Русија и Украјина: Од „где сте били пре осам година” до „није све тако једноставно” - како Руси правдају рат, анализа руске антрополошкиње

Месецима од почетка инвазије Русије на Украјину у руској јавности не јењава дискусија о томе како да се према томе односе.

Иако се аргументи противника рата своде у главном на то, да је одлука о слању трупа у суседну државу била злочиначка и неморална, они који подржавају „специјалну операцију", како је назива Кремљ, оправдавају ту одлуку на различите начине.

Неко се сећа како је „НАТО бомбардовао Југославију", други говоре да се рат није могао избећи, али о њему ионако нико не зна истину, а трећи постављају питања „где сте били осам година док су људи гинули у Донбасу", источном региону Украјине.

О томе, каквим све фразама Руси покушавају да оправдају инвазију Русије на Украјину, и одакле долазе те фразе, ББЦ је разговарао са Александром Архиповом, социјалном антрополошкињом, ауторком канала „(Не)занимљива антропологија" на платформи Телеграм.

ББЦ: Због чега сте одлучили да проучавате аргументе које људи користе како би некако рационализовали рат у Украјини? У посту их називате правдајуће-заштитним клишеима.

Александра Архипова (у даљем тексту АА): Људи не разговарају само о свету који их окружује и властитом односу према њему, они стварају и сопствени свет.

Управо због тога, сада се у говору људи, што усменом, што на друштвеним мрежама, појављује тако велика количина идентичних фраза.

Ми за њих кажемо да су клишеи. Као што су на пример „није све тако једнострано".

Понављање тих клишеа ствара утисак да много људи мисли на исти начин.

А када људи желе да се придруже већини (а то је људска особина, да сви желимо да смо део групе), они почињу да изговарају клишее, које, према њиховом мишљењу, употребљава већина.

Наравно да носилац језика том приликом неће осећати ове фразе као клише.

Зато смо колегиница из Америке Гуљназ Шарафутдинова и ја направиле речник клишеа из разговора са Русима о рату које се често употребљавају, најмање хиљаду пута.

Остале смо одбациле као нерелевантне, и као оне које се не сматрају клишеима.

Сада не причам о клишеима који исказују антиратно становиште, таквих има много.

На пример, упркос свим репресијама и прогонима према члану 20.3.3. Закона о управним прекршајима Руске Федерације], број људи који пишу „не рату" и „ја сам против рата" на руским друштвеним мрежама је необично велики.

Ми се бавимо сакупљањем клишеа, који на неки начин штите или правдају саму чињеницу рата.

Колико год да то звучи одвратно, важно нам је да схватимо како се ствара „свет руске реторике" који правда ситуацију.

Погледајте видео: Протест руске новинарке уживо у програму државне телевизије у Москви

ББЦ: Како сте организовали вашу претрагу?

АА: Пронађемо одређени број изјава, затим погледамо које фразе се понављају, а онда буквално покренем претрагу варијација те фразе.

На пример, „да ли вам је жао деце из Донбаса?" Или друга варијанта: „Зар вам није жао деце из Донбаса?".

Затим погледам колико текстова се појављује када се претражују такви клишеи, и онда оцењујем њихову заступљеност.

Колегиница и ја смо поделили ове клишее у четири главна блока.

Постоји блок, који ми условно зовемо „А у Америци линчују црнце".

Ту спадају изјаве као што су „Бајден је покренуо рат", „Америка је бомбардовала Југославију", „Маријупољ је на путањи летења НАТО пројектила", „да није било нас, било би више жртава рата", „где сте били осам година?"

Месецима од почетка инвазије Русије на Украјину у руској јавности не јењава дискусија о томе како да се према томе односе.

И ако се аргументи противника рата своде у главном на то, да је одлука о слању трупа у суседну државу била злочиначка и неморална, они који подржавају „специјалну" операцију оправдавају ту одлуку на различите начине.

Неко се сећа како је „НАТО бомбардовао Југославију", други говоре да се рат није могао избећи, али о њему ионако нико не зна истину, а трећи постављају питања „где сте били осам година док су људи гинули у Донбасу?".

Наш језик је наш главни издајник.

Он одаје нашу главну оријентацију.

А из ових клишеа произилази да се Америка сматра главним непријатељем, а не Украјина.

То делимично отклања невиђени парадокс према којем, с једне стране, многи Руси подржавају рат, односно „специјалну операцију" у Украјини, а с друге, Украјинце сматрају братским народом.

Погледајте видео о НАТО бомбардовању СР Југославије

ББЦ: Ова врста аргументације се често назива „вотабаутизам" (од енглеског what about,, „штаувезисаизам", реторичко средство које има за циљ да скрене пажњу са непријатног питања критиковањем противника).

Ово је популарно средство руске пропаганде: на пример, Владимир Путин, на питање о мучењу у затворима у Русији, каже да „у другим земљама то не представља ништа мањи проблем".

Зашто је овај аргумент толико распрострањен у руској култури?

АА: Зато што је много лакше да се прст упери у непријатеља, него да се објашњавају сопствени поступци.

То мобилише, то је техника која вас ослобађа од одговорности и сатанизује непријатеља.

У неком смислу то је реторика малог детета.

Када питају дете, зашто је ударило Перицу, оно одговара: „Перица је први почео." „Зашто си крао у вртићу?", дете одговара: „Зато што сви краду."

Када дете није спремно да говори о сопственој одговорности за оно што се дешава, оно се позива на тренутно стање у коме постоје они који су јаки, и који се исто тако понашају, и оно је са њима солидарно.

Тако је и овде: како одговор на било које питање нама се указује да је негде другде још горе.

ББЦ: Какве сте још блокове са колегиницом издвојили?

АА: Следећи блок је „My country, right or wrong". (То је моја земља, било да је у праву или не). „Оправдавам Русију, шта год да она уради."

Ово се односи на цитате глумца Сергеја Бодрова да „се током рата не сме говорити лоше о својима", „своје не напуштамо", „Русија не започиње ратове, већ их завршава", „Русија увек све спашава", „нас једноставно не воле кроз историју".

То су изјаве у којима или идеализујемо Русију или признајемо да има проблема, али морамо бити лојални поданици.

Трећу групу зовем „Ја сам мали човек".

То су аргументи типа „од нас се тражи да не таласамо", „шта ми можемо да урадимо", „ми смо мали људи, знају тамо шта раде", „па не седе ваљда будале на врху, знају они шта причају", „ништа не зависи од нас".

ББЦ: Зашто су такви клишеи у тој мери распрострањени?

АА: Русија је веома аполитична, а то је постала као резултат свесног процеса одржавања политичке „научене беспомоћности".

Учинили смо све да човек не предузима никакве активне политичке поступке, и по могућству да чак и не излази на изборе, већ да радије иде у викендицу уместо на њих.

У ситуацији рата, ова позиција немешања („а шта ми можемо да урадимо?") мора некако да се оправда.

А став немешања се правда потцењивањем сопствене важности и уништавањем субјективитета, ако дозволите: „ми смо мали људи".

Односно, став може да се искаже позивањем на улогу Русије као месије и априори непријатељског Запада, када човек каже: „Нас једноставно не воле кроз историју, Бајден ће нас сутра напасти" (ово су агресивни клишеи).

А са друге стране, може се умањити сопствени утицај и приказати себе као биће које не може да утиче ни на шта, и тако се ослободите кривице.

Кривице за бомбардовање Маријупоља, за убиства у Бучи, у Кијевској области.

Уосталом, он „не може да утиче ни на шта".

ББЦ: Шта спада у четврту групу клишеа коју сте препознали?

АА: Четврту групу називам „Постистина" или „Порицање чињеница".

Овде спадају аргументи као што су „нико не зна целу истину", „време ће показати ко је био у праву", „историја ће све ставити на своје место", „они сами себе бомбардују" и тако даље.

ББЦ: Новинари се често у раду сусрећу са овом категоријом.

Не чини ли вам се да она постоји, између осталог, и због тога што је током ових месец и по дана рата обезвређено значење речи „фејк" (лажно) и сада се свака непријатна информација тако означава?

АА: Почетком године смо написале чланак под називом „Министарство правде" o државним пројектима који се односе на проверавање чињеница.

Држава је увела реч „фејк" у своју употребу, а многи канали Кремља користе управо ту исту логику да „проверавају" лажне вести: „То је лаж, јер је Министарство икс рекло другачије".

У стварности нема провере чињеница.

Апсолутно је тачно да је реч „фејк" девалвирала и сада се односи на сваку информацију која се не поклапа са званичном.

Ова тенденција није се појавила сада, већ 2020. године.

Ми сад имамо пет закона о „фејк њузу" (лажним вестима).

У 2020. години често сам говорила да су то веома страшни закони, али сви су се прилично млако односили према томе.

Али заправо развој овог тренда је довео до онога што сада имамо.

Моје колеге и ја смо проучили око 350 случајева људи који су кажњени према кривичним и административним члановима у периоду 2020-2021. године за „фејк њуз" у вези са ковидом.

И апсолутно је јасно да више од 75 одсто случајева нема никакве везе са оним што називамо лажним вестима, гласинама и теоријама завере.

Мало је таквих случајева - 75 одсто административних и кривичних предмета за „лажне вести" о ковиду-19 су изјаве које оцрњују рад локалних институција или изјаве које изражавају сумњу у поступке надлежних.

На пример, случај у Иркутску о поруци на Виберу типа: „Девојке, не идите на посао, чула сам да се главни лекар разболео од ковида и иде на посао, али нам не говоре".

Односно, као да власти крију информације и дозвољавају ширење заразе.

Људи су бивали оптужени када су сумњали у одлуке власти или у способност да се изборе са корона вирусом.

Односно, већ тада је развијена норма по којој се информације које су нетачне са становишта структура моћи називају лажним.

Сада се овај тренд шири пред нашим очима (ми такође креирамо и такву базу података).

Власти су 4. марта донеле Управни закон 20.3.3. о дискредитацији оружаних снага Руске Федерације.

Као резултат тога, више од 1.300 људи је кажњено у најмању руку за постер, вербалну фразу, значку на торби, плаве фармерке и жуту јакну, због држања празног листа папир, Орвелову књигу и за натпис „не рату" на профилној слици.

У исто време, постоји и чланак-близанац, односно кривичниа одредба о лажним вестима о руској војсци (207.3 Кривичног законика Руске Федерације), који наставља развој логике кажњавања за „фејк њуз" из 2020. године.

Сада имамо 32 кривична предмета у нашој бази података који се воде према новом члану за „лажне вести" о оружаним снагама и „специјалној операцији", а који су отворени у последњих месец дана.

То је много.

Познат је случај уметнице Саше Сколиченко из Санкт Петербурга, која је оптужена за креирање контрасаопштења.

У продавници је, одмах поред ценовника, поставила информацију о погибији људи у Маријупољу.

Али већина кривичних предмета по овом члану о „лажним вестима" уређена је на исти начин, све су то покушаји пробијања информационе блокаде.

Реч је о објављивању видео снимака из Маријупоља, причама о злочинима руских војника, подршци Украјини, антиратним изјавама.

Све се то сматра „лажним вестима".

Можда ће вас занимати и ова прича:

ББЦ: Али то не може а да не утиче на умове људи?

Јер ако је граница „лажних вести" толико нејасна, како онда заиста можете рећи где је истина?

Чак и људима који мисле својом главом може бити тешко да разумеју.

АА: Да, и заправо у том случају власт одбацује могућност у „win-win" (добитна комбинација за све) ситуацији.

Зато што или онај на кога се обруши море информација или не верује, или не жели да верује, и сматра да су убиства у Бучи „фејк њуз".

Или се једноставно труди да схвати и говори каже да „никада нећемо сазнати целу истину" и одустаје од анализирања.

И тада побеђује званични став.

Односно, задатак се не своди само на то да људи поверују у један или други став.

Рецимо, ми знамо да је истина условно речено „А".

Задатак руске пропаганде није само у томе да ми поверујемо да је истина „Б", већ и да натера људе да одустану од процеса и да не верују ни у „А", ни у „Б".

То је такође одлична стратегија власти.

ББЦ: Због чега се клишеи о којима причамо уопште формирају и зашто су у толикој мери привлачни људима сада?

АА: Укупан ефекат о коме сада говоримо назива се collective avoidance (колективно избегавање).

Он је надалеко познат.

Колективно избегавање настаје када се људи суоче са информацијама које прете да униште јединство групе.

Управо сам прочитао фасцинантну студију, прилично далеко од Русије.

Замислите мало норвешко село, где су сви некада ишли на скијање и клизање, да би се дивили хладној норвешкој зими.

Међутим, долази до глобалног загревања.

Много зима заредом нема или скоро да нема снега, скоро да се не формира лед.

Истовремено, цело село једногласно негира глобално загревање.

А када разговараш са становницима, они нерадо признају да снега нема и да је веома топло.

Али они негирају чињеницу глобалног загревања и да је то нека врста еколошког процеса који траје већ дуже време.

Неки од њих су склони да верују да је реч о завери.

А зашто?

То произилази из чињенице да је цео идентитет овог села изграђен на томе колико су кул, колико су сјајно преживљавали тешке норвешке зиме, како су патили као деца чистећи куће од снега, како су се смрзавали када су ишли у школу .

А за њих признавање чињенице глобалног загревања значи да више неће постојати фактор који их уједињује и да ће се они распасти као група.

Стога на сваки могући начин негирају ову чињеницу.

У нашем случају, само признање чињенице да се одиграва рат, а не само неки појединачни напади, већ велике копнене операције у којима се не убијају поједини милитанти, већ се одвијају масовна убијања цивила, угрожава интегритет руског друштва.

Стога се руско друштво бори против тога колико може.

ББЦ: А зашто против тог „колективног избегавања", о коме причате, нису деловали сви ти ставови на којима су генерације одрастале: „мир свету", „да нема рата", „рат је нешто најгоре што може да се деси?"

АА: Страх од рата је заиста веома јак у Русији.

То чак показују и проклета истраживања јавног мњења, и ВЦИОМ-а и „Левада центра" (има статус „страног агента" у Русији).

Међутим, руски појам рата је оно што долази на твоја врата.

То је када твој отац иде у борбу, када ти у кућу долазе страни војници, када ти запале колибу, када су деца угрожена, када настаје глад.

Е, то је рат.

И сада људи заузимају удобну позивцију за себе, што им поручује званични руски став, и подржавају клишее о којима ми са вама разговарамо.

Штавише, ако им рођаци, пријатељи, деца пошаљу фотографије бомбардованих кућа, фотографије из Буче, онда ће прихватање ове чињенице доћи у сукоб са оним што говоре са плавих ТВ екрана.

И у овом случају постоји велика опасност од когнитивне дисонанце.

Човек углавном тежи конформизму.

То је супротно од когнитивне дисонанце.

Когнитивна дисонанца блокира твоје понашање, не знаш куда да трчиш и шта да радиш, јер имаш две веома контрадикторне слике света у глави.

И не знаш како да се понашаш.

Стога је људски мозак спреман да учини све да избегне овај несклад.

Нарочито мозак конформистичке особе, а руско становништво у целини је веома склоно комформизму.

Као резултат тога, мозак одбија непријатне информације - на пример, да у Украјини заправо убијају људe.

Може бити супротна ситуација: човек је у потпуности утонуо у рат који се води у Украјини, и он ће да одбије све чињенице о милосрђу.

ББЦ: Хајде да појаснимо шта је то конформизам.

АА: Конформизам је склоност особе да се идентификује са мишљењем других, са онима које сматра значајном већином.

Особа која је конформиста никада неће рећи: „Ја сам против."

Сложиће се са оним што други кажу, чак и ако изнутра мисли да нису у праву.

Овде је недавно спроведен експеримент који ме је одушевио.

Аутори чланка су регрутовали људе да испитају људе који подржавају Владимира Путина и питали их шта мисле о њему.

Али формулација за различите групе се разликовала.

Једна група је једноставно добила питање о њиховом односу према Путину, друга група је добила питање са преамбулом да две трећине грађана подржава Путина, а трећи група са преамбулом да само две трећине грађана подржава Путина.

Као резултат тога, међу онима који су добили формулацију „само", ниво подршке Путину је пао.

Дозволите ми да то формулишем овако: у ауторитарним режимима, какав је, на пример, руски, власти на све начине покушавају да одвикну људе од изражавања политичког мишљења.

Ово је замењено ритуалном, церемонијалном компонентом, која не садржи никакав прави избор.

Али то има занимљиве последице.

Оне се састоје од чињенице, да у таквим режимима људи који су одучени од било каквих политичких радњи, изражавају преференције не на основу некаквих стварних преференција, већ на основу њихове повезаности са већином.

Ако већина подржава председника, онда ћу рећи да ћу подржати председника.

А ако видим да нема толико много људи који ће подржавати председника, онда можда ни ја нећу.

Односно, сигуран сам да ће се у тренутку када се политичка ситуација у Русији драматично промени, појавити огроман број људи који ће рећи да никада нису подржавали руске власти 2022. године.

Појавиће се велики број људи који су „увек били против".

У крајњој линији, ово је важна особина, човек осећа потребу да се идентификује са већином.

То није чак ни питање директне безбедности, као стоје над тобом и плаше те пендреком, иако понекад има и тога.

Али то даје некакав осећај да је то исправно.

То је оно на шта си навикнут.

ББЦ: У нашем разговору о теоријама завере у вези са вакцинацијом, рекли сте да су људи у Русији генерално много спремнији да верују некоме из њиховог окружења, на пример, условно речено „комшинициној сестри", него институцијама и истој овој држави.

Русија и Украјина имају огроман број социјалних веза, али сада Руси често не верују ни сопственој деци или блиским рођацима који им причају о страхотама рата, већ верују ономе што се прича на телевизији.

Због чега се то дешава?

АА: Тачно је да се то догађа. И то је супротно од онога што ми знамо.

Заиста је чудно: зашто су Руси пре само годину дана помињали „Марију Ивановну, чија је сестра од комшинице умрла од вакцинације", а данас овај механизам функционише управо супротно и ми не верујемо у оно што нам причају наши блиски пријатељи и рођаци?

Овде постоји једна веома важна ствар.

Када неко каже да је вакцина опасна јер је „комшиницина сестра испричала како је девојка умрла од вакцине", он у стварности већ има утврђен став.

Прича о комшијиној сестри је само измишљена спољашња потврда у шта та особа верује.

Он схвата да, ако каже да „само тако мисли", биће каменован.

Односно, потребна је измишљена већина са којом се човек солидарише и чији глас он презентује.

Али, у ситуацији рата о којој сада разговарамо, чини се да је страх од когнитивне дисонанце много јачи, па чак јачи и од породичних веза.

Људи се свом снагом опиру и говоре: „То је лаж".

Много је таквих прича.

Недавно сам се спријатељила са дивном уметницом, њена породица је побегла из Харкова.

Муж је остао тамо.

И они су очајни, јер мужевљеви родитељи, који су на Криму, не верују.

Кажу: „Ништа, ускоро ће вас ослободити, стрпите се."

Односно, видимо супротан ефекат: овде имагинарна већина са којом ови родитељи желе да се идентификују јесте она која верује да рата нема, већ да постоје некаква антитерористичка дејства у Донбасу.

А да би избегао когнитивну дисонанцу, мозак одбацује све друге информације, међу којима и оне од рођака.

ББЦ: Да ли има позитивних примера супротстављања овој већини?

АА: Култура уме да створи механизме да заштити друштво, чак и у ситуацији која нам се чини апсолутно безнадежном.

Ти механизми долазе оданде, одакле их често не очекујемо.

На пример, говорим о експлозији антиратних графита.

Графити су, вероватно, сувише узан појам.

Говорим о свим врстама натписа у јавним просторима.

Људи остављају огроман број натписа на улазима, у лифтовима, на аутобуским стајалиштима, на огласним таблама.

Они су због тога прогањани, сада има доста кривичних и административних поступака због оних који су радили графите.

Али ипак не толико као самих натписа.

Јутрос сам разговарала са девојком која је направила такав графит.

Ови људи имају велику жељу да пробију информациону блокаду.

Јасно је да овакви натписи неће моћи да зауставе рат, тренутно убијање људи.

Али они су у стању да пробију блокаду.

Веома је важно да се покаже људима да не постоји никаква имагинарна већина.

Ово је семиотички рат, рат знакова против њега.

Важно је да реч „рат" буде присутна у јавном простору људи и да се разбије блокада.

Да људи виде, да многи остављају такве натписе, и да схвати да има много оних који се не слажу са „политиком партије".

Ово је покушај да се имагинарној већини објасни да у стварности то није таква већина.

Обратите пажњу на брилијантно осмишљену акцију, када се антиратни слогани убацују у место за цену.

Знамо да је за то кажњено шест особа у различитим градовима, а нису могли још неког другог да приведу.

Ово је начин да се пробије сигнал у простору који контролише држава: старица Марија Петровна се сагиње да проучи цену шећера, кад оно тамо подаци о убијенима у Маријупољу.

ББЦ: Да ли мислите да ваш став о рату у Украјини утиче на вас као на научника и на ваша истраживања?

АА: Себе помало доживљавам као сакупљача фекалија.

То је вештина коју антрополог-фолклориста развија у себи.

Навикли смо, уз осмех, да радимо са текстовима који су по садржају одвратни.

Међутим, ми у научној сфери имамо други проблем, који ме много брине.

Растужује ме затвореност мојих колега.

Страшно су забринути, али се затварају у посао и покушавају да се претварају да се ништа не дешава.

Они бирају позицију тихог неслагања.

Да ли моја позиција опозиције утиче на моје научно истраживање?

Па, у добрим животним условима у идеалном свету, вероватно се не бих ни бавила оваквим истраживањем.

Нека то ураде они који су апсолутно неутрални.

Али где сада можеш да нађеш тако неутралне људе да се баве овим истраживањем?

Ако сада не направим базу података о графитима, ко ће је сакупити?

Или база података о случајевима оних који су ухапшени на основу члана 20.3.3 (јавне акције у циљу дискредитације оружаних снага) и 20. 7.3 („лажне вести" о оружаним снагама), коју прикупљамо колегиница и ја?

Ово је заиста велики проблем.

Можда ће вас занимати и ова прича:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]