Русија и Украјина: Три месеца иза решетака у Јеленовки - вриштање, химна и спавање у фекалијама

„Голе, напуштене бетонске двоспратне зграде, пет самосталних барака и још једна просторија која се зове 'дисциплинарна изолација'. То је нека врста затвора унутар затвора.

„Кад живот тече устаљеним током у колонији, када су у баракама затвореници и почине прекршај, за казну их премештају у ДИЗО (дисциплинарна изолациона јединица). Тамо сам и ја доспела", прича Ана Ворошева о томе како су је довели у затвор у Јеленовки на територији самопроглашене Доњецке Народне Републике у априлу 2022.

Јеленовка је урбано насеље удаљено 25 километара од Доњецка.

Његово име се сада најчешће помиње у вези са контроверзним украјинским пуком Азов који је почетком августа проглашен за терористичку организацију у Русији и забрањен.

Управо се у Јеленовки држе заробљени борци Азова и управо се тамо крајем јула десила експлозија у којој је погинуло 53 људи.

Русија је објавила да је експлозија резултат гранатирања са украјинске стране.

Украјина тврди да је експлозију, пак, проузроковала Русија у покушају да се униште докази мучења и убистава заробљеника.

Раније је то била корективна колонија која је 2010. била затворена и одређена за отпис.

„Војници (ДНР) су је ставили у у потребу само тако што су отворили врата", објашњава Ворошева

„Прво што је упало у очи је смрад и хладноћа. То су просторије потпуно неподобне чак и за кратак боравак".

Становница Маријупоља Ана Ворошева је провела у заробљеништву три месеца и ослобођена је из колоније почетком јуна, три недеље пре експлозије.

Четири дана пре удара за који Украјина и Русија окривљују једна другу, она је за ББЦ испричала властито искуство.

Њена прича може да помогне да се утврди у каквим условима у Јеленовки су се заробљеници налазили.

Маријупољ: тамо и назад

До инвазије Русије на Украјину 45-огодишња Ана Ворошева је радила као цвећарка и аеродизајнер - декоратер за прославе.

Имала је сопствено предузеће, продавницу балона у центру Маријупоља површине 140 квадратних метара и радионицу за реквизите.

Последњу наруџбину издала је вечери 24. фебруара.

После неколико дана Ворошева се придружила волонтерима у маријупољском центру „Халабуда".

„Власници прехрамбених радњи су доносили храну, власници продавница обуће су доносили обућу, апотеке су доносиле лекове, зато што су разумели да ће све бити или опљачкано или ће људи провалити у радње и, подстакнути осећањем опасности, узети насумице све у прекомерним количинама.

„Зато су намерно изнели своје производе и организација волонтера им је помогла како би то бесплатно стигло до људи на неки организовани начин."

Колико се Ворошева сећа, ситуација у Маријупољу се погоршавала брже него што је мозак могао да јој се адаптира.

Осветљење је нестало у првим данима инвазије, а скоро одмах за њим и гас у разним деловима града.

„Окоштала свест улази у такав транс да до памети не долази ни мисао да је свему крај, ничег више неће бити. Сви су чекали да неко просто нешто поправи".

У ноћи између 1. и 2. марта нестали су и последњи остаци везе у центру града.

Многи су тек тад схватили, сећа се Ворошева, да не знају напамет ниједан број своје родбине.

У последњим тренуцима у којима је имала везу она је назвала своју одраслу ћерку која је била у Харкову у склоништу и дала јој инструкције како да се избави из борбених зона.

„Још смо се договориле да треба носити црни маркер и, ако схвати да је доспела на веома опасно место, треба да напише на свом телу име, презиме, личне податке, како би тело могло да се идентификује."

Ускоро је цео Маријупољ тражио дрва - храна је припремана на логорским ватрама.

„Међутим, сви су се суочили са тим да просечна градска породица 2022. године нема тестеру за дрва. Тога није било у свакодневној употреби.

„Имамо фен, машину за прање веша, али тестеру не. И тако су тестере постале вредне, алати су се делили међу двориштима."

„Али била је зима и хладно, дрво влажно, није горело, и сви, чак и најумеренији и најинтелигентнији људи, разумели су да нећемо преживети ако не изнесемо суву опрему из радњи и не размонтирамо је. Сви су били за то.

„Направљене су групе и све су добиле задужења: неко се бавио налажењем дрва, жене су припремале храну, жене су и чувале децу како би брзо реаговале на звук оружја које се приближава."

Ана Ворошева је с групом цивила 18. марта успела да оде из Маријупоља у Запорожје у неколико аутомобила.

„Путем смо срели, не знам, 50-60 контролних пунктова, људе у разним униформама, потпуно различитих националности - били су Руси, изгледали су као Бурјати и још неки народи са севера.

„Сви ти људи су изговарали чудне реченице о томе како су били осам година у подрумима.

„Наравно, ми смо скривали наша осећања, али нас је ово, и љутило и забављало, зато што се ти људи нису оријентисали у повести тренутка, они чак нису ни разумели на којој су територији и да тамо где су никаквих акција никад није било."

Скоро одмах је Ворошева одлучила да прикупи хуманитарну помоћ и да се врати назад у Маријупољ - по њеним речима, није могла да не мисли на то што је у граду остало хиљаде људи, неке од којих је лично познавала и који су очекивали помоћ.

„Како да живим и кажем да сам доспела овде и отишла даље, а ви се снађите како знате?", каже она.

„Била је несумњива одлука срца, савести да се то организује."

„Пријатељи из иностранства су сви викали на мене преко Воцапа: 'Сачекајте, тиме треба да се бави држава, где си ти пошла?'.

„Италијани су ме упућивали како да дођем до међународног центра за помоћ. Енглези су говорили: 'Тиме треба да се баве мушкарци, где ћеш ти?'. Нису се чудиле само девојке које су познавале мој карактер."

Ворошева и њен партнер су натоварили минибусеве храном, лековима и средствима за хигијену.

Насликали су на возилима огромна ружичаста срца како би нагласили цивилно својство товара и 26. марта су кренули назад у Маријупољ.

На контролном посту у Никољском, селу удаљеном 20 километара од Маријупоља које је неколико недеља раније потпало под контролу ДНР, волонтере су зауставили војници ДНР, испитали, прегледали товар и дозволили им улаз.

Тамо је товар почео да се распоређује и одвози путничким аутомобилима у разне делове града у која су борбена дејства дозвољавала да се оде.

Следећег дана, 27. марта, волонтерима је било потребно да опет прођу контролни пункт у Никољском и тада су их задржали.

„Око 20 људи са аутоматским пушкама, обучени у војна одела, у зелене униформе. Они су се представили као војне снаге Доњецке народне републике. Требало је да изађемо из аутомобила и покажемо документа.

„Али када је један од њих пришао пртљажнику и видео резерве горива и лекове, рекао је: 'О! Волонтери! Дођите овамо! Треба да разговарамо!'".

Од Ворошеве су тражили телефон и шифру за откључавање. Војник је отворио апликацију банке и видео донације, укључујући и оне од страних држављана.

„Волонтери су за њих били људи који на томе зарађују. Волонтери су били људи који су ометали.

„Први пут у животу сам чула ту реч у тако агресивном тону да сам схватила да нам је боље да добро размислимо да ли да уопште изговарамо ту реч - 'волонтер'. Реакција је била: 'О, открио сам још терориста'.

„Та фраза 'волонтер-терориста' се чула неколико пута током ове приче."

Следећих неколико дана Ворошеву су водили са испитивања на испитивање.

На једном од њих, у Управи за борбу са организованим криминалом (УБОП), први пут је чула реч „заробљеници".

„Питали су: ко је то? Одговорили су им: То су заробљеници. Када сам чула ту реч, много сам се уплашила, наравно. Живимо у 21. веку. Какви заробљеници? Какви пирати? Какав рат? Мозак је одбијао да то прихвати."

Испрва је Ворошева доспела у доњецки УБОП код једне истражитељке која је донела одлуку да је противзаконито задржана и да је треба пустити.

Али су се у последњем тренутку умешали неки мушкарци у цивилу (за њих су рекли да су обавештајци) и наредили да се припреме документи о административном задржавању од 30 дана.

Никакве оптужбе нису поднели против Ворошеве, копију записа о задржавању јој нису издали.

Истражитељка јој је дозволила да назове ћерку и затим су Ворошеву и још пет или шест жена оставили да преноће на столицама.

„Током ноћи нам је истражитељка изнела мало кекса, парче фротира који сам касније користила као пешкир, и рекла: 'Ако вам кажу да се спустите доле, немојте ићи. Кажите да сам ја рекла да треба да будете овде, јер тамо доле је пакао'", препричава Ворошева.

„Кад ти то каже радник те организације који сам оно што се дешава доле у његовој згради назива паклом, схваташ да се паралелно дешавају веома страшне ствари".

Ворошеву су 1. априла одвели у притвор где је провела време у истој соби са украјинском болничарком Јулијом Пајевском, познатој као Тајра.

Њу су задржали руски војници при изласку из Маријупоља средином марта.

„Она ме је упутила у оно што може да ме чека, каква су правила, шта могу да ме питају, како се правилно понашати ради сналажења у овим околностима апсурда и одсуства логике."

Следећег дана су Ворошеву превезли у Јеленовку.

Jeленовка

Ворошеву и још пет жена су сместили у изолацију у Јеленовки, у малој ћелији размера 2,5 са три метра.

Половину просторије су заузимала два дрвена лежаја, а на другој половини површине квадратног метра су се налазили метални сто и клупа заварени за под.

Није било места: „Две девојке су спавале на горњем лежају, а остале четири су гомилале неке ствари под ноге и спавале попреко."

Ворошева је понекад спавала у седећем положају на леденом металном столу, зато што је била одевена топлије од осталих.

Притом је, по Аниним речима, ситуација у мушким ћелијама била још лошија: у ћелијама за четворо се налазило до 20 људи, а у осмокреветним - до 55.

„Тамо где је било 55 мушкараца нису ни спавали наизменце, већ су седели. До тоалета је био ланац људи.

„Просто речено, чим завршиш круг можеш опет да станеш на крај реда, како би дошао на ред кад се окрене још један физиолошки круг."

Колонија је имала септичку јаму која није била намењена овом броју затвореника.

„У том ДИЗО-у, ако бисмо избројали лежајеве, закључили бисмо да је тамо требало да буде 100-115 људи, а било нас је 700-800.

„Није било ни довољно воде за спирање канализације или за чишћење те јаме. Она се једноставно препунила и понекад се та слуз пењала до нивоа од седам центиметара, па је цео први спрат био потопљен фекалијама.

„Терали су осуђенике, тукући их металним кабловима, да то скупљају кофама. Одећа је послужила уместо крпа и морала се жртвовати за то. Овакве ситуације су се поновиле више пута".

Ћелија у којој је била смештена Ворошева је била на првом спрату и на првом спрату се одвијао пријем новопридошлих.

„Апсолутно свака група мушкараца је била тучена. То се претварало у какофонију бесконачног звона, лајања паса, викања чувара, молби за помоћ, крика тучених, молби за воду.

„Лупали су, ударали у ћелију, викали: 'Воде!', на шта су чувари одговарали псовкама. Понекад су изводили по неколико људи, премлаћивали и убацивали назад у ћелије, како никоме не би пало на памет да се буни."

О премлаћивању заробљених мушкараца причају сви који су ослобођени из Јеленовке.

Волонтер Виталиј Ситников, ухапшен 27. марта, причао је за лист „Служба подршке": „У ДИЗО-у смо били на истом спрату са војницима и тамо се ретко дешавало да цео дан не туку неког страховито."

Према његовом сведочанству, борац батаљона Азов из суседне ћелије јепосле три дана непрекидних батина вероватно умро.

Још један волонтер, Станислав Глушков, такође је поменуо на конференцији за новинаре након ослобођења системско премлаћивање војних заробљеника: „То је било мучење, теже него оно којем смо ми били подвргнути. И ништа нисмо могли да учинимо."

Према речима Ворошеве, премлаћивање се није спроводило јавно, али јој је било јасно шта се дешава из онога што је видела.

„Видиш како човека воде на крај ходника, кораци престају и почиње бука, ударци и вриштање. [Мушкарца] су изводили, терали да седне у чучањ, па затим да тако оде до краја ходника док су га они пратили.

„Требало је да се у чучњу и врате, али су се понекад враћали четвороношке."

Ворошева је једном кроз отвор за храну на вратима ћелије кришом видела како један исцрпљени мушкарац не може да издржи повратак и пада на руке, али су га изнова и изнова терали да хода у чучњу.

Ворошева објашњава да су средином маја доведени у колонију не само заробљеници из Азова, већ и других мушкараца.

Ујутро су терали заробљенике да певају химну Русије.

„Мушкарце су изводили у неку ћелију и терали их да им певају. Лоше је било не приклонити се томе због батина и цела ћелија би била кажњена. Могла је да буде и остављена без воде и да буде игнорисана."

„Шта је још било страшно? Нешто је стално непрекидно звонило, звоно слично звону на вратима, али врло јако. Када се отварају врата [колоније], прекида се електрична мрежа и док се не затворе то звоно звони бесконачно."

„Двадесет четири [часа] седам [дана недељно] су пристизали људи, тамо-овамо су ишли чувари и радници колоније, хладноћа, ветар - као да си на улици у каменој приколици.

, вероватно, И стално нешто звони. И кад је светло упаљено цео дан и ноћ, исто се треба навикавати."

На питање шта је помогло да се одржи психолошки, Ворошева овако одговара: „Па, испрва је вероватно помогло то што смо изашли из Маријупоља. И помогла је умирујућа мисао да ми је ћерка жива".

„И ја сам још жива, преживела сам под свим оним ударима, то јест моја је дужност да издржим и не сломим се. И била сам пуна беса.

„Ја сам Украјинка и мој карактер, моја нација, наше жене су другачији, поносимо се својом снагом духа. И нећу да ошљарим."

Такође, присећа се Ворошова, кроз недаће им је помогла активност.

„Тражили смо посао. Питали смо да нам дозволе да чистимо кромпир. И то се дешавало у издвојеној соби у којој смо могли да очистимо 10-12 врећа кромпира, 50 килограма.

„То је било време изван ћелије, и за психу, за одржавање себе у добром стању било је важно излазити из ћелије под било којим изговором, да се не би гледало у решетке, да би се видео прозор, да би се имала илузија кретања и илузија слободе комуникације".

Услови за жене

У изолацији је дуже време било само шест жена, међу којима и Ворошева.

Међутим, касније је сазнала да је 21 радница полиције биле држане у напуштеној бараци санитарне јединице.

Њих су пустили после истека 30 дана административног притвора, према информацијама које има Ворошева.

Касније су у Јеленовку довезли 44 жене из редова војске, ухваћених током покушаја изласка из маријупољских фабрика „Азовмаш" и комбината „Иљич".

Кроз неколико дана већина њих је одведена даље.

Према процени Ворошеве, укупно се у Јеленовки налазило око 100 жена истовремено.

„Једне су доводили, друге одводили. Али улошке нису дали ниједном за све то време."

У суседној ћелији су биле смештене жене војници, бивше запослене у украјинској полицији, војна медицинска сестра у трећем триместру трудноће и чак и обична становница ДНР са психичким поремећајем.

Жене нису тукли.

„Нису ни наговештавали то, нису нам претили. Било нам је страшно у целокупној ситуацији, али страха од физичког насиља уопште није било, [према нама су се односили] далеко поверљивије, неупоредиво.

„Разумеле смо да је с нама све у реду само зато што смо жене."

Осим тога, Ворошева прецизира: „Није било ни наговештаја сексуалног насиља, ни било каквих шала."

Притом је проблем било потпуно одсуство хигијенских средстава.

Једног дана, када су Ворошеву позвали у штаб да потпише о продужењу њеног задржавања након истека рока од 30 дана, питали су је да својеручно напише „Жалбе на колонију немам" и да потпише.

„Тад је провалило из мене и ја сам већ почела да причам повишеним тоном.

„О чему ви причате? О чему ви уопште мислите? Како мислите да задржите жене? Нема туша. Нема довољно воде. Храна је као за псе. Дајте нам макар улошке. Макар улошке, зато што ми је већ трећи циклус без хигијенских средстава - пробајте то са својом женом."

Ана објашњава да је то био једини тренутак у којем је могла да излије накупљени бес.

„Схватала сам да више нема никаквог смисла чинити од себе и даље мирну, покорну жену, тиме се ништа не мења."

Према њеним речима, храброст јој је улило то што је говорила у име свих жена у заточеништву.

На побуну што жене не воде на туширање „млађи радник је устао да би заштитио своју управу од напада полуделе жене и рекао: „Нема туша, пишај себи у дланове. То је као топла вода."

„Гледам: Мушкарац од тридесет година, старија сам од њега за половину његових година. Кажем: 'На твоје форе се вероватно не смеју ни код куће. Да знаш да уопште није смешно. Имате туш? Истуширајте жене'."

Како се Ворошева сећа, ово је заболело њеног саговорника и он се усправио.

„Уплашила сам се, али видим да управа стоји и не прекида ни мене ни њега. Значи, нешто се може учинити. Па, може се помало. Дошао је до мене и, знате, као нека домаћа сцена: 'Немамо туш.' - 'Знам да имате туш.' - 'Нема туша.' - 'Има туша! Чувари, ваши момци ходају.'"

Свађу је чуо још један војник.

Ворошева је схватила из контекста да је он из Русије.

„Он је чуо ту свађу и рекао: 'Стварно вас нису ниједном окупали?' - 'Не.' - 'Али ви сте жене.' Ја му кажем: 'Па да.'"

„И он изађе и нареди.

„Тад сам схватила да ова страна [може] оној страни да наређује. Он је наредио чуварима ДИЗО-а да ме одведу на туширање. 29. априла сам се први пут истуширала од почетка овог дивљег путовања. Вода је била ледена, али је деловала предивно".

Ослобађање

Статус волонтера у Јеленовки је све време био неодређен, објашњава Ана Ворошева.

Није био укључен на спискове за размену заробљеника, јер се није радило о војним заробљеницима, а притом нису изнете никакве оптужбе.

Ворошеву су једног дана позвали на испитивање.

„Био је човек са фантомком који се није представио. Питала сам га ко је он, рекао је да је Истражни комитет Руске Федерације.

„Питала сам зашто сам задржана, зашто сам толико дуго овде, зашто ми нико ништа не говори. Одговорио је: 'Та питања не треба да буду упућена мени, већ ономе ко вас је задржао'."

Мушкарац са фантомком је постављао питања Ворошевој о томе да ли је познавала неког борца пука Азов" и да ли поседује сведочанства о „укључености батаљона Азов" у масакрима у граду, у војним дејствима, прича она.

„Никог нисам знала и нико од мојих познаника није био члан. Чак се ни моје другарице нису сретале са момцима из батаљона. На шта је он рачунао? Чак и кад бих знала…".

Кад су Ворошевој дали да потпише записник, приметила је да тамо не само да није наведен разлог за њено задржавање, него су били наведени и погрешни подаци.

„То уопште није важно, можете чак и да се не потпишете", одговорио је човек са фантомком.

Више никаквих испитивања и истраживања у вези са Ворошевом нису спровођена.

Само ослобађање је било изненађење - једног јутра, 4. јула, Ворошева је чула да су чувари отишли на први спрат и почели да праве списак „презимена са стварима за излазак".

„Знала сам та презимена напамет. То су била презимена волонтера, схватила сам да их пуштају, и могла сам да се надам да ћу на том списку да се нађем и ја."

Тог дана је из Јеленовке пуштено укупно 22 волонтера.

Ворошевој су вратили документа у УБОП-у у Доњецку, издали филтрациону карту (дозволу за напуштање територије ДНР) и потврду да се одбацује подизање оптужнице против ње на основу кривичног дела по члану тероризма.

При том је тај документ тврдио да је задржана само од 6. јуна и да је већ 14. одбачена оптужница.

„То јест, они су већ имали решење тужилаштва [о мом пуштању], али ме по решењу свог тужилаштва колонија није пустила", објашњава Ворошева.

„Прво што смо питали [кад смо успели да напустимо територију самопроглашене ДНР]", присећа се Ворошева, „'Кијев, наш Кијев? Кијев је остао цео?' - 'Да, да, да.' - 'Ура!'".

Кад је Ворошева пуштена почетком јула у Јеленовки је остало око 2000 људи., према њеним подацима.

Руски сервис ББЦ-ја послао упит Министарству унутрашњих послова ДНР с молбом да прокоментаришу извештаје о насиљу над затвореницима у колонији у Јеленовки.

Одговор се још чека.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]