Балкан: Алија Изетбеговић, смирени лидер Босне и Херцеговине, или отац нације који и даље изазива бројне контроверзе

Када је Алија Изетбеговић 1990. године постао члан Председништва Босне и Херцеговине, није имао искуства у политици.

Недуго потом постао је и ратни лидер без војних школа, и то све са 65 година - време када људи на Балкану одлазе у пензију.

Контроверзни политичар комплексне личности и смиреног гласа, кога су од милоште звали дедо, остаo је упамћен као лидер босанских муслимана током крвопролића у ком је распарчана држава, коју је он до једног тренутка желео да сачува.

Његов каријерни пут обележило су муслиманско дисиденство и робије током комунистичке Југославије, али га је у највећој мери трасирао рат током распада земље.

Док поједини сматрају да је тад стекао ореол оца бошњачке нације, део Срба и даље га види као „ратног злочинца који није одговарао", посебно за злочине муџахединских бораца у рату за које су осуђени неки од његових блиских сарадника.

Да је у случају Алије Изетбеговића вођена истрага у вези са злочинима које су починили припадници Армије БиХ потврдила је и главна тужитељка Хашког Трибунала Карла дел Понте, неколико дана после његове смрти 19. октобра 2003.

Док је трајала опсада Сарајева, најдужа у Европи у 20. веку после Другог светског рата, све време је долазио на посао у зграду која је често била на удару граната српских снага, позиционираних на околним брдима.

Био је и један од потписника Дејтонског мировног споразума којим је уз америчко посредовање окончан рат.

Мир склопљен крајем 1995. омогућио је да разорена БиХ започне живот изнова, али подељена на два ентитета српски Републику Српску и бошњачко-хрватски Федерацију БиХ.

Kреатор Дејтонског споразума Ричард Холбрук је изјавио да Босна и Херцеговина „данас не би постојала да није било Изетбеговића".

Стварање државе је значајно наслеђе, сагласан је и Холбруков колега Роберт Гелбард, бивши специјални изасланик америчког председника за Балкан.

Он је упознао Изетбеговића тек после Дејтона, али су у наредним годинама блиско сарађивали.

„Код Изетбеговића ме је заиста импресионирала озбиљност коју код толико других лидера са којима сам имао посла, не само на Балкану, већ широм света, нисам срео", каже Гелбард за ББЦ на српском.

Наредне године у новоствореној држави су донеле економску стагнацију, корупцију и политичка превирања, а од тада су политички лидери све три стране користили огорченост и поделе како би се задржали на власти.

Од Џорџа Вашингтона до непоузданог човека

Сликајући портрет Изетбеговића као политичара, Американац Роберт Гелбард користи поређење са модерним малим технолошким фирмама - стартаповима.

Како каже, ту се јасно види разлика између оснивача компаније и оног ко је финансира и управља, најчешће оснивач има брилијантну идеју, али није способан да је спроведе у дело.

„Изетбеговић није био такав, он је јасно био оснивач, и временом је учио како да управља, што није био једноставан задатак, то је свакако било драматично компликовано замршеностима које је наметнуо Дејтонски споразум".

На сличном трагу је и Мухамед Шаћирбеговић, школовани Американац рођен у Сарајеву, по струци адвокат, који је током 1990-их кратко био министар спољних послова БиХ и два пута амбасадор при Уједињеним нацијама.

Изетбеговића пореди са једним од очева оснивача Америке - Џорџом Вашингтоном, први председником САД и врховним командантом током револуције.

„И раније, а и данас тако видим, да је Алија Изетбеговић Џорџ Вашингтон БиХ.

„Гледам из америчке перспективе, Вашингтон је имао и пораза и успеха, али је на крају његов највећи допринос нацији био успешан, јер је Босна преживела као држава, преживело је и становништво што је био његов највећи страх и због чега је потписао Дејтон", каже Шаћирбеговић преко видео позива са западне обале САД.

У неуспехе Изетбеговића, набраја то што није убедио Америку и Европу да БиХ постане чланица Европске заједнице и НАТО-а одмах после Дејтона, иако се о томе доста говорило.

У БиХ данас бројне улице, тргови, џамије, алеје, па чак и турнир у малом фудбалу носе његово име.

У Сарајеву постоји Фондација Алије Изетбеговића у чијем управном одбору је његова ћерка Сабина Берберовић, Музеј на чијем челу је унука Нађа Берберовић Диздаревић.

Његов син Бакир Изетбеговић је дугогодишњи бошњачки лидер и председник Странке демократске акције коју је његов отац основао.

У Републици Српској на његово наслеђе већ деценијама гледају сасвим другачије.

Значај Алије Изетбеговића није мали, али је негативан, због чега „БиХ и окружење и данас трпе последице", каже Ненад Кецмановић, професор Факултета политичких наука у Београду и члан Сената Републике Српске, што је саветодавно тело за највише ентитетске институције.

Изетбеговић је највећу штету нанео Бошњацима, сматра политиколог.

„Муслимански/ бошњачки народ га је следио у заблудама па сада славећи њега, брани и своје заблуде и тешко ће их се одрећи јер би то било признање да су жртве и патње биле узалудне", каже Кецмановић.

Он данас предаје и на факултетима у Републици Српској.

„Ваља узети у обзир чињеницу да се (Изетбеговић) нашао у сложеној ситуацији, без политичког искуства, психолошки формиран у јавној изолацији и конспирацији у кругу илегале забрањених Младих муслимана.

„На власти се окружио `робијашком халком` (прстеном робијаша) и, по феудалном непотизму, широм фамилијом. Најзад, као што је и сам говорио `тешко се сналазио у међународним односима`", наводи Кецмановић у писаном одговору за ББЦ на српском.

„Другим речима, лако је наседао на инструкције и обећања са Блиског Истока и далеког Запада и данашња БиХ је слика и прилика његове политике", додаје он.

За Изетбеговићеву унуку Нађу Берберовић Диздаревић деда је увек био нека врста идеала и моралног узора.

„Сећам га се као човека који је имао ретке особине, истовремено је имао неку врсту природног ауторитета, а био и врло харизматичан, срдачан, топао.

„Волео је људе и они су волели њега, поседовао је спој достојанства, душевног мира и менталне снаге", описује поносно ћерка његове ћерке Сабине Берберовић.

„И као деда је био врло благ, врло стрпљив и срдачан, волео је све нас, имао је нас петоро унука", додаје Берберовић Диздаревић која је имала 18 година кад је умро.

Она је данас директорка Музеја Алије Изетбеговића, који чува сећање на њега не само као политичара, како каже, већ и светски признатог мислиоца и борца за људска права.

Како је старија, открива нове слојеве значења у његовим делима које редовно чита, где се види да се противио свакој врсти радикализма и фашизма и веровао у толеранцију, правду и слободу.

Каријерни пут

Алија Изетбеговић је рођен 8. августа 1925. године у Босанском Шамцу, граду у северној Босни, у угледној такозваној беговској породици муслимана.

У његовом детињству, породица се сели за Сарајево и већ са 15 година искусиће живот под нацистичком окупацијом током Другог светског рата.

У то време већ је део групе Млади муслимани, која се борила против верских ограничења која је наметнула Влада Краљевине Југославије.

Како се наводи у званичној биографији, окосница покрета били су ислам, антифашизам, али и антикомунизам, што ће га брзо довести у сукоб и са новим властима.

Одмах после краја рата -1946. године, Изетбеговић се нашао иза решетака.

Као муслимански дисидент у атеистичкој новонасталој држави којом су владали комунисти, док је био на одслужењу војног рока доспео је на војни суд и добио три године строгог затвора.

По изласку из затвора, дипломирао је право на Универзитету у Сарајеву, али се бавио и грађевинарством, махом у Црној Гори.

Без обзира на занат, пратиће га ореол ватреног противника комунизма.

У том периоду дружио се са родитељима Мухамеда Шаћирбеговића, са којима је заједно био у Младим муслиманима.

Изетбеговићеви блиски пријатељи напустили су Југославију током 1960-их, али су остали у контакту и њихов син ће три деценије касније бити важно лице Изетбеговићеве дипломатије.

Како Шаћирбеговић данас каже, Изетбеговић је био поносан на то што је толерантан и отвореног ума.

„Алија је себе видео као муслимана, али као муслиманског лидера у Југославији, то је веома важно.

„Не мислим да је икад размишљао о томе да ће постати лидер секуларне, суверене државе попут БиХ и ту је дошло до прилагођавања", каже Шаћирбеговић, или амерички Мо Сасирбеј.

Алија Изетбеговић је аутор чувене Исламске декларације из 1970, коју су бивше комунистичке власти у Југославији протумачиле као позив на увођење фундаменталистичког шеријатског права у БиХ - тада једној од југословенских република.

У манифесту дугачком тридесетак страна се, између осталог, залагао панисламизам и буђење ислама од „Марока до Индонезије".

Као циљ је дефинисао `исламизацију муслимана`, уз девизу „веровати и борити се", али истицао је да циљ не оправдава средство.

Није објављена чим је написана, па су је критичари међу Србима и Хрватима свих наредних деценија гледали кроз призму БиХ, читајући у њој тежње да се направи џихадистичка Исламска држава, каква ће настати две деценије касније у Африци и на Блиском истоку.

У ствари, то је било научно, а не политичко дело, које је требало да промовише филозофски дискурс међу муслиманима, описују га Лора Силбер и Алан Литл у делу „Смрт Југославије", подсећајући да је сам аутор искључио употребу прекомерног насиља.

„У борби за исламски поредак дозвољена је употреба свих средстава, свих осим једног - осим злочина. Нико нема право лепо име Ислама и ове борбе окаљати неконтролисаном и сувишном применом насиља", наводи се.

„Цела прича око те Декларације, у којој је први пут у Југославији предочена платформа политичког ислама, пуна је мистификација и врло занимљива", оцењује сарајевски новинар Сенад Авдић.

Објављена је у једној београдској издавачкој кући 1988, када је Изетбеговић други пут био у затвору.

„Та књига је дочекана готово са еуфоријом у београдским академским круговима, читао сам рецензију Одбора на чијем челу је био Добрица Ћосић, како је то допринос разумевању ислама и да нема везе са приликама у Босни, већ захвата цео исламски свет.

„Парадоксално, исти ти људи су током рата су Изетбеговића оптуживали за исламизацију БиХ и стварање некаквог калифата", каже новинар.

Његови каснији потези као политичара показују да је био опседнут тим идејама и да је покушао и у доброј мери успео да их примени у БиХ, додаје Авдић.

Изетбеговић је други пут ухапшен марта 1983, када је завршио књигу Ислам између истока и запада, која је јасније описала његов став према потреби стварања исламске државе у модерном свету.

Заједно са 12 муслиманских интелектуалаца, осуђен је на 14 година затвора „због рушења уставног поретка и ширења исламске пропаганде" у монтираном поступку, познатом и као Сарајевски процес, о чему у књизи пише адвокат оптужених Рајко Даниловић.

Поједини Срби су касније оптуживали Изетбеговића да жели да створи муслиманску републику у иранском стилу у БиХ, што је он увек негирао.

Куриозитет је да је, како је сам више пута говорио, Војислав Шешељ, лидер српских радикала и српски националиста, осуђен пред Међународним судом у Хагу за злочине против човечности, тада доцент на Факултету политичких наука у Сарајеву, био потписник петиције за пуштање Изетбеговића из затвора, бранећи право на слободу мишљења.

Исламизација државе од манифеста до муџахедина

Ислам је за Изетбеговића била религија, филозофија, али и начин живота, оцењује унука.

„Исламом је забрањена свака врста крајности радикализма, екстремизма, фашизма, као и мржња, љутња, лаж, то су све основни универзални принципи у које сви верујемо, то је и дух ислама, посебно умерени или европски ислам за који се он залагао.

„За њега је ислам синтеза духа и материја, синтеза Истока и Запада, управо тај средњи пут за који се он залагао", каже Нађа Берберовић Диздаревић.

У поститовској Југославији, коју је мучила економска криза, а полако се назирао и политички крах, Изетбеговић је одлежао део казне и пуштен је 1988. године.

Две године касније, као новајлија у политици основао је Странку демократске акције (СДА) и постаје њен председник.

После страначког успеха на првим вишестраначким изборима 1990, Алија Изетбеговић постаје председник Председништва БиХ, иако је тада његов противкандидат у странци Фикрет Абдић освојио највише гласова.

Када је Југославија почела да се распада, Изетбеговић је најпре покушавао да је сачува.

Са македонским председником Киром Глигоровим понудио је решење да Југославија постане нека врста лабаве, асиметричне конфедерације шест република, али је предлог одбијен.

Пошто су две републике Словенија и Хрватска прогласиле независност, Изетбеговић се заложио за независност БиХ, која је подржана на референдуму.

Био је то увод у рат који је однео животе десетина хиљада људи.

У интервјуу за Радио слободна Европа 2000. године, Изетбеговић је говорио о томе да му је Глигоров испричао „тужну вест" да су лидери Хрвата и Срба Фрањо Туђман и Слободан Милошевић на састанку у Карађорђеву планирали поделу Босне и да му је Милошевић неколико месеци касније, у лето 1991. нудио да буде први човек „крње" Југославије, али је он то одбио.

Убрзо потом, Глигоров и он предложиће план о очувању Југославије, за коју је рекао „да је одговарала бошњачком народу, али не по сваку цену".

Изетбеговића не треба сврставати у „три јахача апокалипсе Југославије", заједно са Туђманом и Милошевићем, јер његов допринос није био исти и имао је много мањи маневарски простор, каже Сенад Авдић.

„Ушао је у политику као анонимус, у великој мери и наивац, а можда чак и дилетант, посебно због тога што је био неколико година у затвору, поред њега су пролазили неки турбулентни догађаји које он није могао на прави начин разумети", наводи уредник.

Иако је Изетбеговић дошао на чело државе која је клизила у сукобе, скоро да се није припремао за то, надао се да ће интервенција Уједињених нација или Америке спречити конфликт, наводи се у књизи Адама ле Бора „Милошевић".

Пише и да се тада причао виц да је Изетбеговић полагао наду у златну рибицу.

У том вицу Туђман, Милошевић и Изетбеговић на пецању улове златну рибицу која ће им испунити жељу, ако је пусте.

Милошевић тражи да се уништи независна Хрватска, рибица пристане, Туђман пожели да Србија буде поражена, испуни му и то, Изетбеговић пита да ли је стварно Хрватска срушена и Србија поражена,`ако јесте, мени може једна кафа`.

Времешни лидер није се добро сналазио ни у ратним околностима, иако је имао искуства у завереничком деловању, додаје Авдић.

„Био је ту на потпуно страном терену.

„Мислим да смо једина држава у свету на чијем је челу у рату био човек коме се судило као дезертеру", каже Авдић кроз смех.

У то време почеће исламизација Армије БиХ, наводи овај сарајевски новинар.

Злогласни муџахедински борци из Авганистана и других исламских земаља који су дошли у БиХ током рата, најпре су се борили на страни Бошњака, а затим постали и званични део Армије БиХ.

За ратне злочине које су починили њихови борци, осуђен је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу командант главног штаба Расим Делић.

На терет им се стављало, између осталог, да су српске војнике терали да љубе одрубљене главе.

Питање које се од тада поставља јесте да ли је Алија Изетбеговић знао за те догађаје и да ли је могао да их спречи.

„Његова прича је да је био присиљен да доведе исламистичке борце, јер је изостала подршка запада и да није имао другог избора, него да се приклони онима који су били вољни да му помогну.

„Тобоже он то није хтео, али мислим да то није истина, већ је то део његове политичке агенде", наводи Авдић.

Исламисти ће постати део Армије БиХ Изетбеговићевом одлуком, додаје.

„Та ће га хипотека и целу Босну и Херцеговину пратити до данас.

„Долазили су не само пси рата, већ и мисионари и наставили су да буду ту, не постоји ниједан искрен потез Изетбеговића или његове странке да се са њима раскрсти", каже Авдић.

Смирен и са ауторитетом без повишеног тона

То што је Изетбеговић у „време кад је ђаво дошао по своје, умео да се контролише", фасцинира Миодрага Живановића, професора Филозофског факултета у Бањалуци.

„Био је смирен човек, разуман, одмерен, кад је реч о менталном склопу, а кад је реч о политици, он је заиста био прави муслимански верник и човек који је настојао да вредности ислама угради у друштво, попут помирљивости према заједничком животу", каже Живановић.

Као политичар оставио је дубок траг у босанско-херцеговачким приликама, сматра.

„И у ратним годинама препуним злочина и трагедија, он је успевао да ауторитетом доста тих ствари реши", каже Живановић, додајући да је Изетбеговић имао ауторитет без потребе да повиси тон.

Овај филозоф је вероватно био једини доктор наука, који је био учесник рата у БиХ од првог до последњег дана и то као високопозиционирани официр Војске Републике Српске.

У политици је увек водио рачуна да све што се догађа не буде брутално, додаје.

„Њега је красила благост, а касније његови наследници нису имали способност, ни ширину да могу тако да реагују и отуда је губитак једног таквог човека нешто што се не може лако надокнадити", каже Живановић.

Киднапован на аеродрому

Трезвеност је показао већ на самом почетку сукоба у пролеће 1992.

Европска заједница 6. априла 1992. године, на основу исхода референдума, признала је Републику Босну и Херцеговину као независну и суверену државу.

Месец дана касније на сарајевском аеродрому ЈНА је ухапсила Алију Изетбеговића, тада председника БиХ и команданта оружаних снага, по повратку са мировних преговора у Лисабону.

Са њим је, током те једнодневне драме била ћерка Сабина, која је о томе говорила за ББЦ.

Испричала је да су им наоружани војници некада мултиетничке армије пришли одмах по слетању.

„Могла сам да видим да су неки и даље носили симболе ЈНА, армије свих народа, а било је оних који су постали српска војска.

„Неки су и даље имали петокраке на капама, а други су их већ поскидали", рекла је Сабина Берберовић пре десетак година.

У граду су се већ водиле борбе између ЈНА и босанских снага формираних од јединица територијалне одбране и становништва.

Све се завршило када се Изетбеговић телефоном укључио у програм телевизије Сарајево и затражио помоћ, после чега је пуштен.

Био је то тек почетак сукоба у којима је страдало сто хиљада људи, а расељено више од половине становника најјугословенскије југословенске републике.

Када је почео рат, Алија Изетбеговић је нагло смршао, описују га аутори књиге „Смрт Југославије".

„У року од годину дана, изгледао је уморно и неспретно, недовољно обучен да се носи са сукобом који је беснео око њега. Чинило се да његов убрзан губитак килаже одражавао уништење босанског идеала", наводе.

`Лагао да не трепне`

У то време, од 1988. до 1992. Ненад Кецмановић је био декан ФПН у Сарајеву и ректор Универзитета, одакле је врло блиско пратио Изетбеговићев политички ангажман.

Током 1990. овај политиколог и сам се политички ангажује.

У Сарајеву оснива огранак за Босну и Херцеговину Савеза реформских снага Југославије, партије Анте Марковића, последњег премијера СФРЈ, чији је био председник до 1992, док није отишао за Београд.

За Изетбеговића, кога је и лично познавао, каже да је био „крајње непоуздан за било какав договор", користећи се „врдањем, двосмисленостима и недореченостима".

„Одустајао је од договореног, повлачио потпис, био је склон ситним преварама, што је било неприлично његовом статусу и годинама.

„И они који су са њим блиско сарађивали попут Нијаза Дураковића сведоче да је, `иако искрени верник, лагао да и не трепне`, он је то у неким интервјуима објаснио: `Пре подне ми се чини боље овако, а поподне онако, али и живот је пун противречја`", цитира га Кецмановић.

И Кецмановић, као и Сенад Авдић, док описују Изетбеговића користе израз кетман.

Кетман или такија (арапски: заштита) у исламу представља праксу прикривања веровања, односно муслиман може да се одрекне редовних верских дужности или да ради оно што је иначе забрањено када му је угрожен живот или је нападнут.

„Дискрепанца између Изетбеговићевих речи и његовог понашања показује тај образац кетмана или мимикирије", каже Авдић за ББЦ на српском.

'Дедо'

Изетбеговић је, као ратни лидер, стекао међународни углед, током вишегодишње опсаде Сарајева које су са околних брда нападале снаге босанских Срба.

Водио је владу у којој су доминирали муслимани из зграда са врећама песка у центру града, симболизујући пркос владе у рату.

Човек који је у тридесетак страна дугачкој „Исламској декларацији" написао: „Незамисливо је да се Муслиман жртвује за било каквог цара или владара, ма како се он звао, или у славу неке нације, партије или чега сличног, јер по најјачем исламском инстинкту он у овоме препознаје једну врсту безбожништва и идолатрије", постао је „отац нације".

Многи босански Муслимани су га од милоште звали „дедо".

У већини су они који од њега праве култ личности и свеца од њега, али има и оних који га оптужују за ратне злочине, каже сарајевски новинар Сенад Авдић.

Подсећа да је на Изетбеговићевој сахрани - џенази Педи Ешдаун, високи представник међународне заједнице у БиХ, назвао „оцем бошњачке нације", а одмах потом је саопштено да се у Хагу против њега водила озбиљна истрага.

„Између те две крајности би требало потражити одговор шта је заоставштина Алије Изетбеговића.

„Ту је свакако и СДА, странка коју је он основао, а преузео његов син Бакир, рекавши недавно да ју је `наследио од оца`", каже дугогодишњи главни уредник недељника Слободна Босна, познат по критичком односу према Изетбеговићима.

Како каже, Изетбеговић није имао поверења у демократске институције и лако би склизнуо у аутократски начин владања.

Послератни период и упознавање Додика

Ипак, у мирнодопском периоду Изетбеговић је био „много, много прагматичнији" од осталих колега у трочланом Председништву, колективном шефу државе, које је требало да изгради институције на федералном нивоу, присећа се Роберт Гелбард.

„Имали смо изузетно добар однос, мада некад компликован јер се нисмо слагали око неких питања.

„Пошто сам био представник владе Сједињених Држава и председника, често смо покушавали да наметнемо решења на која је он понекад нерадо пристао", додаје искусни дипломата.

Тврди да је Изетбеговић, за разлику од увреженог мишљења, био прозападни, посебно проамерички политичар.

Имао је Изетбеговић, каже амерички дипломата, добар однос са Ираном, али га ипак, види га „више као националисту, него као исламисту".

Колико је било тешко у то време балансирати између три стране које треба заједно да одлучују, показује ситуацијом када је требало основати Централну банку БиХ.

Гелбард сведочи да су сати бескрајних састанака завршени су тако што је у соби закључао сву тројицу лидера и он је заједно са колегама читаве ноћи преговарао док није постигнут договор.

„Изетбеговић је био најконструктивнији играч, а Централна банка је најјача федерална институција која данас постоји у БиХ", каже овај економиста по образовању, напомињући да је данас БиХ постала нефункционална држава.

Њујорк тајмс је објавио 1999. причу да је у БиХ нестало милијарду долара хуманитарне помоћи, чију расподелу су контролисали лидери Бошњака, Срба и Хрвата.

Док је редовно боравио на Балкану, Гелбард је кумовао и првом сусрету Изетбеговића и Милорада Додика, вишегодишњег лидера Републике Српске.

Додик, истакнути српски националиста, средином деведесетих имао је снажну америчку подршку.

„САД су му дале и политичког саветника", каже Гелбард.

Током заједничког састанка у Бањалуци 1997, схватио је да Додик никад није упознао Изетбеговића - позвао је хеликоптер СФОРа, међународних војних снага под командом НАТО, да их превезе до Сарајева, на шта је Изетбеговић одмах пристао.

„Ушао сам у собу и представио их и имали су јако добар састанак.

„И Додикови утисци су били веома позитивни, то је био добри Додик у првој фази", каже Гелбард.

Данас je Додик већ годинама под америчким санкцијама, а од 2022. и под британским због, како је образложено, „поткопавања легитимитета и тешко извојеваног мира" у Босни.

Током протеклих деценија, обојица ће остати значајни политички играчи на компликованој шаховској табли БиХ.

Додик је данас редовно у политичким сукобима са Бакиром Изетбеговићем, који је и недавно изгласан за лидера странке СДА.

„За Србе је Алија Изетбеговић ратни злочинац, а за злочине није одговарао", изјавио је раније Додик.

Истрага без епилога

Истрага пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију против Изетбеговића је вођена због ратних злочина, али не и због злочина против човечности, рекла је Карла дел Понте, додајући да је после његове смрти, истрага прекинута.

Гелбард Изетбеговићу замера нешто друго - што није довољно урадио на повратку избеглица у главни град, иако је био отворен, шалећи се да је сам био заступник `осталих`.

„Надао сам се да ће Сарајево бити модел за то и да ће поново створити мултиконфесионални град какав је био пре".

Према подацима последњег пописа 2013. године, у Сарајеву данас живи 77 одсто Бошњака, 12 одсто Срба и око седам процената Хрвата.

Прочитајте и ове приче о 30 година рата у Босни и Херцеговини:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]