Украјина и Русија: Украјинка са заставом СССР постала културни феномен у Русији - шта она о томе каже

„Бака са совјетском заставом" постала је у Русији симбол подршке рату у Украјини.

Захваљујући видеу на коме она прилази украјинским војницима са црвеном заставом, у Русији јој подижу споменике и посвећују јој стихове.

Ана Ивановна, која се појављује на овом снимку заиста постоји.

Међутим, како је утврдио ББЦ, после разговара са њом, њена права прича битно се разликује од слике коју, ево већ други месец, руски медији приказују о њој.

Погрбљена старија Украјинка у горњем делу тренерке и са црвеном заставом на готовс.

Тако изгледа једна од њених најпрепознатљивијих слика која се приказује у Русији 2022. године.

Култ ове жене родио се почетком априла, баш онда када се на друштвеним мрежама појавио видео, који приказује како „бака" излази у сусрет украјинским војницима са црвеном заставом у приправности.

Затим, када један од њих почиње да гази заставу, она одбија да узме храну од њих.

Током протеклих месец и по дана, споменици Ани Ивановној, а управо се тако зове „бака са заставом", појавили су се у градовима широм Русије, па чак и на окупираним територијама Украјине.

Званичници и службеници руских државних канала сматрају њен чин примером „непоколебљивог духа" и оличењем идеје према којој многи Украјинци заправо чезну да се врате у СССР и подржавају руску војну операцију.

ББЦ дописници посетили су кућу Ане Ивановне Иванове, разговарали са њеним комшијама, са истим оним војником који је стао на њену заставу, као и са културолозима.

Они причају како је „бака са црвеном заставом" постала симбол модерне Русије и зашто она заправо уопште није онаква хероина, каквом је приказује руска пропаганда.

„Молила сам се за вас и за Путина"

„Боље би ми било да нисам позната... Бити познат, то је, наравно, велика ствар, али то треба заслужити.

„Али ја не знам, можда нисам заслужила да будем тако позната", каже Ана Ивановна Иванова.

Њен разговор за ББЦ почиње питањем на ком језику да га водимо.

Матерњи језик Ане Ивановне је украјински.

Према њеним речима, када се узбуди, она прелази на руски, односно на мешавину руског и украјинског, што је карактеристично за овдашња места.

Ана Ивановна је ниска, крхка и веома енергична.

На лето ће напунити 70 година, само је три месеца старија од Владимира Путина.

Изгледа много млађе од старице приказане на већини плаката који су се појавили свуда у Русији.

Разговор се води баш у дворишту куће Ане Ивановне и њеног мужа Ивана кога нежно зове Алексеич.

Пре недељу дана, пар је био у болници у Харкову, али су се сада вратили у Велику Даниловку.

Алексеич не учествује у разговору.

Тешко га је чак и поздравити: веома слабо чује.

Формално, Велика Даниловка (у Русији се зове Бољшаја Даниловка) је предграђе Харкова.

У стварности, ово је обично украјинско село.

Када идете у центар овде кажу „идеш у град".

Животна прича супружника детаљно је описала публикација „Спектар".

Ана Ивановна је имала четворо деце, али су сви умрли из разних разлога.

Алексеич је њен други муж, родом је из Белгорода.

Родитељи Ане Ивановне живели су у Великој Даниловки, а она је дуго живела у Двуречној, такође у Харковској области.

Радила је у силосу, а онда се вратила у родитељску кућу.

После избијања рата, Ана Ивановна није видела руске војнике у њеном селу: они никада нису ушли у Велику Даниловку, били су смештени у парку неколико километара од ње, у сада већ ослобођеном селу Циркуни.

Дванаестог маја, када је ББЦ екипа стигла у Даниловку, овде су се још водиле борбе: над селом се често чула тутњава артиљеријских дуела.

Ана Ивановна више није обраћала пажњу на ове звуке, навикла се на њих.

Међутим, баш недавно руске гранате су падале директно на село, претворивши неке куће у пепео.

Кућа Ане Ивановне је такође претрпела гранатирање: попуцали су прозори, оштећен је кров, а делови граната још леже на травњаку.

Њена кућа се налази поред стратешки важног, по локалним стандардима, моста преко потока, који је неколико пута бомбардован.

Према разарањима Ана Ивановна односи се филозофски: могло би бити и горе.

Међутим, ни пре рата живот пензионера није био оличење луксуза.

У кући се јасно види сиромаштво, натрпана је трошним стварима, око корита су зарђали бицикли, балалајке, полупразне конзерве са плавом буђи.

У једној од просторија претрпане куће налази се читав иконостас.

Ана Ивановна и њен муж су веома побожни, током разговора жена се стално крсти и обраћа се Богу и Богородици.

Жена каже да јој је недавно повећана пензија: сада има 3.034 гривни (око 6.700 рубаља), док њен супруг има више од 4.000 гривни (8.800 рубаља).

Али, наравно, „сиромаштво је велики проблем", уздише Ана Ивановна: да није сиромаштва, кућа би била чистија, а живот би уопште био другачији, могло би се гледати на свет другачијим очима.

А од путовања може да се сети само одласка у Москву, у којој је највише остао у сећању маузолеј и храмови.

Када се ББЦ екипа заинтересовала за судбину те исте црвене заставе, Ана Ивановна води новинаре у шупу.

Откуд та застава у њеној кући, жена се више не сећа: у породици је од њеног детињства.

У шупи, Ана Ивановна гледа у хрпу огрева и дасака и увређено каже: „Јесу ли нешто украли? Уништили?".

Заставу су пронашли новинари.

Застава је прљава, годинама, па и деценијама није опрана, а у полумраку шупе мало се разликује по боји од огрева на коме лежи.

Радосна Ана Ивановна развија заставу и води новинаре на травњак испред њене истрошене капије, на којој су видљиви трагови фрагмената гранате која је експлодирала, на истом оном месту где се 4. марта одиграла сцена која је ову баку претворила у симбол инвазије Русије на Украјину.

Баш тај снимак направили су украјински војници.

На снимку три војника прилазе Ани Ивановној и њеном мужу са кесом хране.

Бака држи црвену заставу.

„Чекали смо вас, молили смо се за вас и за Путина, и за цео народ", добродушно каже она ономе који је снимао.

У почетку, Ана Ивановна одбија да узиме храну, каже да је војницима то више потребно.

Али јој један од војника ипак додаје кесу са храном уз речи „Слава Украјини", узима црвену заставу, баца је на земљу и стаје на њу ногама.

Даље се скоро не чује шта причају због ветра, али је јасно да је Ана Ивановна револтирана.

„Моји родитељи су умрли за ову заставу", каже она војницима и одбија да узме храну.

Почетком априла овај видео се појавио на интернету, а руски корисници су почели да га деле.

„Украјински гадови су дошли до старца и старице, који су их заменили за руске војнике и поздравили их Црвеном заставом која симболизује победу", огорчен је Данил Безсонов, заменик министра информисања отцепљене украјинске области самопроглашене Доњецке Народне Републике.

Погледајте видео: Украјинци и ратне тетоваже

„Господ ме је одвео право до Украјинаца"

У ствари, ова сцена се одиграла 4. марта, две недеље после почетка руске инвазије.

Интензивно су гранатиране североисточне периферије Харкова, али село је у то време било „ничија земља", каже Виктор Костенко, старији поручник Оружаних снага Украјине, у разговору за ББЦ.

Костенко је био тај који је стао ногом на заставу и баш је његовим телефоном снимљен видео, који је прославио Ану Ивановну.

Када је Костенкова чета ушла у Велику Даниловку, војска је видела да је већина кућа овде оштећена, а људи готово да није било.

Онима који су решили да оду, војска је помогла да дођу у безбедније области Харкова.

Бака Ана је изашла пред војску са заставом СССР-а два, три дана после њиховог доласка у село.

„Ми смо, као и увек, питали како су, имају ли хране.

„Бака је одговорила да нема где да иде и да нас је жељно чекала и, не знам тачно да цитирам њене речи, молила се све ово време за руске трупе, јер је била уморна од рата.

„И додала је да има руску заставу да нас дочека", присећа се Костенко тог сусрета.

Војска је била изненађена и замолила жену да покаже заставу.

„Не знам шта се дешавало у мојој глави", говори сада Ана Ивановна о том дану.

Током разговора, она изговара неколико верзија одговора на питање зашто је пред три војника са плавим и жутим нашивкама на униформи изашла са црвеним „знаком", како га сама назива.

Прво објашњење звучи овако - жена је чула руски говор од Украјинаца и зато је мислила да су Руси: „И она је показала заставу".

„Ствар је следећа: ако нам се људи обрате на украјинском, онда ми са њима причамо украјински.

„Ако се обрате на руском, онда, наравно, причамо на руском.

„Вероватно због тога што смо јој се обратили на руском, она нас је вероватно побркала са руским војницима.

„Па сам јој рекао: 'Изнесите ту заставу, а ја сам из чисте забаве извадио телефон, дао га нареднику и он је почео да снима. И остало сте видели", објашњава Костенко.

Према другој верзији, верзији коју је она изнела, Ана Ивановна је отишла код руских војника, јер би они сигурно пронашли контакте руског председника.

Жена каже да је наводно хтела да преко војника позове Путина и да га пита зашто је започео рат против ненаоружаних Украјинаца, и можда би успела да га убеде и зауставе крвопролиће.

И финално, треће објашњење Ане Ивановне је следеће: бака није имала намеру да стави никакав политички подтекст у њен чин.

Црвена застава, каже она, није застава Совјетског Савеза, није застава Русије, већ „застава љубави и среће у свакој породици, у сваком граду, у свакој републици".

„Бела симболише чистоту тела и душе. А црвена застава значи љубав и победу.

„Војницима сам дала знак љубави и победе. Нисам га изнела Русима, Господ ме је одвео до Украјинаца. Тако да их прати победа! Даће Бог да победе!", објашњава Ана Ивановна и крсти се.

А шта раде срп, чекић и петокрака на застави љубави, пита екипа ББЦ-ја.

„А шта раде?", узвраћа она.

„Срп то је хлеб, гвожђе се кује чекићем, за разне машине, лепе ограде, а звезда је заштита са небеса."

На питање зашто је рекла војницима да се моли за Владимира Путина, Ана Ивановна одговара: „Да, молим се и за Путина и за Зеленцева [председника Украјине Владимира Зеленског]".

„Молим Бога да их просветли. Молим се и за Лукашова [председника Белорусије Александар Лукашенко]. Молим се за све да добију просветљење и да се међусобно не свађају."

„Ана Ивановна је помало театрална и мења исказе из интервјуа у интервју", каже за ББЦ Дмитро Галко из Центра за стратешке комуникације (ЦСЦ) при Министарству културе Украјине.

Један од главних задатака овог Центра је „пружање отпора информационим нападима Руске Федерације".

Галко је сигуран да је жена, прилазећи војницима, „само хтела да све реши мирним путем".

У Русији је највише одјекнуо завршетак виралног видеа: Костенко ногама гази заставу, Ана Ивановна одбија да узме храну од војника.

Како се жена сада сећа, она се тада уплашила: мислила је да ће је стрељати.

Испоставило се да није било потребе да се плаши.

„Видите, жива сам", каже она.

ББЦ је питао Костенка зашто је згазио бакину заставу?

„Био сам љут на онога ко нас је напао, који жели да поново створи то царство, тај Совјетски Савез, у коме је мој народ умирао од глади 1932. и 1933. године", одговара он.

Према речима потпоручника, иако се видео завршава у драматичном тренутку, стварност се показала много прозаичнијом.

После снимања, војска није дуго наставила спор са супружницима, гранатирање се наставило унаоколо.

После кратке расправе, војници су продужили даље, Ана Ивановна је подигла заставу са земље, а Алексеич је „сасвим мирно" узео кесу са храном, после чега су старци отишли кући.

„А онда смо се спријатељили са овом баком, дан касније смо јој донели намирнице, а за Ускрс мало кулича (ускршњи колач) из украјинске цркве", смеје се Костенко.

„Бака по мери целе Русије"

Како је овај снимак са изгаженом заставом завршио на интернету и ко га је објавио и зашто, још није познато.

Видео, снимљен Костенковим телефоном, украјински војници су слали једни другима у групама на апликацији Телеграм и Вацап, без намере да постане виралан.

Старији поручник уверава да нема никакве везе са објављивањем снимка на интернету.

ББЦ није могао да пронађе где је и када тачно снимак са Аном Ивановном први пут објављен у јавности.

Може се претпоставити да се први пут појавио у проукрајинским објавама, како би се показало да Оружане снаге Украјине пружају помоћ свим становницима земље, без обзира на њихове политичке ставове.

Руски медији су брзо скренули пажњу на снимак и дали му мало другачије значење.

Ујутро 7. априла, Први канал је приказао видео у јутарњем програму.

„Снаге безбедности су дошле у село, као да би делиле хуманитарну помоћ, али нису пропустиле прилику да се ругају људима", коментарише се у објави.

У трочасовном емитовању истог дана, водитељ је већ био прилично категоричан и оптужио је украјинску војску да је скрнавила заставу:

„Радикалне снаге се отворено подсмевају старијој жени."

Два дана касније, водитељ емисије на „Првом каналу", Виталиј Јелисејев, говорећи о овој причи, пустио је сузу у директном преносу.

„Кажу старост... Не знам за вас, али ја сам управо видео шта значи непоколебљив дух. Света је ствар штитити такве људе", рекао је дрхтавим гласом.

Заменик сталног представника Русије, Дмитриј Пољански, је 12. априла говорио о пензионерки из Украјине на састанку Савета безбедности УН.

Пољански је пензионерку назвао симболом „друге Украјине", која је захваљујући војној операцији добила шансу за „истинско добросуседство".

Као резултат тога, у последњих месец и по дана, „бака са црвеном заставом", нико није знао њено презиме, па чак ни њено име дуго времена, постала је у Русији главни симбол подршке рату у Украјини заједно са латиничним словом З.

На друштвеним мрежама жени су смислили надимке - „Бака З" и „Бака победе", њен лик је заправо изједначен са спомеником „Отаџбина", који је подигнут у Волгограду.

Уочи прославе Дана победе, слике Ане Ивановне појавиле су се на нашивкама руске војске, посвећене су јој песме, плакати са њеним сликама и многи графити, захваљујући труду регионалних управа, осванули су на кућама у градовима широм Русије.

Споменици и скулптуре подигнуте у част жене постали су посебан жанр.

А није могло ни без инцидента, на пример, крајем априла становник Москве Роман Сахаров разбио је картонску фигуру „баке са заставом" постављену у Куркину.

Против њега је састављен протокол по члану о дискредитацији војске, а ТВ водитељ Владимир Соловјов објавио је снимак са извињењем Московљанина: „Направио сам 22. априла највећу грешку у животу".

„Разбио сам симбол данашње Русије, иако се тога и не сећам, јер сам био јако пијан".

У Белгороду је, једва подигнут споменик, морао да буде уклоњен због вандализма.

Градоначелник се пожалио да су становници чак покушавали да се „попну" на баку.

Одлучили су да споменик преместе на место где грађани не би имали „могућност да дођу до њега".

Најпознатији споменик „бака са заставом" појавио се 5. маја у Маријупољу, који је разрушила руска војска.

На отварање су лично дошли први заменик шефа руске администрације председника Сергеј Киријенко и секретар Генералног савета Јединствене Русије Андреј Турчак.

„Нажалост, не знамо њено пуно име и презиме. Али сигурно ћемо сазнати.

„И сигуран сам да ће бити прилике да јој се захвалимо и дубоко јој се поклонимо, јер је постала живи симбол таквог континуитета покољења, континуитета борбе против нацизма и фашизма.

„Она је постала бака целог Донбаса, и бака целе Русије", рекао је Киријенко.

Међутим, сада „бака са заставом" више није једина хероина руских медија.

Последњих дана све мање пишу о Ани Ивановној, а све више о дечаку Аљоши из Белгородске области, који свакодневно поздравља колоне руских војника и сања о томе да постане тенкиста.

Мада се на друштвеним мрежама већ појављује монтаже на којима су са заједнко „бака са заставом" и Аљоша.

„Фрагмент дојучерашњег живота"

Па ипак, зашто је тачно погрбљена бака одједном практично постала симбол модерне Русије?

Претварање старице у мим и некакав симбол који даје легитимитет руској „специјалној операцији" веома је симптоматично, објашњава за ББЦ Евгениј Добренко, филолог, историчар културе, истраживач касног стаљинизма.

Према речима Добренка, „бака са заставом" симболизује оно како би руски режим желео да га види остатак света и како сам себе види.

„Ослободиоци од нацизма поново су дошли са истока, а ова бака се појављује као фрагмент неке нове 'Младе гарде', да поздрави своје доброчинитеље", каже он.

Историчар скреће пажњу на недоследност: с једне стране, популарност слике „баке са заставом" је пример позивања на совјетску прошлост, у оквиру које се, на пример, обнављају споменици Лењину у окупираним украјинским градовима.

С друге стране, Владимир Путин је уочи рата обећао да ће Украјини показати „праву декомунизацију".

Руски лидер је више пута објашњавао да стварање Украјине у њеним савременим границама сматра својеврсном историјском грешком, чији је „аутор и архитекта" био лично Владимир Лењин.

„Свима је јасно да је путиновска реторика само параван једне обиче империјалистичке колонизаторске праксе Русије, која жели да објасни необјашњиво, и да оправда оно што се не да оправдати", сматра стручњак.

У тој мери је дивља и гротескно апсурдна, баш као та старица која је фрагмент дојучерашњег живота, која симболизује дојучерашњу политику коју практикује Русија 21. века.

„Бака Ана" је заиста веома поучан симбол: чак и да га нису користили тако за самораскринкавање, након што је једном доспео у медије, ипак би био осуђен да постане мим", објашњава за ББЦ Јан Левченко, културолог, уредник Rus.Postimees.

„То је добар симбол руске инвазије, веома карактеристичан и веома илустративан. Он сам себе разоткрива", каже Левченко.

Са његове тачке гледишта, сама сврха „специјалне операције" је покушај обнављања СССР-а у оним границама и семантичким пољима у којима је доступан савременом руском поретку.

И у том смислу, бака Ана са црвеном заставом утире пут у Совјетски Савез, а они то нису могли да не искористе", објашњава културолог.

Он скреће пажњу на то да је сама личност Ане Ивановне од малог значаја за пропаганду:

„Важно је да се она са црвеном заставом враћа у СССР, осветљавајући и освештавајући пут председника."

„Нема потребе да се од ње прави мртав идол"

Док су руски медији нагађали о судбини „баке целе Русије", писало се да су је спасили добровољци ДПР или да су је одвели код „рођака у Барнаул", Ана Ивановна је наставила да живи у сеоској кући на периферији Харкова.

Није ни слутила да је постала звезда друштвених мрежа, а да јој споменике отварају високи званичници Кремља.

Осим ако су украјински војници, који су наставили редовно да долазе код њихове „другарице" и доносе храну, нису шалили: веле, бака се прославила.

После још једног у низу гранатирања Даниловке, у сеоској кући Ане Ивановне попуцала су и излетела стакла из штокова, оштећен је кров, а један део ограде је срушен.

У том тренутку, каже потпоручник Костенко, украјинска војска је снажно препоручила старцима да се иселе из куће: немате ни подрум, ни склониште.

Ана Ивановна и Алексеич су послушали савет, Костенко их је одвео у локалну цркву.

Тамо су провели једну ноћ, али су се Алексејевичеви здравствени проблеми погоршали, па су им волонтери помогли да дођу до једне од харковских болница.

Тамо се почетком маја Дмитриј Галко из ЦСК упознао са супружницима, које је пронашао уз помоћ парохијана из цркве у Даниловци.

Управо је он снимио видео који је био сензационалан у Русији, а пре чије објаве се готово ништа није знало о судбини Ане Ивановне.

„Ствар је, наравно лоша, што је Русија ушла у рат са нама. Веома је лоше", каже Ана Ивановна на том снимку.

У видеу се такође говори о томе како је женина кућа уништена услед руског гранатирања.

Галко је на крају преузео покровитељство над паром из Даниловке.

Војска која их је чувала напустила је село после контраофанзиве Оружаних снага Украјине када су руске трупе одбијене из Харкова.

Проруски медији и јавност недвосмислено су сагледали ситуацију.

Ратни новинар „Комсомолске Правде" Александар Коц, који отворено подржава војну операцију, поново је објавио следећу поруку:

„Кијев је узео за таоца бака Ању из области Харков".

И том приликом су покренули „главну шему": сами су гађали минобацачем кућу стараца, нису показали ништа конкретно, али су очекивано окривили Русију.

А 7. маја, посланица Државне думе из Комунистичке партије Нина Остањина предложила је „извођење специјалне операције за ослобађање бака Ане и њеног мужа из руку нациста у харковској области: а затим да их одведу у Русију и позову на свечано учествовање на Парада на Црвеном тргу".

„Ко је талац? Ја? Не", збуњено слеже раменима Ана Ивановна у разговору за ББЦ.

Пре неколико дана, Ана Ивановна и њен муж вратили су се у родну кућу: јако су били забринути како су им пси, мачке и зец које су оставили када су евакуисани због бомбардовања.

„Са животињама је све у реду", каже бака.

„Сада треба да посадимо кромпир пре него што буде касно".

Због руске инвазије, календар сетве у њеном домаћинству се донекле померио.

На питање да ли би желела да искористи позив Нине Остањине и оде на Параду победе на Црвеном тргу, Ана Ивановна узбуђено одговара:

„Не могу тамо јер су бомбардовали нас ненаоружане".

„Ово је село. И није било више људи, а они су ипак бомбардовали. Не могу да идем сада у Русију. И даље је ту бол за Украјином.

„Украјина, мила мајчица."

Руска пропаганда све чини једнодимензионалним и стварне људе то не занима - брине само о одузимању украјинских територија, коментаришући руске публикације о „баки са црвеном заставом" каже Дмитриј Галко из ЦСК.

„Тако је Ана Ивановна у Русији претворена у мртвог идола, мртву икону.

„Није их занимало ко је и одакле је, како се зове, каква је њена судбина и биографија.

„Да су могли, украли би је, мумифицирали и ставили у маузолеј, и тамо би лежала мртва", каже он.

Галко наглашава да у Украјини нису ни покушали и неће да од баке са црвеном заставом праве баку са плаво-жутом машном.

Али, подсећа он, родитељи Ане Ивановне су Украјинци, а украјински је њен матерњи језик.

„Ово је наша бака! Не треба од ње правити мртвог идола!", емотивно коментарише.

„Брзо делују. Ужас"

На травњаку испред капије, тамо где је Ана Ивановна први пут срела украјинску војску пре више од два месеца, разгледа графите, мурале и споменике штампане на штампачу у боји, за које је она сама била узор.

Раније је бака само чула за сопствену славу, а сада са видним интересовањем гледа слике.

Неке од њих јој се заиста не допадају.

„Зар сам ја тако стара и отужена?", пита она изненађено.

На неким сликама жена заиста и изгледа тако, као да јој је минимум сто година и да је у потпуности могла да захвати и Први светски рат.

Живахна и енергична, Ана Ивановна се заиста сасвим разликује од ове старице.

На једној од слика, бака са црвеном заставом у приправности гази плаво-жуту заставу Украјине.

Ана Ивановна је огорчена.

„Не дај Боже! Волим нашу заставу. Није лепо што су то тако нацртали. Да ја газим нашу заставу, ко је то тако смислио? Напротив, волим моју заставу.

„Када су ми донели ускршњи колач, била је плава, жута и наранџаста трака са трозупцем. Сачувала сам је."

Баки се допада постер на којем стоји поред Алексеича - на овој слици он изгледа као пензионисани геолог, а иза њих су руски војници.

Ану Ивановну војници уопште не занимају: она показује њеном деди како су га лепо насликали и тражи да задржи ову слику за успомену.

ББЦ новинар одвојено показује баки фотографију споменика који је отворио Сергеј Киријенко у Маријупољу.

„Брзо делују. Ноћна мора", каже она.

Али се види на њеном лицу да јој се допадају споменик и слава уопште.

Шта би рекла на отварању споменика самој себи да је имала такву прилику?

Ана Ивановна се замислила.

„Дај Боже, рекла бих, да је овај споменик био [споменик] мира за целу нашу планету. Мир у сваком дому, у свакој породици. Разумевање.

„Посебно бих желела да председници имају разумевања. Да не праве такав рат више", каже она.

Ана Ивановна је посебно дирнута девојкама које стоје покрај споменика у Маријупољу у почасној стражи.

„Оставите ми још и ту слику, са децом", тражи она.

„Никога нисам хтела да издам"

После објављивања видео снимка са баком која са црвеном заставом излази пред украјинске војнике, украјинске друштвене мреже је запљуснуо талас коментара, најблаже речено, неугодних према Ани Ивановној.

„Иде са црвеном заставом у сусрет окупаторима. Луда старица.Колаборациониста. Нека се вуче у њену Русију."

Тон већине коментара њеног чина био је погрдан.

Па чак и мештани из села у коме живи бака Ана такође двосмислено доживљавају њену славу.

Пола села су уништиле ове „црвене заставе и руски мир", а ова „лудача" им је изашала у сусрет, каже за ББЦ комшија супружника, Владимир, бивши војник.

Мештани села помажу брачном пару у храни, али иза њихових леђа неколико становника Даниловке рекло је за ББЦ: нема њима овде живота.

„Односно, неће, наравно, нико да их бије, али такође неће нико да комуницира са њима. Она ће једноставно бити изопштена", каже Жења, становник села, који је сада безглаво кренуо у волонтирање.

Ана Ивановна осећа овакав став према себи.

„Данас ови што скупљају смеће из града... Назвали су ме издајницом. Узми, кажу, твоје прње и губи се одавде. Кажу како ћеш живети са овим?", жали се она.

„А ја никог нисам хтела да издам, ја сам само желела мир: како би Русија, Украјина и Белорусија живели као пре. Да нико никога не увреди, већ да се само боре против наркоманије, против алкохола, против пушења и за веру хришћанску!"

Али поручник Костенко, који је, углавном, прославио „баку са заставом", брани је.

„Не треба осуђивати човека због његовог чина, због прошлости у којој живи... Сви људи живе тамо где им је младост прошла, где су живели и радили. Они не знају причу у целости.

„Боље је у независној Украјини да побољшају услове живота тако да се сећају тог Совјетског Савеза као црне прошлости наше државе.

„А да осуђујете човека само зато што је живео у Совјетском Савезу је погрешно."

Проблем баке, према Костенку, је глад за информацијама.

Дуго није могла да верује да Руси пуцају на њено село: целог живота сматрала је руски народ братским, а њен Алексеич је родом из Белгорода.

Када су баку одвели из харковске болнице и возили према Даниловки, спровели су је кроз Харков и показала до које мере је град уништен од неселективног бомбардовања руских трупа.

Она је, сећа се Дмитриј Галко, само дигла руке: „Ау-у-у, ово је права 1941. година."

Међутим, чак ни недавни догађаји нису приморали политичке ставове Ане Ивановне да се стабилизују.

С једне стране, као да се не противи томе да Украјина и Русија живе заједно, већ само „да украјински председник буде на његовом месту, руски председник на сопственом месту и да имају размевање један за другог".

С друге стране, она се моли Богу за победу Украјине и украјинских војника са којима је успела да се спријатељи.

Ана Ивановна каже да пошто Украјина победи, она чека да јој у госте дођу војници који су снимили видео у коме је она учествовала.

Биће, кажу, струје у Даниловци па ће моћи да им скувају чај.

Чак и оном Вити, који је „заставу погазио".

На питање да ли се Ана Ивановна каје због онога што се догодило и да ли би поново ишла у сусрет војсци са црвеном заставом, она одговара: „Вероватно бих изашла".

„Било да су Украјинци, било да су Руси. А можда би рекла: ево заставе и победи са овом заставом.

„Или ме је можда сам Господ послао да им дам ову заставу мира, да они победе, и врате Русију на њено место? И можда јесте тако.

„Можда ме је сам Господ послао тим путем. Не да будем славна, већ да успоставим мир."

Можда ће вас занимати и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]