Босна и Херцеговина и ратни злочини у Зворнику: Село које су обновиле жене

Девет је ујутру, сунце још није досегло зенит, а Сувада Селимовић залива цвеће испред куће у селу Ђулићи, у источној Босни и Херцеговини.

Већина кућа у њеној улици има окречене фасаде, уређена дворишта и баште у којима се гаји поврће.

Пре 25 година, када се Сувада вратила из избеглиштва, ово село, удаљено десет километара од Зворника, изгледало је потпуно другачије.

Многе куће су биле спаљене, а прозори и врата заковани даскама или покривени најлоном сведочили су о разарањима током ратних сукоба у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995.

Три дана после почетка рата у овој бившој југословенској републици, 8. априла 1992. српске снаге, састављене од припадника паравојних формација и територијалне одбране, уз оружану подршку Југословенске народне армије (ЈНА) и српских полицијских јединица, заузеле су Зворник.

Села западно од Зворника била су блокирана, без хране и струје, а од житеља се захтевало да предају оружје.

Становнике Ђулића, али и неколико села у околини, који су били Бошњаци, наоружане српске јединице протерале су из кућа 1. јуна 1992.

Били су окупљени на ливади, коју у селу називају Бијели поток, где су раздвојени мушкарци од жена и деце.

Војници су довезли камионе и послали мушкарце у непознатом правцу, док су жене одвезене до Тузле, на територију под контролом босанских муслимана.

Сувада је тада последњи пут видела мушке чланове породице.

Имала је 27 година и троје деце.

Рат је провела у Словенији као избеглица, а после потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. пожелела је да се врати кући.

После завршетка рата у Босни и Херцеговини, куће у њеном селу и околини обновиле су жене.

Удруживање жена: Изградња кућа и психичка обнова

У подне врелог летњег дана, сунце је немилосрдно према кукурузу и воћу, засађеном на њивама на ободу Ђулића, а у прохлађеној просторији у сеоском дому културе веома је пријатно.

Сувада кува кафу у великом лончету - овде је она домаћица, седимо у просторијама удружења Анима 2005 за мировни активизам и економско оснаживање жена, које је основала.

Док је обнављала кућу 2003. и присећа се како је „била у тренерци, радила на мешалици", чула је да група жена из Тузле представља пројекат помоћи повратницама и да траже особу која би окупила жене у овом селу како би се спроводио програм психолошке подршке.

„Нико није то хтео, па сам се ја јавила."

У том тренутку, у просторије Аниме 2005 стижу њене саборкиње и пријатељице Рамиза Велагић и Разија Шабић.

Пију кафу, пале цигарете, одговарају љубазно, али уздржано на наша питања.

„Познајем се с Сувадом дуго," почиње Разија тихо да говори, „ми смо копале заједно, она се бавила пољопривредном производњом".

„Помогла ми је у свему. Дала ми је једну мотику, имам је и даље."

Нежне грађе, седе косе, везане у реп, у цветној хаљини, Разија седи на каучу и држи хладну облогу преко стопала, јер ју је тог јутра ујео стршљен.

Атмосферу мења долазак Сафете Авдић, која ће одмах преузети главу реч.

„Мени је ово удружење помогло највише у психичком смислу, психа нас је пратила у рату, психа нас је пратила у избеглиштву, психа нас је чекала у повратку, ми нисмо имали где то оптерећење да поделимо", објашњава она.

„Била сам у клинчу, сва повијена, али више нисам, сад сам нека друга ја."

Године разговора о траумама, уз стручну подршку, помогле су женама док су им деца била мала, а оне покушавале да саме изграде нови живот.

Када су се вратиле из избеглиштва, у њиховим кућама били су Срби из других делова Босне, најчешће из Сарајева, којима су општинске власти обећале да ће моћи да живе ту.

Процес враћања кућа у власништво трајао је неколико година, а обнову су пратиле провокације комшија.

Сувада се сећа како је била сама, без телефона у кући, а целу ноћ би чула четничке песме и пуцње у ваздух испод прозора.

„Из бола и патње, родила се храброст," каже она.

Пошто је била прва повратница у селу, Сафета се суочавала с крађом материјала за обнову куће, добацивањима младих који би понекад паркирали аутомобиле и уперили светла ка њеној кући „као да су рефлектори".

Све инциденте је пријавила, сећа се она.

„За месец дана у Зворнику имала сам 30 пријава."

Малолетном сину је објаснила да мора да буде храбар.

„Не смеш лајати, не смеш изазивати, али не дај никоме од деце да удари на тебе."

У њеној кући су касније боравили многи повратници и тог периода се сећа с радошћу.

„Било је и лепих тренутака кад смо били заједно, када се поређамо као сардине, некако је другачије било, сада се свако својим вратима затворио."

Погледајте видео: Опсада Сарајева три деценије касније: „Имали смо врелу крв, ал' танку памет" - приче малолетних добровољаца

Све четири жене инсистирају да не би могле да обнове куће, да се нису међусобно помагале.

„Нико није радио за себе, заједно смо чистиле рушевине, сређивале куће, нас пет-шест копа данас код једне, сутра код друге жене, истоваривале смо грађевински материјал ручно" каже Рамиза Велагић.

Њена кућа је била минирана, а изградила ју је поново уз помоћ других повратница, јер „увек неко нешто зна да ради, што ти не умеш".

Одгајила је две кћерке, бавила се пољопривредом и узгајала стоку.

„Када су се кћерке удале, све сам стопирала и посветила се себи", објашњава с осмехом.

„Дошла сам код Суваде да се дружимо."

„На рехабилитацију," додаје Сафета, а смех одзвања собом.

'Не поновило се ником'

Поруке охрабрења женама, слогани којима се позива на мир и толеранцију и велики број фотографија испуњавају зидове ове просторије.

На многим фотографијама, Сувада и њене пријатељице су у Београду, где их је примила антиратна организација Жене у црном.

Како Суваду виде као предводницу, некога „ко ломи лед", после њених бројних посета српској престоници кренуле су и оне с њом.

„Да сам пошла сама, можда бих имала сумње, али пошто иде Сувада, идем и ја, ако се жене не боје, што бих се ја бојала," каже Рамиза.

Разија им се није никада придружила на путовањима за Београд.

Одмахнувши главом, Сафета као да покушава да каже пријатељици да јој се ништа не би десило у Србији.

„Не могу, почнем да плачем и гушим се, кад на то помислим," каже Разија, држећи се за гркљан.

„Зашто бих ишла да некоме правим проблем."

Стресла се, обухватила је себе рукама и наставља: „Кад си у неким годинама, све мање можеш да поднесеш."

„Када су наши нађени и били су у оним војним кесама, тад сам све гледала, а сад на филму не могу да гледам мртве људе, све ме то потресе."

„Не поновило се никоме", неколико пута ће поновити током разговора.

Разијин супруг и бројни мушки чланови породица ове четири жене пронађени су у неколико масовних гробница у околини Зворника и покопани су на мезарју, што је гробље на коме се муслимани сахрањују, у Горњој Калесији.

Када су пронађене прве масовне гробнице у околини Зворника, није постојао заједнички простор за укоп и многи су сахранили чланове породица у селима.

„Да сам ја мог мужа или девера укопала тако, њега више не би било, он се брише с евиденције. А овако, сви су покопани ту. Мислим да ће историја некад писати о томе", каже Сафета.

Рат у Украјини им је отворио болна сећања.

Сувада каже да, кад је почела руска агресија на Украјину, десет дана није спавала и да је само гледала вести.

„Ја то не могу да поднесем", каже Разија, „али, ето све се преживи".

У просторији је завладао мук и жене су се препустиле мислима.

Једна од фотографија на зиду је исечак из новина с насловом је „Пресуда Грујићу и Поповићу", испод кога пише „Жртве из Зворника сматрају пресуду срамном".

Међу окупљеним људима на степеништу специјалној суда у Устаничкој улици у Београду стоји Сувада Селимовић.

Зворник II: Суђење у Београду и незадовољство жртава пресудом

Још у избеглиштву Сувада давала изјава о томе шта се догодило на Бијелом потоку 1. јуна 1992.

„Чула сам пуцње, али нисам видела да је неко убијен", каже она.

Међутим, мужа Хасана, девере и свекра никада више није видела.

Они су међу 700 мушкараца који су касније убијени на неколико локација у близини Зворника.

Посмртни остаци њеног супруга пронађени су у масовној гробници Црни врх, а он је сахрањен у Горњој Калесији 2008.

Тачно место убиства није познато, али сазнала је током суђења за ратне злочине у Београду да је Хасан био у групи људи који су са Бијелог потока одведени у Техничко-школски центар у оближњем Каракају.

„Ту их је одмах 200 умрло, јер им је пуштана некаква водена пара, а остали су пробили зид да би дошли до воде", каже она дрхтавим гласом.

За депортацију становништва и присилно пресељење у зворничкој области пред Међународним судом за ратне злочине на подручју бивше Југославије у Хагу осуђени су Момчило Крајишник, Радован Караџић, Биљана Плавшић.

Године 2003. основано Тужилаштво за ратне злочине и Веће за ратне злочине Окружног суда у Београду.

Тадашња тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте одлучила је да случајеви у којима потенцијални извршиоци који нису високо позиционирани треба да буду пребачени локалном правосуђу, каже за ББЦ на српском Владимир Вукчевић, бивши тужилац за ратне злочине.

Постојали су критеријуми по којима су одређене земље преузимале суђења, у зависности од места извршења, места на којима су оптужени живели и били ухапшени, па је случај ратних злочина у Зворнику додељен тужилаштву у Београду, коме су предате изјаве сведока, објашњава он.

За злочине прогона, присилног пресељења, нечовечног поступања према затвореницима и убиства, рањавање, гушење, у Техничком центру Каракај, Дому културе Пилица и убиства најмање 400 цивила у Гериној кланици у Каракају 8. јуна 1992. оптужени су били Бранко Грујић, ратни председник општине Зворник и Бранко Поповић, бивши командант Територијалне одбране овог града у предмету Зворник 2.

У периоду од 2003. до 2007, клима у друштву је била нова, с пуно очекивања и наговештаја да ће суђења почети да се организују, описује атмосферу пре почетка процеса Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право, која је представљала жртве на суђењу.

Припрему суђења и вођење поступка сматра добрим, па је очекивала „потпуну правду, а оно што се дешавало при крају суђења водило је другом закључку и та правда је била мањкава".

Вукчевић каже да су људи из Тужилаштва ишли у Зворник, разговарали са представницима удружења несталих и покушавали да их убеде да сведоче на суђењу.

Сувада Селимовић се сећа када је први пут ишла у Београд да присуствује суђењу са још двоје представника удружења породица несталих у Зворнику и два новинара.

„Целим путем, нико није рекао ниједну реч", каже.

Суђење је пратила пет година, а током поступка исказ је дало више од 160 оштећених и сведока и она је била међу њима.

Ахмет Грахић, председник Удружења несталих и заробљених лица у Зворнику, такође је сведочио на суду у Београду, а тужилаштву је предао спискове несталих, које су скупили чланови удружења.

Није полагао велике наде у суд, али је пресуду доживео као „понижење за породице".

Бранко Грујић, ратни председник општине Зворник, осуђен је на шест година, а Бранко Поповић, бивши командант Територијалне одбране овог града, на 15 година затвора.

Наташа Кандић указује да је оптужница током поступка ревидирана и „да се ишло на минимизирање одговорности Грујића, а пребацивање већег терета одговорности на Поповића".

Грујић је осуђен за узимање талаца, нечовечно поступање према њима, на принудно расељавање села Козлук, узимање талаца из села Ђулићи.

Постоји десет и више различитих извора, који потврђују да је убијено 700 Муслимана издвојених на Белом потоку 1. јуна 1992, каже она.

Прочитана су имена само 370 жртава у пресуди, суд је одлучио да прихвати исказе и материјалне доказе, који су имали највиши ниво доказне вредности, јер у том тренутку још нису пронађене све масовне гробнице и нису идентификовани сви убијени.

Тужилац Вукчевић указује да је у на суђењу у случају Зворник 2 „први пут на неки начин укључена командна одговорност, иако она не постоји у нашем закону, кроз такозвано саизвршилаштво".

На ову чињеницу скренули су пажњу и адвокати одбране после читања пресуде.

„Пресуда представља преседан, у смислу нових елемената кривично правне одговорности за радњу пропуштања (да се спречи злочин)", изјавио је Мирослав Перковић, бранилац Бранка Поповића за телевизију Б92 после читања пресуде.

Додао је да је суд прихватио тезу оптужбе, „малтене ишао по командној одговорности, а која је искључена по основном пропису и одредбама кривичног закона, који су се тада могли применити".

„Казна јесте ниска", признаје Вукчевић, „али Грујић и Поповић нису непосредни починиоци, за најтеже злочине се добијала казна од по 15 година".

Породице жртава су разочаране пресудом, тврди Наташа Кандић.

„То су читава села у којима нема мушкараца."

Ипак истиче да је прве две године суђења, оно „било беспрекорно", као и да судски спис пружа „форензичку слику о томе шта се догађало у Зворнику 1992".

Током образложења пресуде, председница судског већа Татјана Вуковић рекла је да је Бранко Поповић „човек државне безбедности Србије и да је водио паравојне формације у Зворнику, био је у контакту с командантима тих јединица Жељком Ражнатовићем Арканом и Милорадом Улемеком Легијом, као и да је Југословенска народна армија била умешана у дешавања у Зворнику".

Све је мање интересовања за тему ратних злочина у Србији, али и у Босни и Херцеговини.

Још 420 људи на списку Удружења породица несталих и заробљених лица у Зворнику се води као нестало.

Тужилаштво у Босни и Херцеговини је споро у процесуирању људи који су учествовали у злочинима, каже резигнирано Ахмет Грахић.

„Сведоци умиру, више неће имати ко да сведочи."

'Пчелице су ту, али матице нема'

Удружење Анима 2005 сада се мање бави директном психолошком подршком женама, већ подстиче дружење, организује путовања и излета.

„Жене из овог краја толико су радиле, толико се бориле, никад нису ишле на годишњи одмор, а у последњих пет година организујемо путовања, дружења," каже Сувада.

Међу чланицама удружења има жена које су изгубиле децу, „а оне никада не би ишле на неку прославу у хотел или ресторан," објашњава она.

„Али кад то организује удружење, као да себи кажу, могу и ја да идем, то им је нека врста покрића."

Све осећају потребу за дружењем, пошто се „ту опустимо женски или жентурачки", тврди Сафета.

Рамизу, која је највише ћутала током разговора, ово је коначно насмејало.

„Лепо ми је, волим ово дружење."

И даље помажу једна другој у пољопривредној производњи, иако признају да то раде у мањем обиму него некад.

Када су недавно продавале производе на сајму у Тузли, Сувада није била са њима, па је Сафета преузела њену улогу пред окупљеним новинарима.

„Пчелице су ту, али нема нам матице," рекла им је тада.

Сувади није тешко да се бави организацијом и представљањем жена и њихових производа, а активизам схвата „као саставни део живота, без кога бих нестала".

„Имам пријатељице свуда, не треба ми ништа друго, нисам усамљена, срце ми је пуно.

„То је богатство", закључује она.

Погледајте видео: Босна и Херцеговина и рат: „Где има дима, има и ватре" - породице погинулих у страху од новог сукоба

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]