Југославија и комунизам: Народна хероина Нада Димић, симбол храбрости и женске борбе против фашизма

Млада партизанка пркосног погледа и чврстих политичких уверења, упамћена по скромности, непоколебљивости и храбрости, која ни по цену живота, после крвавих пребијања у мемљивим казаматима, није открила властито име и одала ратне другове.

Нада Димић, револуционарка и југословенска антифашистичка боркиња из Другог светског рата, живела је за комунистичку идеју, а страдала је са непуних 19 година, под лажним именом, марта 1942. у усташком логору Стара Градишка.

„Она ми је вечна инспирација и симбол неуморног и бескомпромисног отпора", говори Зорана Унковић, феминисткиња и антифашистичка активисткиња из Загреба, за ББЦ на српском.

Била је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и забрањене Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а и једна од првоборкиња Сисачког партизанског одреда, прве такве герилске јединице у окупираној земљи.

Орденом народног хероја постхумно је одликована 5. јула 1951. године.

„Временом је надрасла изворни значај и није више перципирана само као хероина комунистичког покрета и отпора фашизму него знатно шире, као пример храбре, младе жене која се борила, не само за властита, већ и права неких других потлачених мањина", говори Горан Хутинец, доктор историјских наука и доцент на Филозофском факултету у Загребу, за ББЦ на српском.

Тачан датум њене смрти се, додаје, не може тачно утврдити јер усташе - фашистички покрет који је управљао квинслишком Независном Државом Хрватском (НДХ) током Другог светског рата, од 1941. до 1945, „нису водиле прецизну евиденцију жртава и фалсификовали су датуме".

На сајту Спомен подручја Јасеновац један од извора упућује да је убијена 17. марта, док се у књизи Гојка Марчете „Нада Димић - животни пут и револуционарно дело" као датум смрти наводи 23. март 1942.

Одрастање и школовање

Нада Димић је рођена 6. септембра 1923. у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, у месту Дивосело код Госпића (данашња Хрватска).

Потицала је из сиромашне српске (земљо)радничке породице.

Мајка Сара је преминула када је Нада завршила први разред основне школе коју је похађала у Козарцу код Приједора (данашња Босна и Херцеговина), па је бригу о осморо деце преузео самохрани отац Тодор, уз помоћ баке Маше.

Најмлађа ћерка је школовање успешно наставила у Дивоселу, учећи са братом и сестрама „при слабој светлости мале петролејке", односно „ћораве лампе", наводи аутор Гојко Марчета у биографији о Нади Димић из 1979.

Њено родно село је уочи Другог светског рата било већински насељено Србима и бројало је више од 2.200 људи, док је према попису становништва у Хрватској 2011. тамо живело четири становника.

Вјеран Павлаковић, историчар и професор на Филозофском факултету у Ријеци, каже да је Нада одрастала у „турбулентно време", те да је њена родна Лика током 1930-их „доживела пораст етничких напетости између Срба и Хрвата, као и рађање радикалних идеолошких покрета".

„И Комунистичка партија Југославије (КПЈ) и усташки покрет су настојали да користе насилне методе за рушење краљеве диктатуре", објашњава он за ББЦ на српском.

Југословенски краљ Александар Карађорђевић је 6. јануара 1929. распустио скупштину, увео диктатуру и забранио рад свих политичких странака и синдиката.

Стога се рад ове две, идеолошки супротстављене политичке организације - комуниста и усташа - одвијао у илегали.

Међунационална и идеолошка трвења су се преливала и на ђаке, те је често долазило и до туча.

Нада Димић је гимназију уписала у суседном Госпићу 1934. и већ у раним разредима властитим поступцима показала да је „класно освешћена" - једном приликом је организовала прикупљање добровољног прилога за куповину књига двојици најсиромашнијих другова из одељења.

У другом разреду је написала састав из српско-хрватског језика где се, за разлику од осталих ђака који су „описивали природне лепоте Лике", дотакла тешког живота сељака и радника.

Директор гимназије је писмени задатак оценио као „комунистичку пропаганду", због чега је Нада умало избачена из школе.

У њену одбрану стао је професор Мирко Бањанин, коме се састав изузетно допао, што га је коштало радног места, податак је из књиге Гојка Марчете.

Улазак у политику младе Личанке

Последњи разред гимназије Нада Димић је завршила у Земуну, одселивши се код сестре Савке, 1938. године.

„Мобилност је у то време била прилично велика, посебно у нижим слојевима, било због потраге за послом, било зарад школовања", објашњава професор Хутинец.

Радничко порекло, сиромаштво у којем је одрастала, подругивање богате деце и неправда са којом се сусретала током живота довели су до тога да се већ са 15 година придружи земунском СКОЈ-у.

По завршетку гимназије, уписала је Трговачку академију у Земуну где је „учила дактилографију и стенографију", што ће јој касније користити „у пропагандној активности", приликом прекуцавања и штампања летака и памфлета.

Политички активизам није јењавао, те је у трећем разреду, са 17 година, примљена у КПЈ.

Професор Хутинец каже да је „Нада Димић пример младе жене која је, вероватно повучена властитим искуством, осећала класну борбу као нешто што је важно и постала врло активна" у покрету.

„Није редак случај да се људи нижег класног порекла, који су у економском смислу били врло свесни које је њихово место и како немају никакву перспективу у таквом друштву и поретку, прихватају такве идеје и приступају партији која ће то организовати", објашњава историчар.

Каже да је омладина тада „често улазила у политику и то не у етаблиране грађанске странке које легално раде, већ у екстремније покрете, било на десници, било на левици".

Док је живела у Земуну, Димић је учествовала и у појединим демонстрацијама, а због политичког ангажмана је октобра 1940. први пут ухапшена и одведена у злогласни београдски затвор - Главњачу.

Тамо су младу комунисткињу и њену другарицу Радојку Катић испитивали и мучили Светозар Вуковић, касније управник Бањичког логора, и Ђорђе Космајац.

Модре од батина пуштене су петнаест дана после привођења после интервенције оца њене саборкиње, наводи се у књизи „Нада Димић - животни пут и револуционарно дело" Гојка Марчете.

Недуго потом, Нада Димић је напустила Земун и вратила се у Хрватску, код брата Богдана, такође члана партије, у Сисак, где је наставила да живи, ради и извршава партијске задатке на локалу.

Партизански дани Жуте, Милке и Анкице Винек

Краљевина Југославија је капитулирала и окупирана после Априлског рата 1941. године - једанаестодневне инвазије Сила Осовине коју су предводиле нацистичка Немачка и фашистичка Италија.

На једном њеном делу створена је марионетска и квинслишка Независна Држава Хрватска, којом су управљале усташе.

Доласком фашистичког покрета на власт у Сиску незапослени су, према посебној одлуци, морали да напусте град, па су партијски другови Нади пронашли посао у фризерском салону.

Репресија је расла, те се јавила потреба за организованим отпором квислиншким властима и окупатору.

Тако је на дан када је Немачка напала Совјетски Савез - 22. јуна 1941. у суседном селу Жабно формиран Сисачки партизански одред, а једна од оснивачица била је још малолетна Нада Димић.

Жута, како је гласио њен тадашњи надимак, испрва се махом бавила пропагандним активностима, али је касније учествовала и у разним диверзантским акцијама, попут минирања пруге у граду.

„Водила је, пре свега због њене вештине - дактилографија и стенографија, њихову технику, својеврсно одељење где је главни задатак био умножавање пропагандних летака и прогласа за потребе сисачке партијске организације", објашњава историчар Хутинец.

Месец дана по формирању одреда и сталног скривања по шумама, Нади Димић је поверен озбиљан задатак - да оде до Сиска и поново успостави прекинуту везу са руководством партије у граду.

Међутим, одмах по уласку у место је откривена и затворена, а потом и мучена.

Пошто нису успели да искамче признање да је комунисткиња и остале информације, руководство сисачке полиције је решило да је упути у загребачки затвор.

„Тад је покушала самоубиство, отровала се и, будући да нису могли да је одрже у животу, а за усташе је било важно да илегалце хватају, испитују и сазнају идентитет сарадника, пребачена је у болницу у Загребу", наводи Хутинец.

Тамо се, каже, неколико месеци лечила, а онда је организовано њено бекство.

„Прво су сазнали где се налази, а онда су јој, уз помоћ симпатизера међу особљем, донели одећу, она се пресвукла, ишетала ван кад је пажња била скренута, ушла у кола и отишла", додаје хрватски историчар.

Скривала се на неколико места у Загребу, а онда је пребачена на Петрову гору, језгро устанка који је букнуо услед усташких злочина над српским становништвом.

Захваљујући храбрости и вештини коју је показала, Нади Димић је послата у окупирани Карловац, где ће наставити да делује.

У новембру 1941. поверен јој је нови тежак задатак - организација спасавања комунистичког саборца Марјана Чавића из болнице по истом принципу како је она избављена.

Међутим, акција превођена Већеславом Хољевцем није успела јер је партизан пребачен у Загреб.

Завет ћутања до смрти

Осамнаестогодишња Нада Димић пала је у руке усташкој полицији 3. децембра 1941.

Агенти су је легитимисали док је извршавала последњи ратни задатак.

У биографији Наде Димић, Гојко Марчета пише да је млада партизанка потом отворила торбу, зграбила пиштољ и убила једног агента.

Усташки полицајци и италијански војници, који су им се придружили чувши пуцњаву, ухватили су је при покушају бекства.

Ухапсили су је под лажним именом Анкица Винек, а раније је деловала и под псеудонимом Милка.

Хладнокрвна боркиња је потом одведена у загребачки затвор на Савској цести где је мучена најсуровијим методама.

„Саслушавали су је безуспешно, нису ни знали ко је јер је имала лажна документа и под тим лажним идентитетом су је водили - до краја није признала како се зове", тврди Хутинец, доцент загребачког Филозофског факултета.

После тромесечне тортуре, у фебруару 1942, пребачена је у некадашњи затвор, тада усташки логор, у Старој Градишки.

„Тамо су одвођени они за које су усташе сматрале да су политички опоненти, није био логор као Јасеновац, централа где су затварани људи због националне и расне припадности", додаје историчар.

Исцрпљена од батина и малтретирања, Нада Димић је оболела од пегавог тифуса, који је харао логорским ћелијама.

Убијена је у марту 1942, не прекинувши завет ћутања, чиме је постала симбол непоколебљивости и храбрости унутар партизанског покрета и југословенске борбе против фашизма.

Какав је утицај Наде Димић на младе активисткиње?

Зорана Унковић, феминисткиња и антифашистичка активисткиња из Загреба, Наду Димић види као „невероватну младу жену с непокоривим духом и непоколебљивим идеалима".

„Оличење хероине и узор боркињама и борцима свог, а и сваког идућег покољења", додаје она.

Каже да су њена преданост и неустрашивост оно чему се посебно диви код „прве партизанке у Хрвата", али и „лествица којој само могу (можемо) стремити када се ради о женској борби, борби за људску слободу, политичке идеале и радничка права".

Међутим, тешко јој је да се поистовети са њеним ликом.

„Било би охоло од мене одмеравати снаге с неким ко је са (непуних) 19 година дао живот за идеале", сматра она.

Додаје да би „раме уз раме" са њом могле стати „храбре жене Ирана које скидају хиџабе и режу косу", као и многе друге убијене „марксисткиње, револуционарке и боркиње" које су дале животе за слободу.

„Она није симбол само женске борбе већ другарске борбе, партизанских идеала о слободи", закључује активисткиња.

Нада Димић на кожи

Лик Наде Димић данас на властитој кожи и по сопственој жељи носе две девојке у Србији и Хрватској.

Тетовирала их је Мирјана Радовановић која каже да јој је драго што су то младе жене „које нису носталгичне и немају искуство живота у Југославији", али „препознају исте вредности за које се и саме боре".

„Драго ми је када се људи одлуче за овакву тетоважу јер мислим да је политички и идеолошки важно истаћи такве вредности", говори ова визуелна уметница за ББЦ на српском.

Њена уметничка пракса је везана за наслеђе антифашизма, те је из тога произашла и серија тетоважа партизана и партизанки.

Каже да је значај женске борбе током Другог светског рата велики, те да Наду Димић у том смислу не жели посебно да издваја.

„Она је јако млада одлучила да се прикључи антифашистичкој борби и мислим да је то баш важно јер се данас олако схвата како су ти људи улазили у покрет", истиче Радовановић.

Сматра и да су Нада Димић и друге саборкиње ступале у борбу „да би себи обезбедиле бољи живот после рата", који је „и у монархији био суров, осим за повлашћену мањину", јер су знале да га са „фашизмом неће добити".

„Све те жене које су младе ушле и изгубиле живот не треба да буду заборављене."

Наслеђе

Професор Горан Хутинец каже да је „култ Наде Димић" почео да се гради прилично рано по завршетку рата.

„Она је међу комунистима баш због непоколебљивости и одбијања да призна и каже властито име усташама била цењена и стекла углед", сматра историчар.

Била је, каже, и једна од првих народних хероина после Другог светског рата, а „њен култ је додатно учвршћен преко економије", пошто је загребачка индустрија текстила понела њено име 1950.

Његов колега са ријечког универзитета Вјеран Павлаковић истиче да је управо ова фабрика трикотаже, чија се оронула зграда и даље налази у центру Загреба, „симболизовала еманципаторски потенцијал социјалистичке Југославије, модернизацију, учешће жена у радној снази и економско самоуправљање - иако реалност система није увек била у складу са обећаним циљевима револуције".

„Као жена, антифашистичка активисткиња и на крају мученица КПЈ, била је снажан симбол за послератни период", наглашава он.

Каже да су Нади Димић по ослобођењу подигнуте бисте у родном Дивоселу, Карловцу и Сиску, те да су многе улице широм Југославије носиле њено име.

После распада Југославије и крвавих ратова 1990-их, споменици су уклоњени и срушени, фабрика је пала у стечај, а улица са њеним именом постоји још у Поречу, граду на хрватском полуострву Истра.

„Сломом комунизма и заједничке државе, успомена на Наду Димић поделила је судбину многих других антифашиста у Хрватској током деведесетих, јер се доминантни наратив померио ка рехабилитацији, па чак и величању поражених усташа", сматра Павлаковић.

Сећање на народну хероину данас

Сећање на Наду Димић данас у Србији живи у имену економске школе у Земуну, некадашње Трговачке академије, и називима улица у Београду, Нишу, Крагујевцу Бору, Суботици и другим местима.

„Драго ми је што је Нада као личност и даље битна, што опстаје и што постоје жене које се баве њеним ликом и активисткиње које мисле да је она довољно значајна да би понеле њен лик на својој кожи", каже уметница Мирјана Радовановић.

Успомену на младу револуционарку чувају и поједине невладине организације и антифашистичке и феминистичке групе у Хрватској.

Загребачки Фонд за друге додељује награду „Нада Димић" становницима хрватске престонице који су „оставили важан траг на културном и уметничком пољу града", док је 2012. Савез антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске, у сарадњи са Српским народним већем, организовао округли сто у Јасеновцу поводом 70 година од смрти партизанке.

„На феминистичкој сцени у Хрватској пар година уназад постоје разне акције промовисања женских и радничких права, а Нада Димић је одабрана као једна од хероина која се може узети као пример храбрих људи који се против неправде боре", каже Горан Хутинец.

Ипак, Зорана Унковић сматра да њено име не заузима „ни приближно довољно значајно место у јавном дискурсу", док историчар Павлаковић сматра да „Димић још чека прави повратак хрватском колективном сећању на антифашизам".

„Уместо да служи као пример супротстављања нетолеранцији и отпору фашизму, она остаје избрисана из хрватског сећања које се често стиди свог антифашистичког наслеђа и српске мањине.

„А оба су важна за Хрватску у развијању толерантног, модерног и либерално-демократског друштва које може адекватно да се суочи са савременим социо-економским изазовима и порастом радикално-десничарског популизма широм Европе", закључује Павлаковић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]