Јован Цвијић, академик који је географију учио пешке и на коњу

Неизоставни елементи учионица за географију основних и средњих школа широм Србије су глобус, карта и његова слика на зиду.

Помало разбарушених, али упечатљивих бркова, у оделу са машном или краватом, највећи српски географ - Јован Цвијић, који је озбиљан траг оставио и у светској науци, деценијама мотри на ђаке.

За живота је оставио неколико капиталних физичкогеографских и друштвеногеографских дела, био је професор Велике школе и Универзитета у Београду, два пута ректор, а од 1921. до смрти и председник Краљевске академије наука, претече Српске академије наука и уметности (САНУ).

„Моје најближе колеге и ја често се чудимо како је Цвијић, у ситуацији отежаних комуникација и недостатка техничких помагала, успео да обиђе толико терена и прикупи толико података.

„И не само то, већ и да их систематизује и протумачи на такав начин и са таквим промишљањем и закључцима за које мислим да их ми никад не можемо ни достићи", наводи у писаној изјави за ББЦ на српском Јелена Ћалић, научна сарадница Географског института „Јован Цвијић" при САНУ.

Рани радови несуђеног медицинара

Јован Цвијић је рођен у Лозници, 11. октобра (29. септембра по старом, јулијанском календару) 1865. године.

Поједини извори тврде, позивајући се на матичне црквене књиге да је рођен 25. септембра, по старом календару, односно 7. октобра, по новом.

Отац му је био трговац, мајка из угледне породице, домаћица и имали су још петоро деце.

Основну школу и прве разреде гимназије је завршио у родном граду, да би потом школовање наставио, прво у шабачкој, а затим у Другој београдској гимназији.

Његови планови за будућност, после матурирања 1884, уопште нису подразумевали даље учење географије, већ студије медицине.

Због тога се вратио у Лозницу у нади да ће пронаћи новац за школовање у иностранству.

Међутим, тамо га је дочекало прво разочарање јер општина није имала довољно пара да финансира његово студирање у Бечу, Пешти или Паризу.

Изневерених очекивања Цвијић се враћа у Београд где среће професора географије из гимназијских дана - Владимира Карића коме се пожалио на незавидну ситуацију.

Видно одушевљен, професор му је предлажио да слуша студије географије на Великој школи, претечи београдског Универзитета, стављајући му на располагање његову библиотеку, уз обећање да ће му помоћи око даљег усавршавања и студирања у иностранству.

Тако је Цвијић 1884. запливао географским водама и постао студент Природно-математичког одсека при Филозофском факултету на првој високообразовној установи у Србији.

Током студија је написао и први научни рад Прилог географској терминологији нашој, којим је у литературу увео бројне термине којима се и данас научници служе.

„Ни данас ми није јасно како је он знао да Енглези, Французи, Шпанци имају географску терминологију, а да Србија нема", говори за ББЦ на српском професор емеритус Географског факултета у Београду, Стеван Станковић.

Das Karstphаnomen

После диломирања Цвијић је годину дана радио у Другој београдској гимназији, да би онда 1889, уписао докторске студије у Бечу.

„Заузимајући се код народне власти, код министарства просвете и црквених дела, Владимир Карић обезбеђује Цвијићу стипендију и одлази у Беч", каже професор Станковић, аутор биографије Цвијић - живот и дело.

На факултету је имао врсне познаваоце географске науке за професоре, међу којима се посебно издваја еминентни геоморфолог и климатолог Албрехт Пенк, који му је временом постао велики пријатељ.

Да се географија пре свега учи на терену, практично, а не само у соби над књигом, трудио се да покаже кад год је могао.

Тако је током студија, али и летњих распуста и празника, одлазио на бројне екскурзије не би ли прикупио грађу за докторску дисертацију.

Непланирано, одабрао је да пише о карсту, односно красу - теренима на којима су заступљени крашки облици рељефа у виду крашких поља, вртача, увала, јама, пећина и осталог.

Они настају хемијским процесом растварања стена, пре свега кречњака, под утицајем воде.

„Не могу рећи да сам из Београда пошао за Беч с намером да Карст узмем као предмет своје тезе.

„Али пошто сам од карста прилично у Србији био видео, почевши од свога места рођења, затим у селу Коренити, по Јадру уопште, затим по Источној Србији, на првом месту на Кучају, врло је могућно да је то несвесно у мени било", написао је Јован Цвијић у аутобиографији.

Јелена Ћалић каже да је са теренским изучавањем краса на докторским студијама кренуо из истоимене регије у Словенији.

„Цвијић је проширио просторни обухват властитих истраживања на цео простор Динарских планина (Динариди) и на научним поставкама систематизовао сазнања и податке које је прикупио", истиче географкиња за ББЦ на српском.

Поред словеначког краса, прикупљајући грађу за докторат, посетио је и крашке пределе око италијанског града Трста - такозвани Тршћански крас, хрватско полуострво Истру, Далмацију, Херцеговину и друга места.

Докторску дисертацију на више од 100 страна под именом Das Karstphanomen, (Феномен краса), одбранио је крајем 1892. године.

„Доживела је велики успех и убрзо је постала општеприхваћена у целом свету као основ за дефинисање научне дисциплине под називом карстологија", истиче Ћалић.

У прилог томе говоре и писма која су стизала Цвијићу од научне заједнице, од којих се посебно издваја порука шкотског геолога Арчибалда Гејкија који је рад оценио као „заставничко дело" науке.

После објављивања овог рада, наводи Ћалић термини - поље, понор, увала и долина, постале су званични научни термини у студијама карста у целом свету.

Хеј професоре

По повратку у Србију краља Александра Обреновића, марта 1893. постао је редовни професор на београдској Великој школи где је предавао физичку и географију Балканског полуострва.

Ентузијазам није јењавао, па је у јуну исте године основао Географски завод, претечу Географског факултета.

Професорску каријеру је наставио и по оснивању београдског Универзитета 1905.

Тада је већ на челу монархије био краљ Петар Први Карађорђевић, који се у Србију вратио после Мајског преврата - крвавог државног удара из 1903. у коме је група незадовољних официра убила краља Александра и краљицу Драгу.

Годину дана од отварања Универзитета, помогао је оснивање Етнолошког семинара, чији је наследник данашње Одељење за етнологију и антропологију, на Филозофском факултету.

„Цвијић је понудио теоријски и методолошки оквир за будућа истраживања, успоставио мреже сарадника, засновао кључне публикације, отворио међународне контакте...", наводи у писменој изјави за ББЦ на српском професор етнологије и антропологије Слободан Наумовић са овог одељења.

Додаје да је сам покренуо и „одлучујуће обликовао" процесе професионализације и институционализације етнологије као науке, што су другим срединама обично радили велики тимови стручњака.

Поред Географског завода, Цвијић је 1910. године основао је и Српско географско друштво које и данас постоји, а две године касније је покренуо Гласник који се још увек штампа.

По науку, по забитима и пустахијама Балканског полуострва

Око четири деценије је Јован Цвијић лутао по беспућима Србије, Грчке, Македоније, Бугарске, Словеније и других балканских и европских земаља у потрази за материјалом који ће му користити у даљим истраживањима.

Оловка, папир и понекад фотоапарат били су његово оруђе на екскурзијама по неприступачним теренима које је углавном обилазио пешице или на коњу, често уз војну пратњу.

Професор Стеван Станковић сматра да је на једном таквом путовању 1896, померио границе светске науке, када је на планини Рили у Бугарској, открио трагове плеистоцене глацијације.

Глацијација подразумева појаву сталног, снежно-леденог покривача на Земљиној површини, док је плеиостоцен епоха, односно временско раздобље у геолошкој историји Земље, када је дошло до великог захлађења.

Почело је пре око два милиона година и трајало до пре десетак хиљада година и део је геолошке ере кенозоик у којој и ми живимо.

До тада је, наглашава Станковић, владало мишљење да је ледено доба захватило само Алпе, чије је леднике Цвијић имао прилике да види на екскурзијама током студија.

„Он не верује у то, одлази на Рилу и проналази 32 цирка, удубљења у којима је за време леденог доба било исто толико ледника и препознаје 100 ледничких језера", истиче професор.

Целокупна сазнања преточио је у научно дело Трагови старих глечера на Рили.

Међутим, на путешествијима су знале да га задесе и непријатности.

Станковић каже да су 1901. приликом мерења дубине на делу Скадарског језера, тада на граници између Црне Горе и Турске, Албанци запуцали на посаду, погодивши прозоре на лађи.

Непријатно искуство је имао и седам година касније на теренском истраживању по Херцеговини, која је тада била у саставу Аустрoугарске.

У Мостару су њега и колегу аустроугарски жандарми привели и отели му филм са снимцима, док су му у Требињу одузели све бележнице и карте, а онда га протерали у црногорски Херцег Нови.

„Аустроугарски ђак Аустроугарску није волео, говорио је да она иза себе има јаку Немачку, која је гура на југ, са задатком да посвађа и разгази народе Балкана како би их лакше освојила", наводи Станковић.

Одређивање граница после Великог рата

Током Првог светског рата Јован Цвијић и супруга Љубица најдуже су се задржали у швајцарском граду Нојшателу где се географ бавио научним радом, али и организовањем помоћи српским ученицима и студентима у Швајцарској.

По окончању рата које га је дочекало као предавача на Универзитету у Сорбони, уследила је Мировна конференција одржана на истом месту, у Паризу, од јануара 1919, до јануара 1920.

Конференцију су организовале државе победнице у Првом светском како би постигле мировни споразум са пораженим Централним силама - савезом који су чиниле Аустроугарска, Немачка, Турска, а од 1915. и Бугарска.

Учествовала је и делегација новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) коју је предводио Никола Пашић.

Формирана је и Историјско-етнографска секција, односно територијална комисија, чији је задатак био да разради научну основу захтева које је делегација износила на Конференцији.

Једно од главних питања било је и територијално разграничење међу државама, а Јован Цвијић, председник комисије, одиграо је једну од важнијих улога.

Системом етнографских карата и на основу научног сазнања Цвијић је, наводи професор Станковић, „одређивао или се трудио да дефинише" границе нове државе.

„Понегде је успео, понекад је био разочаран, али о тим питањима, како и он сам каже, одлучивали су ипак политичари и велике силе", истиче професор.

Међутим, каже да је захваљујући Цвијићу држава добила Банат и „лепо трасирану границу према Румунији", као и део Далмације, иако су Италијани инсистирали да је „Јадранско море њихово са свих страна".

Јелена Ћалић са Географског института „Јован Цвијић" наводи да је етнографске карте Балкана израдио 1918. на захтев Америчког географског друштва, баш за потребе Мировне конференције.

Учествовао је и одређивању границе са Аустријом, где је пресудио Корушки плебисцит, референдум у градовима Целовец (Клагенфурт) и Биљак (Филах).

Одржан је 10. октобра 1920. и одлуком већине, изгласано је прикључење Аустрији.

Антропогеографија, етнологија, антропологија

Поред немерљивих заслуга на пољу физичке географије, Јован Цвијић је оставио велики допринос и у друштвеној географији.

Најзапаженија су његова дела из антропогеографије - научне дисциплине која проучава односе између природне средине и човека, питања географског размештаја људи, културних и привредних одлика простора.

Јелена Ћалић каже да је Цвијић „развио сопствени, оригинални метод антропогеографских проучавања", док је за ову научну дисциплину говорио да проучава „утицај целокупне природе на творевине људске и особине духа народног".

Капитално антропогеографско дело Балканско полуострво (La Péninsule Balkanique) објавио је на француском језику 1918. током боравка у Паризу где је предавао на Сорбони.

Цвијићево наслеђе у области етнологије и антропологије је, сматра професор Слободан Наумовић са Филозофског факултета, „у неким тренуцима уздизано до неба", а у другим „бацано у прашину и идеолошки проскрибовано (жигосано)".

Према његовом мишљењу, треба га пре свега посматрати као извор инспирације и поставити га у контекст савремених глобалних токова у друштвеним и хуманистичким наукама.

Наумовић сматра да научно питање од највећег значаја, из данашње перспективе, представља Цвијићево бављење проблемом миграција.

„У случају миграција, данас је видљиво да Цвијић није довољно пажње посветио размишљању о њиховим покретачима, а није био довољно заинтересован (а можда ни свестан) ни њиховог наднационалног и глобалног карактера.

„Цвијић је у миграцијама препознавао појаву локалног или регионалног значаја, а њихове путеве сувише круто повезивао са одликама локалног рељефа", наводи професор.

То је, додаје, можда имало смисла у временским оквирима до средине 19. века, али не и после тога, када почињу да се граде железничке и путне мреже.

Такође, може да му се замери и то што није довољно придавао значаја процесима модернизације, индустријализације и урбанизације, чији су утицаји већ били видљиви у време када је писао, чак и у „релативно неразвијеним срединама".

Критике на рачун Цвијића

Поједини резултати и закључци Цвијићевих истраживања како тада, тако и данас, наилазе на критику дела научне заједнице, а има и оних који их сматрају превазиђеним или нетачним.

„То је и нормално и очекивано у научном свету, узевши у обзир и временску дистанцу.

„Међутим, ове ограде се ипак односе на релативно мали проценат његовог укупног рада, док за велику већину резултата можемо да кажемо да и данас доживљавају потврде и одобравање", наводи Јелена Ћалић.

Антрополог и етнолог Слободан Наумовић каже да из данашње перспективе многе Цвијићеве теоријске поставке и резултати истраживања делују превазиђено, што је случај са већином аутора који су се тада бавили науком.

„Али ако се ствари гледају из перспективе ондашње европске, па и светске науке, постаје јасно да је Цвијић био водећи ауторитет на пољу више природних и друштвених наука, што је изузетан резултат, који и данас може да служи као пример", истиче професор.

На оштре критике наилази његово учење о „психичким типовима", које, наводи Наумовић, француски историчари на које је извршио значајан утицај називају менталитетима.

Посебно се говори о динарском типу, односно његовој идеологизацији, али и о ниподаштавању и „расистичким тоновима у појединим оценама" других типова.

„Критике са највише основа полазе од очевидних недостатака у Цвијићевом истраживачком методу - много тога је резултат личних опажања, понекад чак и успутних, а не доследне примене јасно дефинисаних поступака и мерења", објашњава Наумовић.

Сматрало се, додаје, да су његове оцене типова биле политички и идеолошки мотивисане, те да су тежиле „успостављању или одржавању српске доминације у југословенском окружењу преко фаворизовања динарског типа и његових интелектуалних и политичких потенцијала".

„Истина је да је Цвијић у датом стању ствари, видео темељ и гаранцију политичких пројеката које је заступао, и да је сматрао да главни носиоци таквог пројекта могу да буду управо Динарци", наводи Наумовић.

Међутим, каже да је географ био и „оштар критичар мана" које је уочавао код овог типа о чему је „отворено и беспоштедно говорио и писао".

Писао је и о утицају географске средине на етнопсихолошких карактеристика становништва, али је признавао и утицај културе, миграција, економских процеса и многих других фактора на обликовање тих особина.

„Веровао је у просветитељску улогу институција попут школа, универзитета и академије, и заступао начело одговорности интелектуалне елите за отклањање недостатака, напредак и развој националне заједнице", закључује Наумовић.

Иако су га неки сматрали националистом, професор Станковић каже да никада није запостављао науку и да је увек „стављао пре државе".

Наслеђе великог географа

Стеван Станковић каже да је Цвијић иза себе оставио око 10.600 страна књига, исписаних на више језика.

Његова капитална дела су геоморфолошко Карст. Географска монографија, антропогеографско Балканско полуострво и јужнословенске земље и Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србијеу три тома.

Јелена Ћалић тврди да у Србији готово да не постоји географска публикација да није цитирано неко од Цвијићевих дела.

Тако је и на међународном нивоу, што је, наводи, додатно поспешио превод „Карста" на енглески језик 2005. у оквиру публикације САНУ.

До тада су превођени само кључни делови директно са немачког, такође цитирани.

А како га се данас сећа Србија?

Професор Станковић тврди да у Србији постоји 10 школа и једна у Републици Српској које носе Цвијићево име.

Највиши врх планине Рудник зове се Цвијићев врх, док је биолог Недељко Кошанин назвао цвет по њему - crocus cvijicii.

Кућа у којој је живео са супругом Љубицом у Београду данас је меморијални музеј, а недалеко одатле се налази и једна од најпознатијих престоничких улица - Цвијићева.

Од 17. септембра 2004. у оптицају је и зеленкаста новчаница са његовим ликом на којој се налази чувена етнографска карта.

На централном месту у Академском парку, на београдском Студентском тргу од 1994. стоји његов споменик, док су у родној Лозници подигнута два.

У родном граду, дуги низ година, око његовог рођендана - 11. и 12. октобра, одржава се научно-културна манифестација „Цвијићеви дани" која окупља професоре, наставнике, предаваче и ученике.

Организатори догађаја Центар за културу „Вук Караџић" пре неколико година реализовао је и пројекат вирутелног музеја посвећеног њиховом суграђанину.

Њему у част од 1961. године Географски институту при САНУ, носи име „Јован Цвијић".

Умро је 16. јануара 1927. и сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]