Други светски рат: Вера Пешић, виспрена шпијунка у мушком свету доушника

Девојка у црној хаљини, са кофером у руци и црним шеширом испод којег вире густи праменови смеђе косе и падају на уска рамена изашла је из путничког воза на железничкој станици у Београду у јесен 1938. године.

Самоуверено, уздигнуте главе, крупних зелених очију, тада 19-годишњакиња закорачила је асфалтом главног града у потрази за бољим животом, описује Никола П. Илић у књизи „Вера Пешић, у вртлогу шпијунаже".

Приписивали су јој улогу четвороструке шпијунке која говори неколико страних језика, називали је српска Мата Хари, говорили да је била заводница.

Причало се и да је ова спретна и виспрена жена у мушком свету шпијунаже, као и да је упознала Адолфа Хитлера, али за то нема доказа.

Поред две књиге, неколико научних радова и штурог досијеа који се чува у Историјском архиву у Београду, недавно је премијерно приказан и филм о Вери Пешић у режији Недељка Ковачића.

„Тај досије са чињеницама је полазна тачка за романсирану причу, али нисмо радили документарни пројекат, већ смо желели да направимо нашу верзију Вере Пешић и домаштали смо ликове и догађаје.

„Било је занимљиво бавити се ликом жене која је памећу пливала међу свим тим мушкарцима", прича Недељко Ковачић, редитељ за ББЦ на српском.

Шта је заправо истина о Вери Пешић?

„Радила је у корист немачке обавештајне службе и показала је да је спремна да се упусти у пропагирање окупационих циљева.

„Амбициозна, речита и способна - све ју је то издвајало и давало јој предност у односу на друге жене", прича Љубинка Шкодрић, виша научна сарадница у Институту за савремену историју за ББЦ на српском.

Проблем је, како каже, што се код проучавања биографија личности, које су се бавиле обавештајном делатношћу, истраживачи приклоне једној врсти сензационализма.

„Проучавањем дописа и извештаја обавештајаца видећете да су крајње пристрасни, те је потребна строга критика тих историјских извора како би се разумело шта се заиста догодило.

„Други проблем је што се услед недовољно материјала никада до краја не могу утврдити и разумети мотиви и околности под којима је та особа радила, па се не може ни формирати права слика о њој", додаје историчарка.

У 25. години, недалеко од родног места, Вера Пешић је 1944. стрељана са мајком.

Улога жене у окупираној Србији

Пешић није била једина жена у обавештајном свету, тик пред Други светски рат.

Поред ње, историчарка Шкодрић у књизи Жене у окупираној Србији 1941 - 1944. помиње и Олгу Белагић, Јозефину Пец и Марион Баудерер.

Али је, како пише, најинтригантнија била управо Вера Пешић.

Историчарка указује и да је у окупираним друштвима, каква је била Србија током Другог светског рата, било уобичајено да локалне жене улазе у интимне односе са официрима или са људима на које се мотрило.

„Жене би за пружање ових услуга добијале углавном материјалну помоћ, што је било значајно, јер је владала беспарица", прича она.

Окупационе снаге су се служиле и уценама те би многе жене пристајале на сарадњу у замену да им се муж ослободи из затвора или логора или за мало хране.

Напомиње да је јако важно сагледати и околности под којима Пешић долази у Београд.

„Преминуо јој је отац - велики ослонац у животу, услед чега се јавља усамљеност, али и конфузија.

„То ју је, вероватно, подстакло да потражи емотивно, материјално и политичко упориште код Немаца који су је прихватили и усмерили, а она је исказала спремност и важност да се упусти у целу ту причу", наводи Шкодрић.

Шармантна, у души авантуриста

Вера Пешић рођена је 5. јануара 1919. у Сијаринској бањи, у близини Лесковца, на југу Србије.

Мајка јој је била Анђелија Радовић, ћерка судије Великог црногорског суда на Цетињу, а отац Милан Пешић, порезник у пензији.

Пешић је био „стари господин, беговских навика и веома интелигентан", описује Никола П. Илић.

Основну школу и гимназију похађала је у родном граду.

„Атрактивна, веселе природе, шармантна, зрачила је као магнетна сила и уживала је у друштву угледних и школованих мушкараца", пише даље историчар Илић.

Са непуних 16 година се заљубљује и удаје за правника из Београда Мила Крчевинца, али је брак трајао две године.

„Имала је све услове да јој живот протече лепо и у срећи: лепа са њених 15 година и дивном фигуром изазивала је свуда дивљење, а била је и врло интелигентна.

„Али њена природа је била од оних, које живот његовим огромним точком само превали: неотпорна, песнички расположена, нежна...

„Све је пошло наопако, између њих је био зид: она је била жена одвојена, али неразведена, жена због које су се многи језици уморили од препричавања и оговарања", записано је у Лесковачком гласнику из 1938.

Тада одлази за Београд.

„Нисам имала средстава за живот, па сам била принуђена да се за једну скромну плату од 1.200 динара запослим у једној радњи, где сам била прави роб.

„Становала сам у кући једног Руса. Његова госпођа је толико пута причала о страхотама Руске револуције, па сам тако и сама омрзла рат, који је толико несрећа донео човечанству", изјава је Вере Пешић која се чува у Историјском архиву.

Станодавци су је, како је сама испричала, упознали са извесним Славком Радовићем, мајором који је радио у Генералштабу тадашње Југословенске војске.

Био је то преломни тренутак у њеном животу.

Српска Мата Хари - мит или реалност

„Пешић, Вера Пешић.

„Радим за Генералштаб", изговара девојка у лепршавој хаљини са црвеним кармином и пружа руку високом човеку, плавих очију у немачкој униформи.

Јована Стојиљковић, која глуми Веру Пешић у истоименом филму, неколико пута изговара ове реченице.

Иста јој је интонација, али се саговорници мењају.

Али, откуд девојка са југа Србије са само завршеном средњом школом у Генералштабу?

У књизи Николе П. Илића, објављеној 2004. наводи се да ју је баш мајор Радовић запослио у контраобавештајном одељењу југословенског Генералштаба.

Пешић је, како пише даље историчар, врло брзо, захваљујући познавању страних језика, ступила у контакт и са члановима иностраних обавештајних мрежа које су у то време већ радиле у Београду и за годину и по дана постала четворострука шпијунка.

Међутим, Венцеслав Глишић, историчар демантује њену вишеструку улогу тајне агентице.

„Нема никаквих података да је радила као обавештајац у Генералштабу, а поготову не за британску и француску обавештајну службу, једино је било истина да је радила за немачку и то је признала", пише Глишић.

У раду Досије о Вери Пешић или како не треба писати историју обавештајаца, објављеном у Војноисторијском гласнику, он се позива на њене изјаве и писма сачуване у Историјском архиву.

„Моје познанство са Краусом постало је судбоносно по мој живот.

„Моја веза са Краусом који је био шеф Гестапоа у Београду резултирао је познанством са извесним бројем његових сарадника који су остали на разним положајем, користила сам те везе са циљем да им кажем и укажем на потребе око ублажавања њихових мера према српском народу неопредељена званично нити једној политичкој фракцији са симпатијама за национализам и то српски национално социјални", цитира је Глишић.

'Немојте лице да ми нагрдите - гађајте ме у груди'

Током окупације Југославије у Другом светском рату, Вера Пешић је наставила да ради за Гестапо, а прича се да је спасила животе многих Срба који су били на листи за стрељање или у логорима по југу Србије.

Два пута су је хапсили због обавештајног рада за немачку службу.

Радила је у пропагандном одељењу при немачкој амбасади, што јој је обезбедило новинарску акредитацију коју је вешто користила за ширење мреже контаката, што је и сама касније потврдила.

За лист Обнова писала је текстове посвећене питању жена и била је прва која је говорила о њиховој улози под окупацијом, пише Шкодрић у књизи Жене у окупираној Србији 1941 - 1944.

„Њена сарадња је превазилазила размере обавештајне и прелазила у поље идеолошке пропаганде, што представља усамљен случај у држању жена у Србији према окупатору", наводи историчарка.

„Примила сам задатак да пропагандно радим на зближавању српског и немачког народа", изјавила је Пешић уочи стрељања.

Новинарска акредитација била је моћно оружје и филмске Вере Пешић, која јој је омогућила сусрет са људима на положајима тог времена и прилику да сазна тајне и важне информације.

Историчар Глишић пише да су је оптуживали да ради за комунисте, а они да је на страни четника, док су Немци сумњали да ради и за једне и за друге, али не постоје јасни писани докази о потенцијалној сарадњи и шпијунажи у корист једних или других.

Поједина писма која је размењивала са неким члановима партизанског одреда чувају се и у Историјском архиву.

Гласине да је била у интимним односима са извесним четницима, партизанима, Немцима и да је утицала на њихове одлуке такође нису потврђене.

„Њен првобитни интерес био је да ради за себе, па тек онда за друге.

„Није имала идеологију, водила се тиме да у складу са околностима ради са заинтересованим странама", прича Владимир Петковић, виши кустос Народног музеја у Лесковцу за ББЦ на српском.

Нешто слично чује се и у филму.

„Ја сам на својој страни и мислим да нико не зна која је права страна", изговара глумица Стојиљковић.

Веру Пешић, како на филму, тако и у животу, ухватили су и стрељали четници у зору 18. маја 1944.

„Одавно је спреман напад на мене од стране људи који себе зову Дражинима (четницима)...Знала сам шта ме чека: уништење и смрт и једно и друго у кругу људи које презирем", записала је у дневнику, пре него што ће је стрељати.

Под ведрим небом, дубоко у шуми, везана за дрвену ограду, у дугој сукњи, вуненом џемперу из ког вири свилена спаваћица и крвавог лица, лежи Вера Пешић.

Овим призором, уз звуке хитаца завршава се двочасовни филм о, како је многи називају, српској Мата Хари.

Историчар Илић је у књизи написао да су њене последње речи биле - „Немојте лице да ми нагрдите - гађајте ме у груди".

Где је истина?

Чини се негде између.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]