Босна и Херцеговина и Сребреница: „Ми смо овде занимљиви само неколико дана годишње"

„Људи који први пут овде дођу, осете негативност. Има нечег у Сребреници магнетичног, лепог, али истовремено се осећа зло и тама."

Овако град у коме је рођен и у коме данас живи описује дипломирани, а незапослени правник Муамер Чивић.

Бошњак по националности, Чивић каже да у Сребреници данас Срби, Бошњаци и Хрвати живе нормално, помажу једни другима, али су у средишту пажње једино у јулу, када се обележава годишњица геноцида у коме су јединице војске Републике Српске убиле више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака.

„Ми овде живимо нормално једни са другима целе године, онда у јулу дођу политичари, новинари, дипломате, дају разне изјаве, истраумирају људе, поремете изграђене односе и оду, а ми остајемо препуштени сами себи и морамо опет да градимо мостове", прича Чивић.

„Осталих месеци нисмо интересантни никоме. И тако је од 11. јула до 11. јула, из године у годину", прича Муамер.

Геноцид почињен 1995. године променио је слику овог града у којем је пре рата живело више од 36.000 људи.

Према подацима из 2016. године, у Сребреници и околним селима било је 11.698 становника.

'Град за најјаче'

Муамер је пре 27 година био са мајком у аутобусу којим су у Тузлу превожени цивили из Сребренице пошто су јединице војске РС заузеле град.

После више од 15 година, вратили су се у Сребреницу.

Дочекала их је кућа која је носила ране рата, а последице сукоба осећале су се свуда.

„Присутна је била нетрпељивост, поделе, било је изазовно вратити се", прича Муамер док пали цигарету.

Имао је само седам година када је 1992. почео рат и због сукоба није завршио први разред основне школе.

У међувремену је научио да свира гитару, радио је у невладиним организацијама, дипломирао и сада је у потрази за послом.

Док је одрастао у Тузли, сањао је да се врати кући и Сребреници.

Ипак, каже да је био велики изазов доћи у место „у коме је видео и доживео много зла".

Са мајком је обновио кућу и иза жуте фасаде у Улици маршала Тита данас нема назнака рата.

Ипак, у његовом комшилуку и дуж сребреничких улица много је напуштених кућа које сведоче о страдању и трагедији која је погодила овај град.

Муамер каже да је „у Сребреници видео и пакао и рај, доживео и најтеже и најлепше моменте".

„Доста сам путовао, живео у иностранству, по другим градовима Босне и Херцеговине, али овде сам свој на своме.

„Ово је мој дом и једино овде осећам да сам код куће", прича Чивић и гаси цигарету.

Иако је желео да се врати, каже да је и данас изазовно живети у Сребреници.

„Ово је град за најјаче", прича Муамер.

Док чека резултате конкурса за посао, нада се да неће морати да поново напушта родни град.

Погледајте и видео о Фабрици акумулатора у Сребреници данас

Општина као посао снова

Кроз врата зграде грађене у аустроугарском стилу, пред којом се вијоре заставе Републике Српске, Босне и Херцеговине и општине Сребреница, свакодневно прође стотинак запослених у општинској управи.

Абдурахан Омић у канцеларији у приземљу проводи последње године рада пред одлазак у пензију.

Пре рата је радио као наставник у основној школи у Поточарима.

Јула 1995. бежао је кроз шуму и после 36 дана стигао је у Тузлу.

Из шуме нису изашли његови отац и браћа.

У родно село у околини Сребренице, недалеко од Поточара, вратио се 2002. године, са супругом и двоје деце.

Од тада ради у општини, при служби ангажованој на повратку избеглица.

„Посао у општини јесте посао снова за Сребреничане, али многи запослени овде нису Сребреничани", прича Омић.

Каже да се то најбоље види по аутомобилима којих је за време радног времена јавних служби пун град.

Викендом је слика, каже, сасвим другачија, а у Сребреници је све мање становника.

„Питам се зашто су људи гинули, одлазе и једни и други. Сребреница је пуста и једних и других", прича некадашњи наставник техничког образовања.

ББЦ на српском је неколико недеља пре објављивања текста покушао да дође до података о тренутном броју становника у Сребреници, броју запослених и незапослених, али одговори из општинске управе су изостали.

Према подацима објављеним на сајту општине, у Сребреници је 31. марта 2017. било 1.786 незапослених, док је податак за 2016. говорио да је у Сребреници било две хиљаде запослених.

У истом периоду, Сребреница је бројала 11.698 становника.

Према попису становништва из 2013. живело 7.248 Бошњака, 6.028 Срба и 16 Хрвата.

Према попису из 1991, било је 27.572 Бошњака, 8.315 Срба и 38 Хрвата.

Омић каже да је Сребреница у центру пажње у јулу делимично, да се тих дана „надувавају приче", које остају после 12. јула, када се камере искључе и политичари оду.

„Ми овде нормално живимо једни с другима. Ја сам Бошњак, моје комшије су Срби, овде радим са свима, али политика је чудо.

„Ако је неко од вођа на телевизији прокоментарисао нешто, то ће се одразити и у школи, канцеларији, на улици. Они су кројачи судбине нас свих", прича Омић.

Осим у општини, Сребреничани раде и у руднику, некој од фабрика које послују у Поточарима, по кафићима, продавницама.

Како до хлеба без пекаре

Док уз цвркут птица дан смењује ноћ под обронцима планине Јавор, са минарета Чаршијске џамије чује се позив на молитву.

Недуго затим, уз прве зраке сунца, педесетак метара даље низ улицу 27. јула, одјекују звона Цркве покрова пресвете Богородице.

Улица је названа по некадашњем државном празнику у Босни и Херцеговини, Дану устанка из Другог светског рата, који се прослављао 27. јула.

После 1995. називи улица у Сребреници су промењени, али су годинама касније враћена предратна имена.

Тако Сребреничани поново живе на Тргу братства и јединства, у улицама маршала Тита, Реуфа Селманагића Црног или Сребреничких одреда.

Свиће још једно сребреничко јутро, али се ни данас по хлеб не иде у пекару.

Последња је затворена пре неколико година, а од ње је остао једино натпис испред локала.

„Сребреница је имала индустријску и још једну приватну пекару у центру града, имала је две посластичарнице, три сајџије који су продавали и злато, била је и једна златарска радња. Било је пет, шест кафића, 15 кафана, ноћни клуб.

„Данас нема ниједне пекаре, нема ниједне специјализоване радње текстила, обуће, нема месаре. Има две, три мање продавнице и велики маркет у некадашњој робној кући.

„За све остало, мора се у Братунац или неки други град", прича 65-годишњи Сребреничанин Маринко Секулић.

Братунац је удаљен 11 километара од Сребренице.

И за то је Сребреничанима најчешће потребан ауто јер редовних аутобуских линија ка другим градовима нема.

Аутобуска станица је пре неколико година приватизована, али је убрзо изгорела и никада није обновљена.

У Сребреници више нема ни пијачног дана, а на просторијама тржнице ових дана раде две тезге на којима продавци нуде, уместо воћа и поврћа, гардеробу.

Не ради ни некадашњи мотел на Тргу братства и јединства, хотел Домавија је руиниран, као и пансиони у бањи Губер.

Они који би да остану у Сребреници, могу да преспавају у хостелу или у приватном смештају.

И њега је мало.

„Пре рата у граду је радио хотел са стационаром за пацијенте на терапији лековитом Губер водом, радила су два ресторана са собама за преноћиште, велики број приватних смештаја", присећа се Маринко Секулић.

Нијаз Ђозић је пре неколико година купио стан у такозваним рудничким зградама и издаје га.

„Јул је популаран, али ретко долазе људи који говоре наш језик. Све су то странци", прича Ђозић.

И он је за време рата боравио ван Сребренице, а по повратку живи у оближњем селу.

Каже да је Сребреница данас пуст град и да је у центру пажње око 11. јула, „да би се свако окористио, да би се сликао".

„Сребреница више није град, то је једна месна заједница."

Када је о односу међу људима реч, каже да постоје две слике - једна коју дају становници и друга коју даје политика.

„Ја живим са мојим комшијама, Србима и Бошњацима, ми немамо никаквих проблема. Када слушамо политику, то је катастрофа, само што се геноцид не деси опет."

Секулић, који је отишао из родног града пре него што се запуцало, каже да те 1992. није веровао да ће бити рата.

„У школи су нас учили да рат може да буде само ако нас неко нападне са стране, а не да је могућ унутра."

У Сребреници су тада сви живели као породица и није било битно ко је које вере и националности, додаје.

Тако је, каже Секулић, и сада.

„Никада овде међу нама није било важно ко је Србин, ко је Бошњак. Ко је био човек, он је остао човек. Рат је пружио прилику људима да покажу право лице.

„Ко је лош, он је био лош и пре, рат је то само потврдио", прича Секулић.

Секулић каже да људи који дођу у Сребреницу, а нарочито странци, мисле да овде рат и даље траје.

„Политика све то ради, завађује људе. А људи нормално живе, имају исте проблеме, а проблем је очигледан - како преживети.

„Овде има доста људи који немају никаквих примања и нико им не помаже", прича Секулић.

Мртваре - ципеле страдалих Сребреничана

Млади који (не) одлазе

Муамер Чивић не воли да проводи јулске дане у Сребреници због атмосфере која је тада нарочито тешка.

Ове године је остао, јер међу онима који су сахрањени има његових рођака.

„Тешко је носити се са оваквом причом, и (месецом) јулом", прича Муамер.

Волео би да остане у Сребреници и да његово потомство ту одраста.

Додаје да у Сребреници живе добри људи и да град мора да преживи.

„Он је тренутно на апаратима, када би се апарат искључио, град би умро.

„Ја верујем да ће град поново заживети, ако живим у заблуди, нека наставим да живим тако", закључује он.

Пре неколико година Муамер је био међу покретачима музичког фестивала чији је циљ био повезивање људи.

Једну стару зграду претворили су у пивницу и простор за свирке.

У просторијама се и даље повремено одржавају свирке, али за младе нема много могућности за забаву.

Док пада вече, у бар у коме ради Милош Ђокић долази уобичајено друштво.

За једним столом у кафићу који је добио име по детаљу из књиге Аутостоперски водич кроз галаксију Дагласа Адамса, седи шесточлана дружина.

Најстарији има 31 годину, док је најмлађа Анастасија управо уписала студије.

„Видиш да смо подељени, за овим делом стола су тројица Бошњака, а овде је нас троје Срба, ваљда ти је све јасно", шали се Милош.

Уз пиво, прича са другарима, док се звучника допиру звуци панка.

„Овде је таква депресија, да је неиздрживо. Младих нема, сви чекају тренутак да запале. Од моје генерације, остало је нас неколико. И ја ускоро идем", прича Анастасија, која од септембра почиње да студира сликарство у Требињу.

После године паузе између средње школе и факултета, припрема се за прве студентске дане.

„Женског друштва немам никако овде, само мушки су остали. Другарице су све на факултетима, гледам која долази за викенд, да попијемо кафу.

„Немаш избора с ким ћеш се дружити, дружиш се са људима који су ту остали. Имам супер круг људи око мене, све то стоји, али немаш много људи. Овде је шта добијеш, то ти је", прича Анастасија.

Тренутно ради у кухињи сребреничког ресторана и каже да је ово доба године када у Сребреници има више људи.

„Види се у кафићима. То све траје пола месеца и када прође све то, виђаш исте људе, остајемо ми сами", прича 21-годишња Сребреничанка.

И док она пакује кофере, Милош се нада да ће ипак успети у Сребреници.

Нешто је пре поноћи, локал у коме ради полако се празни, а на улици неколико паса луталица тражи храну.

Мештани кажу да су у последње време пси напали неколико њихових суграђана, а да надлежни не реагују.

Анастасија и њена екипа прикупљају потписе за петицију коју ће упутити општини за решавање проблема напуштених паса.

Осим гостију кафића, других пролазника нема.

Прошла је поноћ, а ускоро ће са минарета нови позив на молитву.

Млади који остају

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]