело да потражи сарадњу са СССР-ом као контрапункт.

„Одмах је додао да је готово моментално пожелео да прекине са тим, али да му је било запрећено", рекла је Никол за Л'Експрес.

Жирар каже да није имао никаквих проблема да на видело изнесе истину о бившем главном и одговорном уреднику.

„Дефинитивно сам имао осећај да радим свој посао.

„На нама је да обавимо истрагу, зато што нас се она тиче, чак и ако то значи ископавање непријатних истина", рекао је он.

Писање чланка је потрајало три месеца, али се исплатило.

Готово свака медијска кућа у Француској је пренела причу.

Вероватно зато што се многи још сећају Грамбаха као дивовске фигуре која је деценијама доминирала француском медијском сценом.

Неки ће можда доћи у искушење да одувају прашину са старих примерака Л'Експреса из Грамбаховог периода у потрази за сублиминалним про-совјетским порукама.

Али мало је вероватно да ће пронаћи било шта.

Педесетих година, под Грамбаховим првим годинама као главног и одговорног уредника, Л'Експрес је нагињао улево, а да никада није јавно подржао комунизам, 1970-их, кад се Грамбах поново нашао за кормилом, Л'Експрес је прешао на одлучно умерени, либерални, центристички став.

Као што се истиче у извештају из Л'Експреса, Грамбахов посао као шпијуна никад није био да шири пропаганду.

„Водио је рачуна да раздвоји рад шпијуна од рада уредника часописа.

„Али то је управо разлог зашто је све функционисало. КГБ је желео да се овај држи паравана центристичког буржуја да би могао да се креће испод радара.

„Било је то савршено у духу КГБ-а. Био је то паметан потез. И успео је", каже Жирар.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]