Рат у Босни и Херцеговини 30 година касније: Борба против заборава - како се у Приједору сећају цивилних жртава рата и белих трака око руке

Пре тачно тридесет година, Фикрет Бачић из села Зецови код Приједора је изгубио 29 чланова породице када се његово родно место нашло на мети снага босанских Срба.

Ни дан данас нема мезара [гроба] на који би могао да оде - посмртни остаци његове мајке, супруге, дванаестогодишњег сина, шестогодишње ћерке, других рођака и њихове деце никада нису пронађени.

„Највише од свега их желим ексхумирати и покопати и надам се да ћу за живота то урадити", каже шездесетпетогодишњи Фикрет Бачић за ББЦ на српском.

Око 12.000 људи са простора бивше Југославије се и даље воде као нестали у ратовима, показују подаци Међународне комисије за нестале (International Commission on Missing Persons - ICMP).

Више од 8.000 њих били су држављани Босне и Херцеговине.

Током више од три и по године рата, у Босни је погинуло око 100.000 људи, а расељено више 2,2 милиона - близу половине предратног становништва.

У седмој је деценији живота, Бачић и даље активно ради на томе да цивилне жртве рата из околине Приједора не буду заборављене.

Зато је са групом истомишљеника покренуо Дан бијелих трака, који се већ девет година обележава 31. маја и временом је попримио међународни карактер.

Шта је Међународни дан бијелих трака?

Од 2013. године, обележава се као дан сећања на страдале цивиле у Приједору и околини.

Власти босанских Срба су 31. маја 1992. године наредиле несрпском становништву да на руке стави беле траке, а куће обележи белим заставама.

Хиљаде мушкараца, жена и деце присилно је одведено у логоре у Трнопољу, Кератерму и Омарској.

Била је то увертира у убиства бошњачких и хрватских цивила у другом највећем масакру током рата у Босни.

Процењује се да је у Приједору и околини убијено 3.716 људи, а међу њима и 102 деце.

Највећи је геноцид у Сребреници, када су јединице под вођством Ратка Младића убиле више од 8.000 муслиманских младића и мушкараца.

'Ово не може да се заборави'

Са црно-белом фотографијом убијеног рођака, Захида Дуратовић је дошла на окупљање у знак сећања на приједорске жртве.

„Ово је син моје заове, Фахрудин, убијен је кад је имао само 16 година. Убијен му је и отац, долазим и подсећам на њега и све убијене", рекла је 64-годишњакиња за ББЦ на српском.

На окупљање је дошла и Армина Кадирић, која је рекла да је „изгубила много чланова породице, како своје тако и супругове фамилије".

„Не знам тачан број настрадалих из моје фамилије, можда више од 100", рекла је 53-годишњакиња.

„Ово се не може заборавити. Може заборавити онај кога то лично не дира, а ово се неће заборавити док је нас и наше деце".

Активисти из Приједора, Бањалуке и других градова, окупљени око иницијативе Јер ме се тиче, и ове године су се окупили на мосту код градског парка у Приједору, на који су везали беле траке са именима 102 убијене деце.

Приједорска полиција ове године није одобрила традиционалну шетњу кроз центар града, већ је организаторе окупљања обавестила да могу да одрже комеморацију на централном тргу, и то у трајању од једног сата, између 12 и 13 часова.

Централни градски трг у Приједору носи име мајора Зорана Карлице, припадника Војске Републике Српске и команданта извиђачке лете 43. приједорске моторизоване бригаде.

„Одузели су нам мирну шетњу и дозволили нам обележавање на тргу који носи име по српском официру", рекао је Фикрет Бачић на скупу и позвао „међународне власти да стану у заштиту активиста, јер власти Босне и Херцеговине то нису у стању".

На комеморацији у центру Приједора окупило се неколико стотина људи.

Скуп је обезбеђивало више десетина припадника полиције, а протекао је мирно.

Са разгласа су прочитана имена 102 убијене деце, а на трг су положене руже са њиховим именима.

Око 13 часова, када је истекло време одобрено за одржавање скупа, активисти су покупили руже и пренели их у градски парк - до места на којем већ неколико година безуспешно заговарају подизање споменика деци која су у Приједору убијена између 1992. и 1995. године.

Припадници десничарске организације Принцип из Приједора су за 31. мај претходно најавили прославу рођендана премијера Мађарске Виктора Орбана и власника српске телевизије Пинк Жељка Митровића на главном тргу, са почетком од 10 сати, која није одржана пошто се организатори нису појавили.

Приликом обраћања на скупу, из иницијативе Јер ме се тиче оценили су да се ради о „провокацији".

Проглас

Тог 31. маја 1992. године, када се страх увукао у домове несрпског становништва, била је недеља - дан за породицу.

Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији у потјери за екстремистима, гласио је позив који су власти босанских Срба упутиле на локалном радију.

Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносити ће тешке посљедице.

На почетку Другог светског рата, нацисти су наредили Јеврејима да на рукаву носе жуту звезду као знак распознавања.

У селу Зецови, на 20 километара од Приједора, проглас стиже и до породице Бачић.

Фикрет је у том тренутку стотинама километара далеко, у Немачкој, где се 1991. године запутио трбухом за крухом и ради напорне смене на градилишту.

Зна да је породица тих дана често без струје и да се сналазе како би уопште могли да слушају радио.

„Мој брат Рефик је био паметан човек и досетио се да окрене бицикл наопачке, стави на њега радио и повеже жице, тако да точкови праве струју док се окрећу у ваздуху", присећа се Фикрет, а на лицу му титра понос.

Телефоном је разговарао са породицом, али не свакодневно.

Ни Фикрет није имао телефон у радничком смештају где је становао, као ни његова породица у селу.

Он би звао са јавних говорница разних немачких градова у које га је водио посао, а супруга би одлазила у Приједор код рођака који су имали телефон.

Добро памти 19. мај 1992. године - дан када јој је последњи пут чуо глас.

„Рекла ми је да је све у реду, да су добро и да не бринем", каже Фикрет.

Дани и недеље су пролазили, а вести о породици није било.

Фикрет одлучује да објави оглас у локалним новинама и оставио број телефона за контакт.

„Моја супруга мора да је чула за тај оглас, али га није видела, јер није позвала мене, већ тетку која је у то време такође живела у Немачкој и замолила је да ми пренесе да су и даље добро.

„То су биле последње вести које сам од ње добио".

Сребреница: Шта се догодило

'Комшије и бивши пријатељи'

У животу тада тридесеттрогодишњег Фикрета уследили су мучни месеци, када се из петних жила трудио да добије било какву информацију о најближима.

„Остављао сам стотине марака на телефонској говорници, звао сам свакога у Босни чији сам број могао наћи и за кога сам мислио да би могао нешто знати.

„Тих дана сам мало јео и много пио", каже.

Од 33 члана породице, колико их је живело на два сеоска имања у Зецовима, Фикрет је поново загрлио само рођака Зијада Бачића и још двоје чија имена не жели да открива.

Двадесет и девет чланова се и даље се воде као нестали.

Троје преживелих су у време напада били деца.

Јединице босанских Срба прво су дошле по мушкарце из села, који су пре тога предали ловачко и лично оружје, прича Фикрет.

„Разумем зашто нису бежали - људи који су по њих дошли били су наше комшије, са којима смо радили, дружили се и играли фудбал.

„Ни ја не бих бежао да сам остао, веровао бих да се ништа страшно не може догодити кад одлазиш са људима које познајеш", размишља Фикрет.

Зијад Бачић је за ББЦ претходно испричао да су припадници снага босанских Срба крајем јула 1992. године заробили жене и децу из породице Бачић у алатници - малој просторији на имању.

Након два дана им је дозвољено да се врате у кућу, одакле су изведени у двориште и стрељани.

Сећање на масакр - прича Зијада Бачића

Били смо код куће када смо чули гласове војника. „Изађи напоље! Изађи!".

Мајка нам је казала да морамо.

Чим смо изашли, кренула је паљба из митраљеза.

Препознао сам једног од мушкараца, остали су носили чарапе на главама.

Гледао сам како моја мајка пада прва, а затим брат и сестра, и потрчао сам да се сакријем иза једног жбуна.

Остао сам тамо док пуцњава и викање нису престали и тада сам препознао још једног мушкарца чије је лице било скривено - били су нам комшије.

Видио сам како пуца у оне који су још увијек били живи, све док нису престали да вриште.

Убице су отишле, а ја сам полако изашао.

Видио сам своју мајку Сиду, брата Сабахудина и сестру Зикрету мртве у башти.

Ту је било још двоје дјеце - дјечак од 10 и дјевојчица од 13 година.

Од 32 људи, преживјело је само нас троје.

Извор: ББЦ фјучер

Због злочина у селу Зецови из јула 1992. године, Тужилаштво Босне и Херцеговине је 2014. подигло оптужницу против 15 људи, припадника Војске Републике Српске, полиције и Кризног штаба Приједора.

Терете се за злочине против човечности над Бошњацима на подручју Приједора, и то убиства, мучења, сексуално насиље, уништавање и одузимање имовине.

У оптужници се наводи да је тада убијено 150 бошњачких цивила - жена, деце и старијих људи, док су преживели били заробљени и незаконито заточени у логорима Омарска, Кератерм и Трнопоље.

Тамо је део заточеника убијен, а други су изложени присилном прогону, мучењу, злостављању и нечовечном поступању, пише у документу.

Петнаесторица оптужених су 2014. приведена, а затим им је омогућено да се бране са слободе.

Овај судски процес још увек траје.

Током протеклих година је донето више до 50 пресуда за злочине против цивила у околини Приједора.

Фикрет тврди да су већина оптуженика његове „комшије и бивши пријатељи" - људи са којима је радио, дружио се, којима је одлазио на свадбе и сахране.

„Разумем да војске ратују, али никако не могу да разумем шта било кога може да наведе да убије жене, децу и старце", каже.

Додаје да оптужене редовно среће - у пошти, продавници, у пољу, на путевима који воде до села.

„Једног од њих сам пре неки дан срео код лекара", прича, а вене на његовом лицу постају благо напете.

„Он се окренуо и отишао, а ја сам остао да гледам у њега - имам храбрости га да погледам, а он мене не."

Опсада Сарајева: Преживљавање, отпор, креативност

Борба против заборава

Фикрету Бачићу су од породице остала само сећања и неколико фотографија, које је сачувала његова тетка у Немачкој.

Тамо се оженио по други пут, а из тог брака има пасторка и близанце.

Октобра 1998. године, Фикрет се са новом породицом вратио у Босну и Херцеговину.

До села Зецови више није постојао ни пут.

„Све је било толико урасло, да сам оставио ауто на магистралном путу и кренуо пешице до имања", присећа се.

Тамо је затекао „само голе зидове, који су се некако још држали".

„Више није било буквално ничега - нисам имао шта да понесем и сачувам", каже Фикрет.

Купио је имање у суседном селу Чараково, док се његов рођак Зијад Бачић вратио у Зецове.

На месту где се некада налазила породична кућа, Бачићи су 2013. године сами подигли споменик за њихове страдале и друге цивилне жртве из села.

„Не смеју бити заборављени, а ја ћу наставити да трагам за њиховим остацима", каже Фикрет, који је у последњих двадесет година више пута помагао у ископавању масовних гробница.

Највећа се налази на подручју Томашице, у околини Приједора, где су ексхумирани остаци Бошњака и Хрвата из околних села.

Каже да је сопственим рукама натоварио многа тела и остатке у камионе.

„То сам урадио из пијетета према својима и не губим наду да ћу их једнога дана пронаћи", додаје.

Грађанска иницијатива Јер ме се тиче већ осам година заговара подизање споменика приједорској деци страдалој током рата у Босни, и то у парку насеља Берек, у старом делу града.

Из невладине организације Кварт, која учествује у овим напорима, кажу да су 2014. године успели да прикупе неопходан број потписа за подизање споменика жртвама, али им Град Приједор не излази у сусрет.

Како тврде, одговор градских власти је да немају ништа против постављања споменика, али неће да мењају регулациони план, што је предуслов за изградњу.

Град Приједор није одговорио на упит ББЦ-ја до објављивања текста.

Дејтон - како се сећамо мировног споразума

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]