Млади у Босни и Херцеговини: „Мост на сухом" - како је ОКЦ „Абрашевић" постао место сусрета у подељеном Мостару

У Мостару, граду који је током рата у Босни и Херцеговини подељен на источни и западни, почетком двехиљадитих година једно место отворило је врата за становнике обе обале Неретве.

На такозваној „ничијој земљи", у Булевару мира који је током сукоба био линија разграничења, из рушевина предратних зграда 2003. уздигао се Омладински културни центар (ОКЦ) „Абрашевић".

„Током мог одрастања, то је било једино место где си могао да будеш слободан од разних друштвених и политичких непогода - нека врста моста на сухом и место сусрета младих у подељеном граду", каже тридесетогодишњи Борис Филипић, новинар Абраш радија при ОКЦ „Абрашевић".

На простору бивше Југославије, овај културни центар вероватно је јединствен по томе што је зграда у којем се налази власништво удружења грађана које управља „Абрашевићем".

Данас под његовим кровом раде представници три генерације.

Једни су у двориште први пут крочили још пре рата у Југославији, када се ту налазило Радничко културно-уметничко друштво (РКУД) „Коста Абрашевић".

Други се добро сећају гитарских рифова са првих концерата на рушевинама старог културног центра, који је током рата у Босни 1990-их сравњен са земљом.

А трећи су се придружили таман на време да виде како поприма данашњи облик, са муралима на сваком зиду, кафићем, музичким студијима и канцеларијама.

Абрашевић некад и сад

Свако ко данас прошета Мостаром, све и да нема никакво предзнање о блиској историји, брзо ће схватити да је у том граду био рат.

Многе улице подсећају на вилице којима недостају поједини зуби.

Под зеленим крошњама дуж тротоара, обновљене зграде смењују се рушевним, изрешетаним здањима.

То чини да читав град, чак и у сунчан летњи дан, одише примесом сивила.

Ипак, у једном дворишту у центру града влада потпуно другачија атмосфера.

Проласком кроз капију ОКЦ „Абрашевић", посматрача запљускује талас боја зато што је готово сваки зид прекривен муралима.

Али није одувек било тако.

Роберт Панза, директор ОКЦ „Абрашевић", рођен је седамдесетих и добро памти како је место изгледало пре рата.

У простору где се данас налази културни центар на чијем је челу, провео велики део детињства у социјалистичкој Југославији.

Ту су некада биле просторије РКУД „Коста Абрашевић", каквих је у бившој држави било у сваком граду.

„Долазио сам сваки дан после школе, учествовао сам у глумачкој и музичкој секцији за децу, а моји родитељи су били активни чланови колектива", присећа се.

Каже да је у предратном Мостару, у којем је живело око 120.000 људи, бујао културни живот.

Пре тридесет година, у праскозорје рата, град је имао „седам позоришта и барем једну представу дневно".

Панза је имао осећај да је Мостар тик пред ратну буру „први пут превазишао своје паланачке оквире".

„Све је било спремно за велику креативну експлозију, а догодила се права", каже.

У пролеће 1992, почела је последња, најкрвавија епизода распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

У Босни и Херцеговини разбуктао се грађански рат, који се у Мостару запетљао у чвор са две омче.

Почетни сукоб избио је између Хрвата и Бошњака са Србима, да би се касније претворио у сукоб Хрвата и Бошњака.

„Зато Мостарци понекад кажу да су имали два рата", прича Панза.

Здање „Абрашевића", у улици која је у рату била линија разграничења, готово да је сравњено са земљом.

Почетком 21. века, руководство радничког културно-уметничког друштва пренело је власништво над простором групи омладинаца који су основали удружење грађана.

Тако су се у рукама оснивача ОКЦ „Абрашевић" нашле две готово потпуно порушене зграде.

„За сада смо обновили само једну, пошто то захтева значајну суму новца", наводи Панза.

Друга стоји попут подсетника на догађаје од пре 30 година, који је чак и у овом простору немогуће игнорисати.

Симболика подељености се и ту увукла - пролаз, који је некада спајао две улице на којима лежи „Абрашевић", налази се у згради која није обновљена.

„Данас се туда не може проћи, али надам се да ћемо једног дана и то обновити", показује Панза на степениште обрасло коровом.

Одрастање на рушевинама

Од града пуног културних дешавања, Мостар се током рата претворио у место без биоскопа, позоришта младих и омладинског културног центра.

Када се рат у Босни 1995. године завршио потписивањем Дејтонског споразума, рок музичар и песник Недим Чишић био је у касним двадесетим.

„Нисмо имали ни место за изласке - цео град је био једна велика рушевина", присећа се за ББЦ на српском.

Зато су почели да се окупљају у напуштеним зградама.

„Понели би пиће, заштекали би се негде и то нам је био излазак", каже.

Чишић каже да је једно од окупљалишта временом постала и такозвана Рупа - место у централном делу западног Мостара, које је пре рата предвиђено за стадион.

Међутим, до почетка гранатирања, радници су стигли да ископају само темељ.

Музичар каже да су у обнови града после 1995. помагале разне међународне и хуманитарне организације.

Додаје да је једна од њих у Рупи поставила мобилне контејнере, у жељи да локалним уметницима обезбеди простор за рад.

У једном од тих контејнера, Чишић и његови пријатељи имали су прве пробе када су пре двадесетак година основали Вунени (Vuneny) - „електро бенд у којем свирају рокери".

Када је почела обнова „Абрашевића", контејнери су пренети у двориште ОКЦ-а.

Данас служе као студији и канцеларије.

Пошто није било биоскопа, у „Абрашевићу" су Мостарци могли да гледају прве послератне пројекције филмова.

Било је ту и немих филмова, за које је требало правити музику.

Тај задатак поверен је Чишићу и његовим колегама из бенда.

„Тако смо почели да наступамо - то су нам биле прве тезге", каже музичар.

Културни центар 'на ничијој земљи'

Пошто је на самој линији која је делила Мостар у рату, место где се ОКЦ „Абрашевић" налази сматра се „ничијом земљом".

Чишић сматра да је то помогло да привуче публику из свих делова града.

„У првим годинама после рата, људи заиста нису прелазили на другу страну.

„Зато су фестивали, филмске пројекције и разни други догађаји које смо организовали били важни за поновно успостављање контаката", додаје.

У таквој атмосфери, тинејџерске дане проводио је Владимир Ћорић, данас тридесетпетогодишњак и програмски координатор ОКЦ „Абрашевић".

За себе каже да је одрастао у „хрватском, католичком окружењу", у време када су се „хулиганске навијачке групе биле јако популарне".

Навијачи два фудбалска клуба - Зрињски и Вележ - често су се сукобљавали, додаје.

„И ја сам био део тога, ишао сам на утакмице, 'Абрашевић' ми је чак помало ишао на живце", присећа се.

Међутим, превагнула је дечачка радозналост, па је једног дана отишао на концерт.

А онда на још један, па на још један.

„Постепено сам схватио да тамо проналазим ширину, коју нисам имао у разговору са својим тадашњим пријатељима", каже Ћорић.

Прикључио се екипи која је организовала догађаје и смишљала пројекте.

„У 'Абрашевићу' сам научио да преузмем одговорност и мислим да је то једна од најбољих ствари које могу да се десе младом човеку", истиче.

Пет година млађи од Владимира, Борис Филипић био је привучен музиком, јер су тамо наступали и „неки бендови за које раније није чуо".

Укључио се у организацију разних догађаја - од концерата до јавних дискусија.

„Посебно су ми значиле дискусије, јер су пратиле регионална, па и светска дешавања.

„Абрашевић је заиста деловао као нека врста медијатора између вршњака из различитих делова града - многи су га препознали као релеватнију школу од оних у којима су се задесили у формалном образовању", додаје.

А пре пет година, када је „Абрашевић" основао сопствени онлајн медиј, почео је да ради као новинар.

Филипић додаје да су у дворишту овог културног центра неке од првих наступа имали бендови и уметници који су данас познати у региону.

Уз Вунени, међу њима су групе Зостер, Хендл вит кер (Handle With Care), панк музичар Дамир Авдић, кантаутор севдалинки Дамир Имамовић и етномузиколошкиња Светлана Спајић.

'Примјер идеје и истрајности'

Дамир Авдић, музичар

За мене је ОКЦ Абрашевић једна од најбитнијих ствари која се догодила културној сцени у Босни и Херцеговини - примјер идеје и истрајности.

Први пут сам свирао у Абрашевићу фебруара 2005, док су још били у контејнерима, смјештеним на неком, никад изграђеном стадиону из социјалистичких времена.

Тадашња власт их је с намјером смјестила тамо, јер је „стадион'' важио за окупљалиште наркомана.

Кад год им акције Абрашевића нису биле по вољи властима, имали су прикладну етикету, а у реалности, све је било супротно томе.

Знам да сам послије тог концерта преспавао у једном од контејнера.

Било је мирно и тихо као у некој бањи. Нисам био ни закључан.

Обнова зграде културном центра показује како донације не морају нужно завршити у магли.

Сваки слиједећи концерт сам свирао у другачијем Абрашевићу - једном испод степеница разрушене зграде, други пут у данашњој дворани, која је сигурно један од бољих простора за концерте на простору бивше државе.

Први пута сам био у тој дворани док је још била преграђена на пола.

„Вечерас свираш овдје, само да уведемо струју'', рекли су ми.

Абрашевић није затворен круг, у којој једна екипа држи све.

Сваким новим доласком сам упознавао нове људе, долазили су и одлазили, неки су се послије година вратили и то је исту ствар увијек чинило новом.

Рат у Босни: Дечија сећања која не бледе

Цена слободе

Иако су власници сопственог простора, из ОКЦ Абрашевић кажу да није лако опстати када си независтан.

„Контекст Мостара је тежак - грађани ово доживљавају као јавни простор и очекују да испуњава потребе младих и уметника.

„Многи не знају да се код нас само одвијају разни програми који би могли да се дешавају у јавним установама, а да притом немамо финансирање из градског буџета", објашњава Ћорић.

За Абрашевић каже да је „нека врста друштвеног експеримента".

„Ми смо хибрид невладине организације и друштвеног бизниса", додаје.

Културни центар финансира се како пројектним донацијама, тако и подухватима социјалног предузетништва који су покренути у Абрашевићу.

За разлику од држава региона као што је Србија, Босна и Херцеговина за сада нема Закон о социјалном предузетништву, који организацијама попут ове може да олакша положај на тржишту.

Пример тога је кафић К-19, који се налази у дворишту Абрашевића.

Пошто су мере услед пандемија корона вируса смањиле приход од кафића, одлучили су да је исплатљивије да га затворе.

Две године касније, изнајмили су га партнерима - Рок школи из Мостара.

„Трудимо се да одговоримо на локалне потребе, а не да радимо на пуком испуњавању донаторских жеља", наводи Ћорић.

Цена коју за то плаћају је „рад у константној фази кризе".

„То је веома тешко - не можемо да правимо дугорочне планове, јер немамо оперативни годишњи буџет", наводи.

ОКЦ Абрашевић је кроз године успевао да запосли између седам и осам људи.

А да га нема, културна слика града била би много другачија.

„Алтернативни музички жанрови били би подвргнути тржишној логици, а то је неисплативо.

„Млади уметници којима треба простор морали би да плаћају ренту, разне градске иницијативе више не би имале место за окупљање", каже Ћорић.

Једно је сигурно - Абрашевић неће доживети судбину БИГЗ-а, неформалног центра алтернативне културе који је био смештен у истоименој згради Београдског издавачко-графичког завода, све док зграда није променила власника 2021.

БИГЗ и оно што од њега остаје - да ли је могуће пренети дух алтернативне културе на друго место

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]