Србија и саобраћај: Некадашња главна Железничка станица у Београду, од светске даме до напуштене старице

На месту где су не тако давно одзвањале пиштаљке железничара, шкрипали точкови кофера по плочнику и спавале локомотиве, сада су паучина, несносни смрад и привремени смештај за случајне пролазнике и бескућнике.

Тешка врата некадашње Главне железничке станице у центру Београда закључана су већ пет година.

Путника више нема, не чује се жамор нити гласови диспечерки које обавештавају о поласцима возова.

Једино што и даље ради је чувени часовник.

Када сам дошла на некадашњу станицу показивао је 7.20. Тачан је, помислила сам.

Лево од некадашњег улаза у станицу, Драгица, средовечна жена, распрема импровизовани дом.

Дошла је у Београд пре три месеца, када јој је изгорела кућа у родном Прокупљу, граду на југу Србије, око 30 километара удаљеног од Ниша, јужног центра земље.

Неколико комада одеће суши на августовском сунцу.

„Нико те не дира, па што би, седи се овде до јутра, а многи и преспавају.

„Ту сам са сином, довлачим воду, оперем иза одећу, да одржим хигијену", прича она за ББЦ на српском, показујући на плаву кофу.

Нешто даље од ње, на старом ћебету, спава мушкарац окренут леђима.

Пред улазним вратима главне Железничке станице некада је било велико такси стајалиште, а данас је споменик средњевековном владару Србије, деспоту Стефану Немањи окруженог уређеним парком.

Станица је званично отворена 20. августа 1884. године када је кренуо и први воз до Земуна, преко моста на реци Сави.

Последњи пут, пиштаљка железничара која је означавала кретање воза одјекнула је перонима станице 30. јуна 2018.

Међу онима који су дошли да испрате како последња композиција одлази дуж шина из центра Београда био је и Предраг Недић, зубни техничар, који је уживао да посећује деду на радном месту железничара.

„Желели смо да се опростимо са станицом и на неки начин одамо почаст људима који су на њој радили, међу којима је био и мој деда пуних 40 година", каже Недић за ББЦ на српском.

Последња возна машина која је напустила станицу, позната као Романтика, ишла је до Љубљане.

После 134 године, главна железничка станица српске престонице је измештена упркос критикама, а повод је била изградња луксузног насеља Београд на води на обали Саве.

„Могла је да остане као полазна станица, а да Прокоп, Нови Београд буду додатне, а овако смо се одрекли великог дела историје", каже Недић за ББЦ на српском са горчином у гласу.

Одлуком Владе Србије, право на коришћење станичних просторија добио је Историјски музеј.

Сви возови из Београда сада полазе са станице Београд центар, познате као Прокоп, где је пресељен комплетан међународни и домаћи железнички саобраћај.

И после шест деценија, та станица, на пар километара од центра Београда, и даље је у изградњи.

Власт најављује ново свечано отварање 20. октобра, на Дан ослобођења Београда у Другом светском рату.

Веза са светом

Почеци српских железница везују се за 1878. годину и Берлински конгрес, када је Србија призната као суверена држава.

Обавезала се да изгради прву пругу од Београда до Ниша, а онда и даље ка југу, ка Скопљу и до бугарске границе, а Аустроугарска да ће њену железничку мрежу повезати са српском пругом у настајању.

Пројектант станице био је бечки архитекта Вилхем фон Флатих, док је улога главног надзорног органа припала Драгиши Милутиновћу, архитекти.

Станица је званично отворена 20. августа, а пруга Београд - мост на Сави - Земун - Будимпешта пуштена у рад.

Први путници били су тадашњи краљ Милан Обреновић и његова породица.

Три дана касније, свечано је отворена пруга Београд - Ниш, када се скупило „и младо и старо, богато и сиромашно и лепо и ружно, док су с заставе вијориле око и у самој станици, а топови одзвањали", писао је тада Нови београдски дневник, тадашњи дневни лист.

Станична зградa била је на влажном земљишту званом Циганска бара или Бара Венеција и приликом отварања није била у потпуности завршена.

Дрвене тарабе још су ограђивале градилиште, наводи се на сајту Железница Србије.

Паучина, смрад и коров

Грађевинских машина и данас има, али се не сређују шине и перони.

Пруга је измештена, парцелу су испунили коров и смеће.

Историјски музеј, нови станар станичне зграде, упозоравао је више пута на људе који неовлашћено упадају и уништавају објекат.

„Тражили смо од полиције обезбеђење, којег је и било у првих годину и по дана како се станица затворила.

„Са полицајцима недељно обилазимо зграду станице, али у овом тренутку немамо довољан број радника у музеју који би могао да борави тамо сваког дана", каже Душица Бојић, директорка Музеја, за ББЦ на српском.

У јулу 2022. почели су истражни радовима, а у току је и припрема пројектно-техничке документације за адаптацију, санацију и реконструкцију.

Још није познато када ће се музеј са садашње, привремене локације у строгом центру Београда и званично преселити на некадашњу главну железничку станицу, додаје Бојић.

Код бочног улаза станице неколико момака дрема, са друге стране плочника омањи мушкарац сањиво трља очи и покушава да пронађе флашицу воде.

Угледавши да фотографишем, покушава да се сакрије.

Узаним путељком испуњеним смећем, стиже се до дела где су 134 године пристизале возне композиције.

Парцела је до пре неколико месеци била прекривена грађевинским шутом и смећем, али су остаци грађевинског материјала у међувремену уклоњени.

Док из суседне зграде аутобуске станице допире галама, овде је сабласно.

Просторије су затворене, а кроз прљава прозорска окна назире се стари намештај, даске и прашњав под.

Из некадашњег тоалета допиру воњ и мирис устајале мокраће, на прљавом поду разбацани делови гардеробе, крхотине стакла и старе новине.

Зидови некадашње омање чекаонице су ишарани, а око фењера висе завесе од паучина.

Под кључем је и станични ресторан, пред којим су за време летњих месеци били начичкани столови прекривени карираним столњацима.

На окну дотрајалих врата иза који се простирала чекаоница, а узани ходник водио до благајне и неколико телефонских говорница, залепљен је папир - Историјски музеј Србије.

Нема више ни гвоздених клупа.

Табла са поласцима и доласцима је избледела, сат унутра одавно не ради, док су олуци блатњави.

Од 16 колосека на некадашњој станици, остала је само ознака за осми.

На само неколико метара даље, парадоксално, уздижу се поносито вишеспратнице кристално чисте фасаде новог насеља - Београда на води.

Детињство обојено хуком локомотиве

Некада је у ову станицу пристизало и до 150 во­зо­ва у једном дану, о чему сведочи преживела табла на једном од њених испуцалих зидова.

Највећи број забележен је 1973. када су италијански Јувентус и холандски Ајакс у Београду играли финалну утакмицу фудбалског Купа европских шампиона.

Кроз њу је тог 13. маја прошло чак 260 во­зо­ва, подсећа дневни лист Политика.

Лепосава Милутиновић је тих 1970-их редовно долазила у Београда путнички возом из Ниша.

Још памти пуне вагоне, загушљиве ходнике и путнике који би правили малу закуску у купеу, износећи печено прасе и салате.

„Тада се много плело, а како је пут био дуг, жене би извлачиле и игле и убијале време.

„Једном приликом је кондуктер рекао да се игле склоне, јер воз нагло кочи, па може доћи до повреда", присећа се она за ББЦ на српском.

Повратна карта до Београда коштала је као аутобуска, али у једном смеру, додаје.

Није јој сметало вишечасовно путовање, јер је, каже, узбуђено очекивала да види лепу, вечито пуну станицу.

Сећа се дугих редова, гужви уочи ноћног поласка за црногорску луку Бар, опремљене сувенирнице и пуних клупа тик уз колосек.

„Било је нечег посебног у њој, нечег грациозног, немо нас је дочекивала и пратила", додаје ова 69-годишњакиња.

Уследиле су 1990-те, хиперинфлација, немаштина услед рата у бившој Југославији и међународних санкција, а то се одразило и на железнички саобраћај - возови су били све хладнији и нередовнији.

Милоје Петровић је тада био дечак, али му кашњења нису сметала.

Путовао је из Ниша да би посетио баку, нестрпљиво ишчекујући да кроз прозор воза види натпис Београд и добро познату зграду.

„Увек је била моје последње стајалиште и сваки пут када би јој се локомотива приближавала, обузимала би ме еуфорија.

„Изађеш из ње, а дочека те гужва, такси возачи који нуде услуге, неколико градских линија које те возе и на лево и на десно, осећао сам неко поштовање према тој великој згради - била је највећа и најлепша станица коју је ова држава имала", каже он за ББЦ на српском.

Вест о њеном затварању га је растужила, али и разбеснела.

„Капацитет станице јесте био смањен, имала је уско грло, пруга није била реновирана, али је била комплетна.

„Прокоп још није готов, што није проблем, јер се и по другим земљама увек нешто дограђује, проблем је што се представља као боље решење за нешто што смо већ имали", додаје огорчено.

Остварење идеје старе шест деценија

Станична зграда Прокопа званично би требало да буде завршена 20. октобра 2023, најавио је Александар Вучић, председник Србије.

Градња станице траје још од 1974. када је заживела као идеја тадашњег градоначелника Бранка Пешића, али од 1996. године није било радова због недостатка финансијских средстава.

Уз ситне прекиде, неколико година касније радови су настављени, али споро, да би били убрзани тек у последњих годину дана.

Поједини, међутим, критикују и кажу да се до ње тешко стиже, иако је удаљена тек 10-15 минута од центра града.

Обриси модерне конструкције увелико се назиру, али је и даље окружена багерима и жицама.

Код прилаза улазу испод земље, неколико паркираних такси возила, а пристигли путници ужурбано вуку кофере, хитајући ка колосеку.

Брзи воз Соко стрпљиво чека на перону десет.

Прелази 75 километара од ове до станице у Новом Саду за нешто више од пола сата.

И за њега се увек тражи карта више.

Металне столице у чекаоници су махом попуњене и загушљиво је.

Код продајних шалтера направљене су две велике колоне, а путници нервозно цупкају у месту.

Старија жена, видно изнервирана, жали се пријатељици како је све споро.

Пун је и омањи станични кафић.

„Воз из Земуна пристиже на трећи колосек", изговара диспечерка.

Мушкарац покушава да платном картицом купи карту на аутомату, али му не успева.

Безуспешно тражи помоћ.

Група младих седи на планинарским ранчевима поређаним по плочицама, старији су увелико заузели дрвене клупице.

„Мама, колико ћемо још да чекамо?", пита девојчица у шареној хаљини.

„Не знам, сине, седи ту", одговара жена кратке плаве косе.

'Полако, полако, сви ћете ући'

Све је више људи на четвртом перону, са којег за пола сата креће међународни воз до Бара, града на црногорском приморју.

Високи младић тражи канту за смеће да угаси цигарету, деца нестрпљиво јуре, саплићући се о кофере, путне торбе и најлон кесе.

Дијего и Камила су из Бразила и возиће се до претпоследње станице - Подгорице, главног града Црне Горе.

Желели су да путују спаваћим колима, али им је речено да је све већ распродато и то месец дана унапред.

„Покушали смо да купимо карте онлајн али нисмо успели, а када смо дошли до станице, на благајни нису знали енглески. Срећом, неко из реда је знао", прича Дијего.

Хук локомотиве је све гласнији, најављује улазак воза у станицу.

Док ми Дијего показује карту, Камила крајичком ока посматра пристиглу машину.

„Једино што ме брине јесте какви су купеи и да ли је чисто, али спремни смо за сваку авантуру", каже стидљиво.

Остали путници већ трче да што пре заузму место.

„Полако, полако, сви ћете ући", умирује их кондуктер.

До Подгорице иду и Денис и Хана.

Збуњено покушавају да пронађу број купеа.

„Sorry, can you help us?", питају ме углас уморно да им помогнем.

По доласку из Немачке, кажу ми да су сатима покушавали да пронађу Прокоп.

„На аутобуској станици су нас упутили на погрешну страну, а ништа боље није било ни када смо се обратили туристичкој организацији у центру града.

„Неки пролазник нам је срећом појаснио како заправо да дођемо, једва смо стигли, неке улице у граде су ископане, па смо узалудно чекали превоз, а таксиста нам је тражио превише пара", препричава Денис маршуту доласка за ББЦ на српском.

Воз им је, кажу, омиљено превозно средство, али немачки купеи су тотално другачији од овог пристиглог, старог и ишараног.

„Знамо да имате спаваћа кола, путовали смо по Источној Европи, па негде претпостављамо да нас нешто слично и овде чека", додаје.

Показујем им куда да крену, одмахују и убрзаним корацима улазе у воз.

Путници који су се већ сместили, провирују кроз прозор са телефонима, спремни да фотографишу излазак из тунела.

Чује се продоран звук пиштаљке и возна композиција напушта станицу.

Малопређашњи жамор заменила је тишина.

Следећи воз је у 22.00, обавештавају наранџаста светла с једној од малих табли.

Дан касније, поново сам на некадашњој главној железничкој станици.

Поглед на сат. Опет приказује 7.20 сати.

Поново је тачан.

Драгице из Прокупља данас нема.

Нема ни плаве кофе, можда је отишла по воду.

Веш се и даље суши, иако је облачно, док у углу покривен браон ћебетом спава мушкарац, вероватно неки нови случајни пролазник.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]