Други светски рат: Пољска аристократкиња која је била Черчилова омиљена шпијунка

Британска шпијунка са најдужим стажем у Другом светском рату Кристина Гренвил ризиковала је живот небројено пута извршавајући мисије широм Европе, а опет се данас врло мало зна о њеном доприносу.

Ко је била она и зашто јој Велика Британија толико дугује?

Петнаестог јуна 1952. године, Гренвил се вратила у хотел у западном Лондону који је називала домом, након што је њен лет за Белгију отказан због квара мотора.

Кад је стигла до своје уобичајене собе на првом спрату, чула је како неки човек у предворју узвикује њено име и захтева да му се врате нека писма.

У приземљу, она се нашла лицем у лице са бившим љубавником који је наједном само забио командоски нож у њене груди, смртно је ранивши.

Пошто је преживела многе опасне ситуације на три различита фронта у Другом светском рату, била је горка иронија што је изгубила живот у наизглед безбедном кенсингтонском хотелу.

Рођена у мају 1908. године као Марија Кристина Јанина Скарбек, била је ћерка пољског грофа и, преко мајке, наследница јеврејске банкарске породице.

Ране године провела је трчкарајући по великом сеоском имању, што је било детињство које ће имати кључан утицај на њу касније у животу.

„Одрасла је навикнута на много слободе и пажње, учена да јаше коња, пуца из ловачке пушке и томе слично", каже историчарка Клара Мали, која је ауторка књиге Шпијунка која је волела, биографије Кристине Гренвил - што је идентитет који је ова агенткиња преузела док је радила за Британце.

У септембру 1939. године, отпутовала је у јужну Африку са другим мужем, пољским дипломатом, кад су чули да је нацистичка Немачка окупирала њихову домовину.

Вратили су се сместа у Велику Британију да би се придружили ратној машинерији.

И док је њен муж отпутовао у Француску да би се придружио савезничким трупама, Гренвил је имала другачије планове како може да помогне.

„Одјурила је до места на ком се наводно налазио тајни штаб МИ6", каже Мали.

„Она се није напросто добровољно пријавила колико је захтевала да буде примљена."

Гренвил је изнела план да скијама пређе преко Карпата у окупирану Пољску, понесе тамо савезнички пропагандни материјал и средства, и врати се са обавештајним подацима о окупацији.

Будући да су имали врло мало информација о томе шта се дешава у Источној Европи, био је то план који се допао шефовима британске обавештајне службе и, према тврдњама Мали, Гренвил је по кратком поступку примљена у МИ6 као први женски регрут.

Наредних година, пољска изгнаница је постала легенда у обавештајној заједници.

„Била је грофица која је имала бројне везе са различитим људима на важним положајима", објашњава Мали.

„Говорила је све праве језике… и знала је како да се увуче и извуче испод радара зато што је, док је била прилично докона грофица - јер је била жена научена на висок ниво адреналина - кријумчарила цигарете преко границе на скијама, из чистог задовољства. Није чак ни пушила."

Током рада за МИ6 у Мађарској, Египту и Француској, извршавала би мисије, путујући преко бројних граница, понекад сакривена у пртљажнику аутомобила, понекад бежећи од митраљеске ватре, често заједно са једним од многих љубавника које је имала током рата.

Једном приликом је добила микрофилм који је приказивао немачке снаге постројене дуж совјетске границе за нешто што је изгледало као припрема за напад.

Микрофилм је био прослеђен Винстону Черчилу који је, према речима његове ћерке Саре, тврдио да је Гренвил његов омиљени агент.

Немци су је двапут ухватили и саслушали, али је успела да се ослободи и побегне.

Једном приликом је убедила тамничаре да има туберкулозу угризавши се за језик толико јако да је изгледало као да искашљава крв.

„Њено највеће оруђе био је њен мозак.

„Мислила је муњевито; речима је успевала да се пробије свуда и да се извуче из сваке неприлике. Била је невероватна", каже Мали.

Чак ни животиње изгледа нису могле да одоле њеном шарму.

У својој књизи, Мали описује два случаја кад је Гренвил успела да претвори запењеног пса чувара граничних патрола у свог љубимца који би је пратио на сваку њену заповест.

Уз брзу памет и бескрајну храброст, Гренвил је била мајстор манипулације и убеђивања.

Године 1944. се попела до немачког гарнизона преко стратешког прелаза у Алпима.

Користећи мегафон, убедила је групу од 63 пољска официра присиљених да служе у немачкој војсци да изврше саботажу на војним инсталацијама и дезертирају, довевши до предаје команданта гарнизона.

Истог дана је сазнала да је њеног команданта специјалних операција - и њеног љубавника - ухапсио Гестапо у Дињу у југоисточној Француској, заједно са још двојицом агената, и да их је чекао стрељачки вод.

Уз велики ризик по властиту безбедност, успела је да их све ослободи упавши у затвор у Дињу, тврдећи да је нећака фелдмаршала Монтгомерија и обавестивши дежурног официра да им се ближи амерички напад.

„После сат времена, практично је престравила човека, рекавши му: 'Знате, ако спроведете ово погубљење у дело, лично ћу се постарати да висите.

„Ако учините мени било шта нажао, висићете о бандери, али ако ми помогнете, заузећу се за вас'", каже Мали.

„Постоји разлог зашто су жене биле изузетно корисне у овим обавештајним улогама", објашњава Мали.

„Од мушкараца се очекивало да раде, тако да су способни мушкарци који су се доконо шеткали около били веома сумњиви. Али жене су могле да иду свуда јер су покушавале да одрже послове; да се старају се о својим породицама - тако да се она крила наочиглед свију."

А опет упркос властитом јунаштву, кад се рат окончао, Гренвил је открила да ју је земља за коју је ризиковала живот наизглед напустила.

„Последња белешка у њеним британским досијеима која се односи на њу, а ово је само цитат, гласи: 'Њене услуге више нису потребне'", објашњава Мали.

„Млади људи - од којих неки нису чак ни служили војску у рату - само би говорили: 'Сумњам да је она све ово урадила' и 'ова девојчица само измишља' и 'тешко ју је дефинисати'. Биле су томе веома увредљиве, сексистичке опаске."

Иако Гренвил није могла да се врати у комунистичку Пољску због велике вероватноће да би се нашла на мети совјетских тајних служби, њена привремена британска документа нису била обновљена и морала је да напусти Велику Британију.

Гренвил се вратила у Велику Британију само да би одбила да прими Џорџов орден и Орден Британске импресије за доприносе у рату и тако посрамила владу да јој коначно понуди држављанство.

На крају је пристала и да прими ордење.

Док је живела у хотелу Шелбурн, прихватала је улоге које су се веома разликовале од њених ратних ескапада, радећи као конобарица у кафићима и продајући хаљине у робној кући, пре него што је прихватила посао чистачице на путничком броду.

„Не смете да заборавите да кад је дошла да служи у Велику Британију, била је са мужем дипломатом на почетку рата и да су они пристигли у првој класи путничког брода, док је на крају рата морала да постане чистачица купатила на крстарицама - али јој је то макар пружило некакав осећај слободе", каже Мали.

Упркос томе, Гренвил ће се поново суочити са дискриминацијом кад је капетан брода у једном тренутку затражио од особља да стави на себе сво ордење које су зарадили током рата.

Служећи на три фронта, Гренвил је сакупила бројна одликовања али су је колеге на броду оптужиле за лажно представљање.

„Била је жена, тако да је изгледало апсолутно неуверљиво.

„Говорила је страним акцентом. Имала је тамну косу, помало је изгледала као Јеврејка. Све те предрасуде су ишле против ње и било јој је веома тешко", каже Мали.

Један човек, колега стјуард, стао је у њену одбрану - Денис Џорџ Малдауни.

Њих двоје су започели везу, али је он убрзо досадио Гренвил.

Одбачен, опсесивни Малдауни је наставио да је узнемирава све до вечери кад ју је убио у хотелу Шелбурн.

„Сишла је низ степеница а он се само бацио на њу и она је вриснула.

„Умрла је у року од неколико секунди после напада; сечиво јој је прошло право кроз срце", каже Мали.

Малдауни је обешен десет недеља касније и, иако је убиство завршило на насловним странама новина, током година је прича о Гренвил отишла у заборав.

„Она запада између сваке категорије, тако да се нико не залаже за то да је одржи у сећању", каже Мали.

„Сувише је предузимљива особа да би била женствена, а опет је сувише очигледно жена да би била мушки војник. Сувише је Енглескиња за Пољаке да би је сматрали Пољакињом - никад није добила ниједно одликовање у Пољској - а опет је сувише Пољакиња за Британце да би је сматрали правом Британком."

Мали, која ради на томе да достигнућа Кристине Гренвил постану нашироко призната, успешно је организовала 2020. године постављање плаве плакете на броју један у Лексам Гарденсу, на адреси на којој се некада налазио хотел Шелбурн, а где се и данас налази хотел.

Мали такође стоји иза Апартмана Гренвил у луксузном хотелу ОВО, отвореном у септембру 2023. у некада Старој ратној соби у Вајтхолу.

„Пропала је између редова, а то се догодило и њеној животној причи", каже Мали.

„И зато се трудим да говорим у њено име."

Најновија књига Клер Мали Агенткиња Зo прича причу о припадници покрета отпора у Пољској током Другог светског рата Елизабети Завацкој и биће објављена у мају.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]