Украјина и Русија: Украјинци депортовани у Русију тврде да су премлаћивани и злостављани

Три недеље после пуштања на слободу, Владимир Кропун и даље делује видно потресен траумом кроз коју је прошао.

Овог добровољца Црвеног крста руске снаге су заробиле и депортовале у Русију.

Осамнаестог марта, Владимир је возио школски аутобус у село Козаровичи, четрдесетак километара северозападно од Кијева, да би евакуисао неколицину цивила који су остали заглављени тамо усред борби.

Кад је покушао да убеди руске војнике да га пропусте на њиховом контролном пункту, они су га привели.

Првих неколико дана држан је у подруму фабрике у оближњем селу, заједно са другим цивилима, 40 људи у просторији од 28 квадрата.

„Тукли су нас пушкама, ударали и шутирали. Ставили су ми повез преко очију и везали ми руке изолир траком.

„Користили су тејзере и упорно тражили информације о војсци", каже Владимир.

„Један од војника био је веома млад, скоро дете. Користио је тејзере на вратовима, лицима, коленима људи. Као да се забављао."

Након што су држани скоро недељу дана у Украјини, пребачени су у Белорусију.

„Мислили су да не видимо, али ја сам видео села кроз која смо пролазили, Иванкив, Чернобиљ, и онда сам видео да прелазимо границу", рекао је он.

У Белорусији су добили личне исправе.

У њима стоји да су их издале војска Руске Федерације и описују место Владимировог рођења као „Совјетска Социјалистичка Република Украјина".

Тако је Украјина била позната пре распада Совјетског Савеза 1991. године, пре него што је постала независна земља.

То је знак руских амбиција у региону.

Из Белорусије, каже Владимир, пребачени су у затвор у Русији.

„Мучење је настављено. Понижавали су нас, терали нас да клечимо и присиљавали нас у неудобне положаје.

„Ако бисмо их погледали у очи, добили бисмо батине.

„Ако бисмо урадили нешто споро, добили бисмо батине. Понашали су се према нама као према животињама", каже он.

Једне вечери, Владмир је пребројао још 72 људи у притвору заједно са њим.

Али могао је да чује да их има још.

„Покушали смо да помажемо једни другима. Неких дана нисмо могли да верујемо да нам се ово дешава.

„Осећали смо се као да смо из 21. века пребачени у 16. век", рекао је он.

После две недеље проведене у притвору, Владимир је 7. априла одведен из затвора.

Он и три Украјинке из другог притворног центра пребачени су авионом на Крим, који је Русија анектирала од Украјине 2014. године.

Жене су испричале Владимиру да су такође биле премлаћиване.

Нису знали куда их воде, али су често чули војнике како користе реч „размена".

Са Крима су одведени друмом до тачке 32 километра од Запорожја и допуштено им је да пешке пређу на територију под контролом Украјинаца.

Пре него што је дозвољено украјинским цивилима да пређу на другу страну пешке, обављена је размена војних ратних заробљеника.

Било је то 9. априла.

Требало им је два дана пређу тај пут.

Владимиру је тешко да опише како се осећао, али он жели да свет чује његову причу.

„Чињеница да се украјински цивили држе у Русији је 100 одсто истинита", каже он.

У затвору, Владимир је чуо да се људи из нуклеарне електране Чернобиљ држе у суседној просторији.

Није јасно ко су тачно ти људи у затвору, али 169 припадника Украјинске националне гарде који су чували Чернобиљ воде се као нестали.

Они су прво држани у притвору у подруму нуклеарне електране недељама док је била под контролом руских снага.

Валериј Семонов, један од инжењера у Чернобиљу, рекао је да кад су се руске снаге повукле крајем марта, са собом су одвеле чуваре.

У оближњем селу живи породица једног од несталих.

Њихов идентитет не објављујемо да бисмо их заштитили.

На дужности у Чернобиљу, стражар је позвао супругу првог дана инвазије, кад је нуклеарна електрана заузета, да јој каже да брзо напусти њихово село.

Она је повела своје родитеље и њиховог малог сина и отишла у Лавов у западној Украјини.

Од 24. фебруара до 9. марта, успевала је да прича са мужем преко мобилног телефона.

„Није желео да открива много тога преко телефона. Само би говорио: 'Добро смо'. Говорио би ми да не бринем за њега", каже она.

„Онда им је нестало струје, па нисмо могли да се повежемо на његов телефон."

Успела је да прича с њим још неколико пута преко фиксног телефона на локацији.

„Последњи пут сам разговарала са мужем 31. марта, оног дана када су силом одведени из Чернобиља.

„Рекао ми је: 'Добро сам физички, али емоционално је веома тешко.' У гласу сам му чула да је веома забринут."

Њихов син се стално распитује за оца.

„Говорим му да је на послу, али он је веома уплашен. Плаши се да ћу и ја нестати, и стално ме прати свуда, на посао, у продавницу", каже она.

„Веома нам је тешко. Желим само да Русија пусти мог мужа."

Украјински министар унутрашњих послова рекао јој је да га држе у Русији.

У браку са њим шест и по година, она каже да би јој се њен муж увек нашао кад је требало и да је волео свој посао.

ББЦ је разговарао са породицама више од десетак људи које су руске трупе узеле за таоце.

Само се неколицина њих вратила.

Већина се још води као нестала, попут Јулије Пајевске.

Њен муж Вадим нам је рекао да су је заробиле руске снаге 14. марта док је радила као болничарка у Маријупољу, помажући при евакуацији рањених војника и цивила.

Пропагандни видео у којем се она појављује приказали су руски државни канали блиски Кремљу, а тако је он и сазнао да је она у руском заробљеништву.

Он верује да је одведена у Русију.

Кремљ инсистира да украјински грађани одлазе у Русију својевољно.

„Не желим да одговарам тим великим лажовима", каже Ирина Венедиктова, украјинска државна тужитељка.

„Имамо најмање 6.000 цивила које можемо да идентификујемо који су депортовани, а према информацијама из руских медија, они тврде да су одвели милион Украјинаца."

Она каже да је било случајева да се деца одвајају од родитеља и да је скоро свако ко се вратио у склопу размене заробљеника испричао да је био мучен и премлаћиван.

Док рат бесни на југу и истоку Украјине, сваки дан пристижу нови извештаји о људима које на силу депортују у Русију.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]