Евровизија 2022: Ко су чланови украјинске групе Калуш и да ли је било морално да певају док у Украјини бесни рат

Овог викенда Песма Евровизије ће прославити 66. рођендан у Торину, у Италији. Али иако је Украјина највећи фаворит за победу, а Белорусији и Русији је забрањено учешће, хоћемо ли видети гласаче да се уједињују против Путина? И хоће ли украјинска нумера „Стефанија", ода мајци главног репера, постати химна за мир у Европи?Викторија Жухан из ББЦ Украјине пратила је Калуш Оркестру читавим путем од ратишта у Ирпину до Италије.

***

Иначе нисам она врста новинарке која би извештавала о Евровизији.

Поготово не док бесни рат у Украјини.

Али, с друге стране, ни Калуш Оркестра нису обичан евровизијски такмичар.

Са опусом иза себе од укупне две песме, овај чисто мушки секстет изненађујуће је стидљив за групу која је потписала уговор са Сонијем и путује на највећи европски годишњи поп фестивал.

Али као и толики други Украјинци, попут мене, бенд је 24. фебруара био присиљен да донесе одлуку - да ли да се бори или да бежи.

Да ли да помогне другима или да помогне себи?

Свега неколико дана после руске инвазије, бенд је прекинуо пробе и почео да волонтира: организовао је смештај, храну и медицинску негу за све којима су били потребни.

Изгледало је као да су притиснули паузу на музичке активности.

Али онда, месец дана касније, до мене је стигла гласина од једног извора да су, упркос ратном сукобу, чврсто решили да представљају Украјину на Евровизији.

И зато сам се, с моје стране, обавезала да ћу пратити њихово путовање, од Украјине до Евровизије.

Рушевине рата

Први пут сам срела бенд лично у центру града Ирпина.

Некада живахно окупљалиште, градски трг сада је био сабласно тих.

Руске снаге повукле су се из града тек пре неколико недеља и, после немилосрдних борби, многи грађани још се једва сналазе без воде, гаса и струје.

И тако, док сам гледала како се трг лагано пуни посматрачима, међу којима војници добровољци, радници градске чистоће и деке и баке са дечјим колицима, било је тешко сварити да ли је овај спонтани реп наступ заиста оно што је овој заједници потребно после више недеља присуствовања масовном крвопролићу?

У Ирпину и око њега још се проналазе масовне гробнице, из којих се ископавају цивили за које је показује да су мучени до смрти.

Да ли је наступ Калуша заиста примерен?

Хоће ли се доживети, буквално, као плес на гробовима људи?

Али чим су људи угледали главног певача Олега Псијука како вади свој препознатљиви ружичасти шешир, одмах су му пришли, загрлили га и тражили да се сликају са њим за селфи.

Ова одабрана маса окупила се зато што је то било управо оно што им је потребно.

Музичари који ће им помоћи да изразе оно што осећају и да искажу солидарност са Украјином.

Док су тихо певали Олегове текстове, приметан осмех почео је да се шири овом малом окупљеном групом преживелих.

„Стефанија"

Већ наредног дана пратила сам Калуш до паркинга на ком је стотине изгорелих кола било нагомилано у огромну планину.

Реч „ДЕЦА" била је видљива на неколико уништених кола, коју су родитељи лепили на хаубе или прозоре својих кола.

Ту је група планирала да сними нови видео спот за њихов евровизијски хит сингл „Стефанија".

Оду мајчинству и посебно названу по Олеговој мајци.

Али због одлуке да се спот снима међу рушевинама рата, на месту где је стотине цивила изгубило животе, напетост међу музичарима и филмском екипом била је готово опипљива.

Ово није била намештена сценографија.

Ово је било место злочина.

„Тешко је описати спектар емоција које осетите кад видите разрушен град и толико изгорелих аутомобила. Врло је напето и тешко", каже Олег.

Очигледно се напињући да нађе праве речи, он покушава да настави:

„Али снимање овог музичког спота је наша најбоља прилика да покажемо свету колико проблема имамо и колико нам је потребна помоћ."

У том тренутку распршио се сав мој скептицизам поводом извештавања о Евровизији и праћења овог бенда по земљи.

Колико год да смо причали о поп музици, причали смо и о рату. О емоцијама музичара који су осетили потребу да певају у тренутку кад њихову земљу разара насиље.

Али да ли су ова шесторица младих људи, који су стајали овде у тренеркама, са дигнутим капуљачама и слушалицама у ушима, заиста спремни да издрже толики емоционални терет од националног значаја.

Одговор је стигао за ускршњи ручак.

Из домаће радиности

Путујући на запад друмом, опчинила ме је бескрајна панорама од дрвореда кајсија у цвату, рода несигурно угнеждених на бандерама и бледозеленог тепиха житарица које су се помаљале у пољима. Одувек сам обожавала пролеће у Украјини.

Али није прошло много времена пре него што нам се на путу јавио подсетник рата.

„МИНЕ", исписано црвеном фарбом, или још један контролни пункт и захтев да предамо документа.

После 12 сати, коначно сам стигла до Олегове куће.

Добро, куће његове мајке, Стефаније. Која живи у граду Калушу.

Да, стварно. Бенд је добио име по Олеговом родном месту Калушу.

А њихов евровизијски сингл по његовој мајци, посвета истовремено његовим коренима и мајчинству уопште.

„Ох, Олег ми није рекао", каже Стефанија, смејући се наглас у кухињи.

„Тек кад сам чула песму током такмичења за национални избор за Песму Евровизије, схватила сам да је песма посвећена мени", каже она док седи за богатом трпезом са породицом која ужива у ускршњем ручку.

Стефанија верује да снажни осећај сврхе и самопоуздање њеног сина потичу од одрастања у тако малом граду и зато што је морао да плива узводно против крупних риба у музичкој индустрији.

„И на крају крајева", каже она, „ако ћете већ назвати песму по мајци, наравно да ћете добро проћи."

Наједена трима различитим врстама торти, заслугом Стефаније, одлазим на ускршњи ручак број два.

Овај пут у породични дом певача и флаутисте Тимофеја Музичука познатог као Тима.

Ако је Олегова кућа била кључ за разумевање поруке бенда, онда је Тима био одговор на разумевање његовог звука.

У малом руралном селу близу белоруске границе, Тима је одрастао слушајући како његова мајка Светлана подучава свирање бандуре, традиционалног украјинског жичаног инструмента.

Ова укорењеност у музици, каже он, инспирисала га је да почне да свира фолк, много пре него што је то било кул.

„Мелодија коју чујете у 'Стефанији' инспирисана је мојим бакама", каже Тима.

„Одувек сам слушао украјинску музику, још откад сам био дете.

„Веома је утицала на мене. Тако смо смислили мелодију за нашу песму."

Након што се мувала по ходнику, његова мама Светлана нам коначно прилази и одводи ме до велике корпе од прућа.

Корпа је пуна ручно везених кошуља, блуза и сукњи, све различитих величина, објашњава Тима, а мајка му је показала ову ризницу традиционалне одеће коју су носиле његове властите музикалне баке тек једног дана кад је дошао кући у потрази за аутентичном одећом за концерт.

Евровизијо, спремна?

Док су били код куће, и Олег и Тима су признали да су размишљали да се лате пушке и придруже украјинским добровољачким одбрамбеним снагама.

Међутим, сваки је за себе стигао до истог закључка - да као чланови Калуша, који се већ квалификовао за Евровизију, имају јединствену прилику и начин да проговоре о патњи своје земље.

„Видим коментаре људи, чак и оних који нису фанови Калуш Оркестре или Евровизије, а који нас сада прате, да објављују поруке као што су: 'Срећно. Учините то за Украјину. Рачунамо на вас.' То је велики притисак и одговорност", каже Олег.

А чак је и песма заживела својим животом - украјински добровољци објављују снимке себе како певају текст, али речи у рефрену променивши из „Стефанија" у „Украјина".

„Песма је првобитно говорила о мојој мајци. Није било ни речи о рату", каже Олег.

„Али сада је за многе Украјинце наша песма постала симбол овог рата."

„Чак се и мој доживљај песме променио.

„И ја је сада идентификујем са Украјином, не само са својом мајком."

Сада када су прошли до евровизијског финала у суботу, Калуш се и даље у кладионицама котирају као фаворити за победу.

Али хоће ли они учинити довољно да уједине жири и гласове публике?

Све очи ће бити упрте у њих током финала овог викенда.

Погледајте видео о Калуш оркестру

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]