Украјина и Русија: Позориште у Маријупољу у ком су се криле стотине људи погодила је бомба - ево како је једна жена преживела

Док су руске бомбе претварале лучки град Маријупољ у рушевине, стотине цивила, углавном жена и деце, сакрило се у позоришту близу докова, у велелепној грађевини из совјетског доба.

Прошле среде, на њу је пала бомба и - у року од неколико секунди - зграда се преполовила и претворила у рушевине.

И даље се не зна колико је људи погинуло, али је ББЦ разговарао са преживелима који су први пут описали шта се догодило кад је пала бомба.

Читаво јутро руски авиони су кружили небом изнад града.

Марија Радионова, двадесетседмогодишња наставница, живела је у позоришту десет дана јер је побегла из стана на деветом спрату и повела је њена два пса.

Они су камповали крај бине у сали иначе предвиђеној за публику, близу задње стране зграде.

То јутро је изашла да узме остатке рибе из кухиње на отвореном да би нахранила псе, али је онда схватила да им није дала воде.

Стога је око 10 часова завезала псе за пртљаг и пошла ка главном улазу у позориште где се створио ред за топлу воду.

Тад је пала бомба. Чуо се прасак, громовит и гласан.

Затим, звук пуцања стакла.

Неки човек јој је пришао отпозади и притиснуо је уза зид, заштитивши је телом.

Експлозија је била толико гласна да је осетила јак бол у једном уву, толико снажан да је мислила да јој је пробушена бубна опна.

Схватила је да је са бубном опном све у реду, зато што је могла да чује вриске људи.

Врисци су допирали са свих страна.

Силина експлозије одбацила је једног човека на прозор. Он је пао на земљу, лица прекривеног сломљеним стаклом.

Једна жена, која је такође имала рану на глави, покушала је да му помогне.

Марија, која је радила као волонтерка у украјинском Црвеном крсту у Маријупољу, сабрала се довољно да јој викне да то не ради.

Вриштање петогодишњака

„Рекла сам: 'Чекајте, не дирајте га. Донећу опрему за прву помоћ и помоћу ћу вам обома'", присећа се она.

Али њена опрема је остала у позоришту, а тај део зграде се срушио.

„На том месту су биле само рушевине", рекла је она.

Није било могуће ући.

„Два сата нисам ништа радила.

„Само сам седела тамо. Била сам у шоку", навела је.

Владислав, двадесетседмогодишњи бравар који није желео да открије презиме, такође се затекао у згради тог јутра.

Његови пријатељи су били унутра и пошао је да их тражи.

Налазио се близу главног улаза кад је дошло до експлозије.

Утрчао је са другим људима у подрум.

Десет минута касније, чуо је да се зграда запалила. Тада је изашао напоље и затекао га је хаос,

„Страшне ствари су се дешавале", рекао је.

Видео је велики број људи како крвари. Неки су имали отворене преломе.

„Једна мајка је покушавала да нађе децу испод рушевина.

„Један петогодишњак је вриштао: 'Не желим да умрем'.

„Срце да вас заболи", присећа се.

Врло је вероватно да је тога јутра само једна бомба пала на позориште и довела до масовног разарања, закључено је у анализи Мекензијевих обавештајних услуга за ББЦ.

„Због тога што је пројектил тако прецизно погодио центар зграде, верујемо да се радило о ласерски навођеној бомби.

„Велика је могућност да је у питању КАБ-500Л или нека слична варијанта, лансирана из авиона", објаснила је ова лондонска група.

„Природа експлозије сугерише да је бомба имала моментални фитиљ, тако да није успела да се пробије до приземља", наводе.

На основу прецизности поготка, врло је вероватно да је позориште била одабрана мета.

На сателитским снимцима које је објавила америчка компанија Максар неколико дана пре напада, јасно се види реч „деца" на руском исписана на травњаку испред позоришта, видљива било ком бомбардеру у проласку.

Русија негира да је гађала позориште.

Такође, негира и да је гађала било које цивилне локације у Украјини, иако су руски напади на мноштво стамбених зграда и других невојних објеката опсежно документовани широм земље, а нигде бруталније него у Маријупољу.

Андреј Марусов, истраживачки новинар из Маријупоља, посетио је позориште два дана пре напада.

„Сви су знали да је то место окупљања бројних жена и деце.

„Ту је било само цивила", рекао је Марусов, који је и бивши председник групе Трансперенси интернешенел за Украјину.

Те среде, на дан бомбардовања, Марусов се попео на кров његове зграде у шест ујутро да осмотри читав град.

Авиони су још увек зујали кроз ваздух.

Он каже да су читаво јутро гранатирали и бомбардовали област у којој се налазило позориште, на доковима Азовског мора.

„Видео сам да је центар града обавијен пламеном и сталним експлозијама", рекао је он.

Како изгледа живот у Маријупољу, граду у коме нестају залихе хране, воде и лекова:

Марија се такође сећа да су тог јутра војни авиони „кружили" око позоришта и „бацали бомбе негде другде".

Али није било неуобичајено да примети војне авионе како лете у овој области.

Навикла се на њихов звук.

Још увек је много детаља нејасно у вези са нападом.

Сматра се да се у позоришту крило и до хиљаду људи.

Деловало је као да су неки боравили у подземном бункеру или склоништу, према речима градских власти и оних који су се крили у згради.

Марија је виђала друге људе који су живели у претрпаним ходницима на вишим спратовима.

Једна ствар која је јасна из сведочанстава оних са којима је разговарао ББЦ, јесте да су се људи слободно кретали по комплексу, ходницима и спратовима, а други би одлазили и долазили.

Дан после напада, градске власти су саопштиле да је спасено 130 људи.

Нешто касније вести указују на то да је могуће да су многи преживели.

Али од тада није било нових информација.

Град је у толико лошем стању да се можда никад неће сазнати колико је тачно било људи и колико је њих преживело.

Маријин дом у позоришту, током оних дана које је провела унутра, била је сала са великим лустером, намењена за публику, а она се угнездила поред бине зато што су се људи жалили на њене псе.

Рекла је да је било тридесетак људи у сали и да мисли да су сви погинули кад је ударила бомба.

Била је чиста срећа што је она накратко изашла напоље.

После експлозије није могла да нађе псе и то је био тренутак очаја за њу.

„Моји пси су ми били важнији од свега другог", рекла је она.

Владислав је казао да је видео бројне људе како излазе из зграде, а то је видела и Марија.

Бекство из града

„Неки су носили пртљаг.

„Нико није знао шта да ради, а област је и даље била непрестано гранатирана", наводи.

Стојећи испред позоришта, она је покушала да сагледа штету.

Схватила је да нема смисла тражити ново склониште.

Провела је неколико сати у шоку и на крају је одлучила да оде.

Покушала је да заустави било које возило које је напуштало град.

„Људи су били у паници, нико ме није примио у кола", наводи.

Почела је да пешачи уз обалу.

„Морала сам да изађем из града."

Прво је стигла до села Пишчанка.

„Срела сам једну жену која ме је питала да ли сам добро.

„Почела сам да плачем", присећа се.

Понудила јој је чај и храну и позвала је да преноћи код ње.

Наредног јутра је наставила да пешачи, све док није стигла до Мелекина.

Због полицијског часа морала је да се заустави у осам увече.

Дан касније, ушетала је у Јалту. Сутрадан, у Бердјанск.

„Све време сам ходала", рекла је.

Маријупољ је доживео највеће ужасе руске агресије на Украјину.

Окупационе трупе опколиле су град и нападају га немилосрдно готово месец дана, из ваздуха, са копна и последњих дана, још и са мора.

Око 300.000 људи и даље је заточено у граду, изложеном средњевековном типу опсаде.

Нема струје, нема гаса, нема пијаће воде.

Кад је Марија напустила стан да би се преселила у позориште, њена бака је одбила да пође.

„Рекла је само: 'Ово је мој стан, мој дом. Овде ћу и умрети'", навела је она,

Марија још чека да сазна да ли је њена бака жива.

Месец дана од почетка рата у Украјини:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]