Украјина и Русија: „Морала сам да останем под земљом више од 60 дана“, сведочење Катарине из Маријупоља

Катарина затвара очи и узима ваздух кад је питам за њеног мужа, борца, за ког се верује да је још у лавиринту тунела испод челичане Азовстал у Маријупољу.

До тог тренутка била је смирена и сабрана.

Провела је више од два месеца у једном од бункера у непрегледном индустријском комплексу са своја два сина, када је изгледало као да се бомбардовање никад неће окончати.

„Пројектили су били толико тешки да смо имали осећај да се зидови бункера померају и да се саме просторије смањују", испричала ми је она.

„Понекад би наступило једночасовно затишје и ми бисмо се понадали да је то то. Можда је то крај свега. Али не. Они би настављали."

Иза нас, двојица њених синова, од шест и 11 година, играју се са пушкама направљеним од папира и изолир-траке.

„Привикавају се на то да су поново напољу", каже Катарина.

„Кад их видим како трчкарају около поново на сунцу, то је најбољи осећај на свету."

Она се сећа како их је сво троје „заслепило сунце" кад су коначно први пут изашли на површину после два месеца проведених у мрачном склоништу испод челичане.

Док се двојица дечака сагињу и скачу иза дрвећа у парку, играју се да се боре против Руса.

У једном тренутку они залежу на земљу и вичу: 'Покриј уши'.

Други виче: „Опасност је прошла" и они устају и настављају да се играју.

Призор је сабласан.

Чак и игра са пушкама изгледа реалистично док вежбају убацивање нових оквира са мецима у пушке.

Очигледно су изблиза виђали како се то ради.

Катарина верује да је њихов отац још у челичани.

Чула се с њим раније ове недеље и био је уобичајено оптимистичан.

„Он је веома снажан човек, снажног духа. Он ми служи као подршка читавог мог живота."

Била је то љубав на први поглед, каже ми она са осмехом на лицу.

Њихово родно место Маријупољ сада су, међутим, опустошиле руске бомбе.

Катарина је први пут одвела своја два дечака у челичану Азовстал почетком марта, непосредно после првих напада на овај лучки град.

Мислила је да ће им послужити као склониште можда један или два дана - највише недељу дана.

Али како се бомбардовање интензивирало, морали су да остану под земљом више од 60 дана.

Залихе су почеле да им понестају.

Оскудевали су у храни и води - заједно са информацијама.

Како су руске снаге све више опкољавале град, она и тридесетак других људи у њиховом бункеру били су одсечени од света.

Повремено би је посећивао муж док су он и око 1.000 других украјинских бораца настављали да бране челичану - њихово последње уточиште.

„Кад год би нас посетио тамо, увек би нам говорио да издржимо, дизао би свачији морал, шалио се, смејао, бодрио нас, говорио нам да не треба да бринемо и да је све у реду.

„Било је застрашујуће, зато што су долазили и одлазили током гранатирања. Било је необично видети их тако веселе, али мислим да није могло другачије.

„У погледу морала и духа, мислим да је он један од најјачих међу њима."

Катарина је коначно изведена на површину током операције ослобађања цивила коју су организовали Црвени крст и Уједињене нације.

Први пут сам је срела у центру за евакуацију у Запорожју.

Кад је изашла из аутобуса, све што је поседовала налазило јој се у руксаку на леђима.

„Било је неколико тренутака кад смо изгубили сваку наду да ћемо икад изаћи напоље", рекла ми је она тада.

Сада, две недеље касније, она покушава да испланира будућност за своју породицу.

Њен дом је уништен, провела је два месеца у хладном и влажном бункеру испод челичане, а сада гледа и чека вести о мужу.

Али она је и даље оптимистична, отпорна.

„Сигурна сам да ће све бити у реду по нас. Сигурна сам да ће Украјина победити и да ће остати независна држава."

Погледајте видео: Руски војници снимљени како убијају украјинске цивиле

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]