Украјина и Русија: Шифра паљаницја - шта се дешава са руским језиком у Украјини

На шанку ресторана домаће кухиње у украјинском граду Лавову стоји табла са натписом „Драги украјински народе! Ми живимо на украјинској земљи, једемо украјински хлеб, па хајде онда да причамо на украјинском језику, а не на језику окупатора! Нека је слава Украјини и ОСУ!"

За столом одмах поред пулта седи друштво, неколико одраслих и девојчица од око десет година.

У једном тренутку траже рачун и један од мушкараца за столом захваљује се конобарици на руском.

У разговор се умеша девојчица: „Чика Коља, овде пише да треба да причамо само на украјинском."

За столом је завладала непријатна тишина.

Ситуацију је опустио комшија чика Коље „преступника".

„Он је само наш заробљеник, а ми хранимо своје заробљенике!", саопштава он гласно и на украјинском.

Сви се смеју: и чика Коља „заробљеник", и девојчица, и гости за суседним столовима, и келнерица.

Заштита становника Украјине који говоре руски језик постао је један од разлога инвазије руских трупа на ову земљу.

Заправо, управо овај разлог најчешће наводе испитаници анкете коју „Левада центар" (у Русији је препознат као „страни агент") спроводи од марта месеца ове године.

Међутим резултат тога је био само нови талас дискусије о улози руског језика у Украјини, сада и у данима који следе након рата.

Ове расправе не носе ништа добро за Русе. Показују социолошка истраживања у Украјини.

Суштину савремене дискусије, на чистом руском језику, недавно је формулисао председник Украјине Владимир Зеленски:

„Сама Русија чини све да обезбеди да се дерусификација догоди на територији наше државе... У једној генерацији и то заувек. Ово је још једна манифестација ваше самоубилачке политике."

Украјина је на добитку

Подаци социолошког истраживања спроведеног средином марта показали су да никада до сада украјинско друштво није било тако јединствено око заштите украјинског језика.

Украјински језик својим матерњим назива 76 одсто Украјинаца (пре десет година ова бројка је износила 57 одсто).

А 83 одсто испитаника сматра да украјински треба да буде једини државни језик у њиховој земљи.

Окретање Украјнаца према украјинском језику није феномен од пре месец дана, каже за ББЦ Алексеј Антипович, директор социолошке службе „Рејтинг".

2005. године, после победе „првог Мајдана" и ступања Виктора Јушченка на место председника, његови противници унутар и ван Украјине почели су да говоре о „присилној украјинизацији" земље.

Неки кораци за подршку украјинском језику и култури тада су заиста предузети, али су у социолошком смислу пре довели до покретања присталица за проширење сфера у којима би се користио руски језик.

„Победа Јануковича на изборима 2010. године значила је затезање шрафова за све што је украјинско. А клатно се заљуљало у другу страну. У 2012. години, годину дана пре „другог Мајдана", забележили смо пораст броја људи који украјински зову матерњим језиком за пет процентних поена", каже социолог Антипович.

После бекства Јануковича 2014. године, анексије Крима и почетка сукоба у Донбасу, наставља он, овај број је порастао за још десет процената.

Као прво, објашњава Антипович, структура становништва Украјине се променила.

„Чисто аритметички: минус два милиона бирача који су живели на Криму, минус три милиона у окупираном делу Донбаса, а то су углавном били људи који говоре руски и који су подржавали руски језик.

Као друго, украјинска власт, укључујући и одговор на захтев јавности, усвојила је низ закона за подршку украјинском језику.

Украјински је постао језик образовања, оглашавања, штампаних медија и услужног сектора, барем формално. Одређене су језичке квоте за телевизију и радио.

Супротно очекивањима скептика, Владимир Зеленски није покушао да промени законодавство које се односило на језик након што је дошао на место председника, а мека украјинизација се наставила.

„Истовремено, број људи који стално користе искључиво украјински језик у свакодневном животу остаје приближно на истом нивоу последњих година. Тренутно је то око 48 одсто. Огромне промене бележимо у још једном сегменту: у протеклих десет година [удео] грађана Украјине који говоре искључиво на руском језику опао је са 40 посто на 26, а на крају прошле године чак на 18 одсто, и то на почетку рата. С друге стране, доста је порастао број људи који истовремено користе и украјински и руски у свакодневном животу, са 15 на 32 одсто", каже Антипович.

Главни резултат догађаја од последњих месец и по дана је невиђена консолидација Украјинаца око мишљења да само украјински треба да буде државни језик у њиховој земљи: ово мишљење доминира чак и у источним регионима Украјине.

„Око трећине Украјинаца који говоре руски и око две трећине двојезичних грађана земље изјављују да имају намеру да у блиској будућности пређу искључиво на украјински", скреће пажњу Антипович.

#язабула

Већ сада ови трендови могу да се виде на друштвеним мрежама.

Десетине, ако не и стотине корисника Тиктока и Инстаграма, који су до тада објављивали садржај на руском, прешли су на украјински.

На Тиктоку се чак појавио и специјални хештег „язабула" (заборавила сам): помоћу њега корисници друштвених мрежа, који су прешли на украјински, одговарају на питања у коментарима, како то тако, а целог живота си причала на руском.

Са избијањем рата, Анастасија Алексејенко, украјински психолог из Одесе, пребацила је своје друштвене мреже на украјински.

„У ствари, мислим да имам два матерња језика, и украјински и руски. Али важно ми је да особа која чита моје објаве, поготово сада, одмах схвати ко сам и шта преносим. Сада преносим безусловну подршку својој држави", каже она.

Након што је ово урадила, око хиљаду људи од шест хиљада њених пратилаца одјавило се са једног од Телеграм канала који Анастасија води.

За Анастасију нема говора о потпуном преласку на украјински: она ће наставити да комуницира на руском са својим родитељима и спрема се да пружи психолошку помоћ избеглицама из источних украјинских региона, где се ратна дејства настављају.

„У међувремену сам избрисала руску тастатуру са лаптопа. Имам Мекбук, и на њему су оне заставице за приказивање језика. Схватила сам да ме тај „аквафреш" мотив баш нервира. Остали су само енглески и украјински. Сада, да бих куцала руска слова, морам да притиснем додатне тастере, што је незгодно. Али нека, тако је боље", осмехује се она.

Алена Жук, 33 године, илустратор, тату мајстор, Кијев, сада - присилна емиграција у Немачку

Од рођења говорим руски.

Моја мајка је из Русије, мој отац је из Украјине, али из породице која говори руски.

Када сам кренула у први разред, украјински уопште нисам знала.

За мене је то био апсолутно страни језик, нисам разумела шта ми учитељица говори.

Али некако сам се врло брзо прилагодила и онда сам све време била одличан ђак. Затим сам уписала високу школу, где су се користили украјински и енглески, али сам у свакодневном животу и даље користила руски.

Мој бивши муж, који је такође рускојезични, и ја смо покушали да пређемо на украјински, само да бисмо се идентификовали са својом земљом.

Али то нам није ишло, јер смо годинама обоје говорили руски, а када смо почели да комуницирамо једни с другима на украјинском, деловало је веома вештачки.

Нису то те речи, није то та емоција, чинило се некако страно и ми смо "потиснули" ову причу.

Само смо у иностранству мало прешли на украјински, да не би било да смо из Русије, него конкретно из Украјине.

Нервирало ме је што је Украјина позната само по Чернобиљу и Шевченку, чињеници да је фудбалер, желео да на сопственом примеру покаже да смо кул културна европска земља.

Након рођења наше ћерке, наставили смо да причамо на руском, али смо много читали на украјинском и гледали цртане филмове на украјинском.

А онда је Алиса имала четири године, једног јутра смо се спремали за вртић, и изговорила је неку реч, сад се не сећам коју, која је била нешто између украјинског и руског, потпуно погрешна.

Исправила сам је и рекла: на руском се каже овако, а на украјинском овако.

Почела је да ме пита за нове и нове речи, а у неком тренутку ми је рекла: „Што не причаш са мном као у вртићу, на украјинском? Било би кул".

Рекла сам: ОК, изазов је прихваћен.

Односно, није ту било некакве идеолошке позадине или неког става: само је та одлука сазрела у мени, јако ми се допало како звучим на украјинском, а онда је и дете тражило.

Тада сам схватила да би било сјајно да у потпуности пређем на украјински, да бих причала украјински са дететом и да не бих замуцкивала.

И тако сам, од дана када сам ово рекла Алиси, буквално неколико пута прелазила на руски и то са оним људима који украјински уопште не знају.

У почетку ми је било непријатно, јер сам доста грешила.

Нисам могла да нађем речи, нисам могла брзо и прикладно да се нашалим, а за мене је ово веома важно.

То ме је јако депримирало, првих неколико недеља су ми биле веома тешке и напорне, стварно ме је заболела глава.

А онда је то некако постепено прошло, и отприлике након три месеца сањала сам сан на украјинском, и пробудила сам се са мишљу: о, примили су ме, сада званично говорим украјински.

Нисам осећала да губим део себе преласком на украјински језик.

Руски језик за мене није био ни вредност ни елемент самоидентификације.

Али да, моја мајка је Рускиња, али само по пасошу, по месту рођења.

Код куће нисмо носили кокошнике, нисмо кували шчи, нисмо неговали руску културу.

Био је то само приступачан начин комуникације.

Мени на Дан победе

„Наш домаћи задатак је био да припремимо јеловник за свечану трпезу поводом дана победе у рату против Русије", каже високи брадоња својим ученицима, које чине двадесетак људи, од школараца до пензионера, који седе испред њега на столичицама.

Све се догађа у библиотеци у центру Коломије, граду од 60.000 становника у Ивано-Франковској области, у којој се скоро сто посто говори украјински.

О учитељу, Артуру Пројдакову, украјинском учитељу, много се писало прошле године након што је освојио украјинску верзију „Global teacher prize", овде се она зове „Нобелова награда" за наставнике.

Након избијања рата, напустио је Кијев у безбедну Коломију и открио да су хиљаде становника Харкова, Чернигова, Донбаса следиле његов пример.

„На локалним Фејсбук групама у Коломији видео сам да многи локални становници обраћају пажњу на чињеницу да многи досељеници на улицама града разговарају на руском", каже он.

„И помислио сам: можда могу да им помогнем да савладају језик па да би могли да комуницирају на њему бар у продавницама и другим јавним местима. Уосталом, разумем да људи разумеју украјински, само им је тешко да говоре."

Пројдаков зна о чему говори.

Рођен и одрастао у Стаханову, граду који контролише самопроглашена Луганска Народна Република.

Његов први језик је руски, а на украјински је прешао тек након што је одатле отишао у јесен 2014. године.

Артур се обратио Градском већу Коломије, где су му помогли око реклама и просторија и сада води већ трећи час за своје ученике.

„Која је мотивација људи који долазе на моје курсеве и желе да пређу на украјински? Најбоља мотивација је да сагледају политичку ситуацију око себе. Да нико не дође да нас заштити од нечег митског, и да не измишља апсурдне разлоге за напад на нашу територију", каже он.

„Живео сам у Луганској области, у Сумској области, у Кијеву и сада овде. Очигледно је да за мене тамо где доминира украјински језик, доминира другачија идеологија и уједињена вера у будућност твоје државе... Сада, многи људи који говоре руски мењају своје принципе и стереотипе. Не желе да говоре руски, јер их то изједначава са оним Русима који бомбардују наше мирне градове и села", смешка се Артур.

Једна од Пројдаковљевих ученица је 49-годишња Светлана.

Пре рата је живела у харковској области, њен град је био бомбардован у првим данима инвазије.

„Никада нисам боравила у западној Украјини: мој супруг и ја смо нашли смештај у Коломији на интернету баш у току бекства из родног места."

„Да славимо Дан победе код куће, маринирали бисмо месо и отишли у природу", каже она на украјинском полако бирајући речи.

„А овде би кували локална јела: банош (кукурузна каша са павлаком), пољадвицу (димљени свињски филе), сармице - оне се овде спремају од киселог купуса, а не од сировог купуса, као код нас", Светлана завршава свој „домаћи задатак" видно растерећена.

Код куће, Светлана је радила као рачуновођа у пољопривредном предузећу и, заправо, није користила украјински.

Чак је знала енглески боље од украјинског.

Дошла је у Коломију и схватила да ју је помало срамота, и да јој је непријатно да на украјинском говорном подручју чује руски на улицама.

Са мужем сам се уписала на курсеве Пројдакова, покушавају да причају украјински код куће.

Сада је мој муж нашао посао и не иде на наставу, прати „на даљину", смеје се, али ради домаћи и шаље га наставнику преко Телеграма.

„Тек овде сам схватила да волим украјински језик од детињства. Штета што га раније нисам знала. Мислим да ћемо у породици наставити да причамо на украјинском и после рата. Вероватно бисмо и само дошли до тога али је рат некако све убрзао", каже Светлана.

А у међувремену, она вредно понавља украјинске речи за Артуром Пројдаковим.

Један од главних задатака које он поставља својим ученицима је прилагођавање украјинском изговору.

„Глас 'Ч' на украјинском језику се изговара тврдо. Понављајте за мном: ніч, піч", разред понавља у глас.

„Ч" је код скоро свих ученика мекан, руско „ч".

„Али је већ много боље", уздише Артур.

Питају га, шта он мисли, колико би времена требало да се научи како се правилно изговара реч „паљаницја", на пример, Олга Скабејева.

„Да, мислим, уз одговарајућу жељу, ђак може да се исправи за пар часова. Али није проблем у изговору, већ у психологији и разумевању геополитичке ситуације у свету. Није у питању паљаницја", одговара Пројдаков.

Шта је то паљаницја?

Паљаницја је спљоштен округли хлеб направљен од пшеничног брашна, али ова реч није због тога стекла општу славу.

Паљаницја је шиболет.

А шиболет је и библијски и лингвистички термин, који означава карактеристичну језичку специфичност по којој можете да идентификујете особу који по томе, који јој је матерњи језик, један или други.

Према сижеу из Књиге о судијама из Старог завета, Галадати су се, победивши своје суседе, Јефремце, уплашили да ће се представници изгубљеног племена Израиља помешати са локалним становништвом и да ће моћи да избегну, према мишљењу Галада, праведну казну.

Стога су победници заузели прелаз преко Јордана и натерали све који су желели да пређу на другу страну да изговоре фразу са речју „шиболет" (ток). У дијалекту јеврејског језика који су користили Јефремци није било гласа „ш", па су они путници који су фразу изговорили на јефремовски начин, „сиболет" одмах побијени.

„И у то време паде четрдесет и две хиљаде Јефремаца", наводи се у Библији.

Током Другог светског рата, а то је забележена чињеница, совјетски војници су приморавали сумњиве грађане да јасно изговарају реч „дорога" (пут).

Немци наводно нису могли да се носе са таквим шиболетом: рекли би „торока", што је одавало њихово порекло.

Данас, урбана легенда распрострањена у Украјини каже да су многи руски диверзанти разоткривени на контролним пунктовима Оружаних снага управо зато што нису успели да правилно изговоре реч „паљаницја".

Погледајте видео: Срушена статуа пријатељства Русије и Украјине у Кијеву

Као, чак и Украјинци који говоре руски, ако се концентришу, могу то да је изговоре.

Руси не могу никако.

„Тајна у речи „паљаницја" крије се у томе што је украјински глас „Ы" потпуно другачији од руског. Формира се у сасвим другом делу говорног апарата, па чак се и у транскрипцији означава се другим знаком. А меки глас „Ц" је древна разлика између украјинског и свих других словенских језика. Када се ова два фактора преклопе, онда за људе којима украјински није матерњи језик почињу велики проблеми", рекао је за ББЦ Олександр Скопненко, лингвиста и заменик директора Института за лингвистику Академије наука Украјине.

Украјински руски

Заправо, проблеми са изговором често могу да покажу да украјински није матерњи за говорника.

Однос према таквим људима у украјинском друштву је двосмислен.

Неко одаје признање напорима говорника и помаже му да се носи са непослушним језиком.

За неке је ово предмет шале и подсмеха.

Главни „хит" међу оваквим „шалама" је поређење говорника са бившим премијером Украјине Николајем Азаровом.

Пошто је родом из Калуге, а већи део живота живео је у потпуно руском говорном подручју Москве, Туле и Доњецка, украјински језик му је ишао изузетно тешко.

Неке речи и фразе које је изговорио бивши премијер, као на пример оне „крвопијце" како је он својевремено назвао „крвопије" Украјинци се и данас сећају са смехом.

Међутим, у Кијеву је било довољно политичара који су и без Азарова имали проблема са украјинским.

Погледајте видео: Све више Украјинаца тетовира патриотске мотиве

Један од њихових најпознатијих представника је бивши министар унутрашњих послова земље, који дуго важи за једног од најмоћнијих људи Украјине, Арсен Аваков.

Многи коментатори су му замерили што не жели да говори украјински.

Аваков је прошле године одговорио својим злонамерницима колумном у којој је навео да Русија нема монопол над руским језиком, те да се на територији Украјине формирала посебна верзија руског, „на којој ћемо читати наше класике, писати наше књиге и певајте наше песме".

Може ли да се говори о посебној верзији руског, попут америчког енглеског, одговара лингвиста Александар Скопненко.

„Разлике између руског језика који се говори у Украјини и оног који се користи у Белорусији или Русији су неспорне. На пример, у Украјини се, уместо руског (експлозивног) Г, свуда користи фарингално Г. Уместо руског „шта", користи се „шо". Постоје специфичне лексеме: на пример, већина Украјинаца који говоре руски користи реч „буряк", а само неколицина ово поврће назива „свекла", каже Скопненко.

„Али то није довољно да би се потврдило постојање посебне верзије језика. Да би се то урадило, он мора да буде систематизован. Морају да се појаве речници. Мора да постоји литература на овом језику. Говоримо о колосалним дугорочним напорима научника, писаца и новинара. И што је најважније, носиоци овог језика треба да схвате своју одвојеност од лингвистичке метрополе, да развију сопствену верзију језика и да се не руководе правилима која успостављају лингвистичке институције Руске академије наука", наставља он.

Неће успети ни вештачко стварање и систематизација „украјинског руског" или његово претварање у књижевни језик, уверен је Скопненко.

Као прво, каже он, сваки књижевни језик мора имати свој центар. А руски у Харкову се јасно разликује од руског у Одеси или Кијеву.

И коју варијанту од тих онда систематизовати?

Као друго, наставља он, у књижевном језику не може бити на десетине варијанти једне норме.

Односно, да би се говорило о постојању посебне варијанте језика, сви носиоци украјинског руског, од обичног радника до писца, морају да се одрекну употребе „шта" у корист „шо" и руског експлозива „г„ у корист украјинског.

А шта онда са онима који не желе да „шокирају", пита се лингвиста.

Стога, закључује он, нема говора о било каквом посебном украјинском руском са научне тачке гледишта, а већина становника Украјине који говоре руски користи „разговорни руски са одређеним карактеристичним елементима који су се у њему појавили као резултат утицаја украјинског језик на њега".

Волети Украјину на руски начин

Међутим, међу Украјинцима увек је било доста оних који сматрају да ни коришћење украјинског језика у свакодневном животу, нити правилан изговор речи „паљаницја" нису довољни показатељи патриотизма или љубави према Украјини.

Све до последњих дана, један од најузбудљивијих заплета украјинског спортског живота (пошто су за време ванредног стања била замрзнута сва спортска такмичења у земљи) била је расправа о политичком ставу дугогодишњег капитена украјинске фудбалске репрезентације, легенда клуба „Шахтјор" из Доњецка (и „Зенита" из Санкт Петербурга) АнатолијаТимошчука.

Пре почетка рата, он, који је родом из западноукрајинског Луцка, је био стандард за патриотизам.

Управо је он излазио на утакмице Светског првенства 2010. године са плаво-жутим повезом у коси, носио је украјинску заставу на терен после победе „Зенита" на утакмици Суперкупа УЕФА, посетио украјинске војнике рањене у Донбасу.

Од тренутка инвазије Русије на Украјину, Тимошчук, сада члан стручног штаба „Зенита", није давао никакве јавне изјаве.

И ова тишина се веома гласно чула у Украјини: локални фудбалски савез одузео му је тренерску лиценцу и искључио га из званичног регистра репрезентативаца због нарушавања имиџа украјинског фудбала.

А можда и главни опонент Тимошчука у јавном простору постао је још један бивши фудбалер украјинске репрезентације, бивши везни играч „Динама" из Кијева и московске „Локомотиве", родом из Хабаровска, Алелксандар Алијев.

Баш је он не тако давно називао руски и украјински народ братским, а сада се пријавио у територијалну одбрану и редовно се појављује у директним укључењима украјинских ТВ канала са аутоматском пушком Калашњиков на леђима.

Случај Алијева није јединствен.

Многи посматрачи тврде да је удео Украјинаца који говоре руски језик у Оружаним снагама Украјине веома висок, и то је можда најбољи одговор на један од наведених циљева „специјалне операције" коју је покренуо Владимир Путин: жељу да се заштите права становништва које говори руски.

Резултати друштвеног истраживања групе „Рејтинг" у марту ове године показали су да само 2 одсто Украјинаца верује да је сврха руске инвазије била заштита грађана Украјине који говоре руски.

Иван Сијак, 41 година, бивши копирајтер, сада је борац Територијалне одбране Кијева:

Имам породицу која говори потпуно руски.

Сви рођаци које познајем, и са мајчине и са очеве страни, говоре руски.

У мојој породици је било родбине која је говорила украјински, али ја их нисам познавао.

Од четврте до дванаест година, живео сам са родитељима у Амурској области, они су градили Бајкалско-амурску магистралу.

Наравно, око нас је био руски језик, вратио сам се у Кијев право у седми разред, у школу на украјинском језику и научио сам украјински.

Мислим да никада нисам имао девојку која говори украјински.

Моја супруга, са којом сам живео 15 година, говори руски.

Мој син Нестор, има седам година, говори руски.

Скоро сви моји пријатељи говоре руски.

У Кијеву, у установама, говорим руски, чак и када ми се конобари или продавци обраћају на украјинском, јер знам да ме разумеју.

Истовремено, имам више од двадесет година радног искуства као новинар, уредник, копирајтер и све што је у вези са текстовима.

А све ово време сам писао и на руском и на украјинском.

У последње време све чешће на украјинском, а то никада није био проблем.

Често не могу ни да се сетим на ком језику сам радио овај или онај пројекат.

Моји језици су апсолутно заменљиви, иако је мој руски, наравно, бољи због чињенице да га стално користим.

За рат сам се пријавио као добровољац.

Формално сам војник батаљона територијалне одбране, а у ствари сам тренер за евакуацију рањеника у центру, где обучавају војнике и полицајце вештинама тактичке медицине.

Случајно сам доспео у медицинску јединицу, отишао сам у центар за регрутацију војника са познатим хирургом.

Њега су разграбили а ја сам ишао „у комплету".

Научио ме је свему што ја сада овде радим, баш овде на лицу места.

Сада водим наставу у центру за обуку на украјинском, иако већина војника које обучавам међусобно комуницира на руском.

Али осећам се као представник Оружаних снага Украјине и зато говорим језиком ове државе.

Ако ми војници постављају питање на руском, одговарам на руском, наравно.

Руски језик је за мене само систем за пријем и преношење информација гласовним путем.

Не градим свој идентитет на руском, са политичке тачке гледишта ја сам Украјинац, који у приватном животу има право да користи систем преноса информација који му одговара.

Слажем се да украјински треба да буде једини државни језик.

Али у исто време, сматрам да су многе одредбе језичког законодавства неправедне према језичким мањинама, у које спадам и ја.

Мислим, на пример, да је немогућност отварања приватне школе или вртића где ће се настава одвијати на руском језику погрешна и да задире у права оних који говоре руски.

Још од 2014. године стално сам се свађао са људима који сматрају да су они који говоре на руском криви што је Путин напао Украјину, јер му је наводно био потребан повод, да нас заштити од малтретирања.

Уморан сам од тога и надам се да ће ова тема бити затворена, јер су за рат 2022. године коришћени другачији, али опет исти бесмислени разлози, потреба да се денацификујемо или демилитаризујемо.

А уништавање главних региона Украјине у којој се говори руски од стране руске војске показује да нема говора ни о каквој стварној заштити руског говорног становништва и требало би мање да обраћамо пажњу на то што ****** ( лаже) Владимир Путин.

Нећу убудуће свом сину наметати никакве одлуке о језику.

Његов украјински ће вероватно бити бољи од мог: провео је три године у вртићу у коме се говори украјински, сада је завршио два разреда у школи на украјинском језику.

Сада је у Француској. Ако ствари не буду добро, можда ће му француски постати први језик.

Ако победимо, ја ћу бити жив, а они ће моћи да се врате, онда је врло могуће да ће због пораста патриотских осећања у Украјини, временом, пожелети да пређе на украјински језик.

Разумем да ће се положај руског језика у Украјини погоршати после овог рата.

Да причате на њему у неким ситуацијама постаће непријатно, непристојно, ружно.

Непријатељство према онима који говоре руски ће порасти за сто процената.

Ја лично у свакодневном животу не планирам да пређем на украјински.

Мислим да је то моја лична ствар, желим да радим како ми одговара и не мислим да ме употреба руског језика чини лошијим грађанином Украјине.

Каква будућност очекује руски језик у Украјини?

Социолог Алексеј Антипович самоуверено говори о „изузетно брзој, запањујућој украјинизацији Украјине".

„Језичко питање у Украјини, углавном је решено бекством Јануковича и Путиновом агресијом 2014. године", каже он, мислећи да су управо тада ухватиле залет неповратне тенденције повећања популарности украјинског језика и све већег броја присталице њеног статуса као једине државе.

„Рат је само убрзао овај процес украјинизације. Не знам колико је година, у социолошком смислу, угурано у тих месец и по дана", каже Антипович.

А најбољи одговор на језичко питање у савременој Украјини могу да дају други бројеви из студије његове групе.

Само 12 одсто Украјинаца сматра да је питање језика озбиљан проблем који угрожава унутрашњу безбедност и мир у Украјини. 67% - (већина у свим старосним, географским и језичким групама испитаника) је уверено да нема проблема између грађана који говоре украјински и руски језик а живе у Украјини.

Уз учешће Олега Карпјака

Погледајте видео: Шта је кренула наопако са нападом Русије на Украјину

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]