Рат у Босни и Херцеговини: Хотел Холидеј Ин - од Олимпијских игара до новинарског уточишта на линији фронта у Сарајеву

У грађевини жуто-браон боје која и данас доминира панорамом Сарајева, јуна 1992. одвијао се засебан живот.

„Одете напоље, радите, а гранате падају, па се вратите у хотел, а тамо људи пију кафу, идете на вечеру, погледате филм, попијете пиће, некада под свећама ако нема струје, размените информације, поделите причу.

„Конобари у оделима, добијате сву услугу као да није рат - нереално стање", описује Пол Лоу, британски фоторепортер како је изгледао хотел Холидеј Ин, у коме су једини гости током рата били новинари.

Снаге Срба у Босни опколиле су главни град Босне и Херцеговине 5. априла 1992. које ће бити под опсадом све до 1995. године - до тада ће у овом граду погинути више од 10.000 људи, међу њима 1.601 дете.

Иако је опасност била на сваком кораку, хотел је пружао ретко уточиште и могућност да се обави посао.

„Проблем је био да се дође до њега, али једном када си у њему, осећаш се сигурно, тешко је то објаснити", прича Лоу за ББЦ на српском.

Тог јуна 1992. први пут је ушао у хотел, али кроз бочни улаз.

Предњи део био је изложен пуцњави, а уместо прозора попуцалих у једном од многобројних напада, постављена је пластична фолија.

Данас се улази кроз предња клизна врата, у пространом лобију се чује какофонија страних језика, а на рецепцији вас дочекује насмејано особље.

Трагова рата готово и да нема, зидови су свеже окречени, столице пресвучене у ново рухо, а у собама не бораве само новинари, већ туристи из целог света.

Последице је пак оставила пандемија ковида-19, али се хотел поново пуни, па се на паркингу поново могу видети стране таблице.

Тај исти паркинг је у периоду, који бивши радници описују као „златно доба", често био попуњен до последњег места.

Погледајте видео о сарајевском хотелу

'Златно доба' хотела

Отворен у освит Олимпијских игара у Сарајеву 1984, хотел је имао око 400 запослених.

Дело је босанског архитекте Ивана Штрауса који је желео да то буде град у малом.

„Био је то бисер, најбољи хотел у БиХ, а један од бољих у Југославији - десет спратова, 336 соба, 16 апартмана, 713 лежајева.

„Од конгресне сале до салона који су носили назив по рекама које протичу кроз државу - Уна, Врбас, Неретва, Дрина, два интернационална ресторана - Босна и Херцеговина, дискотеке, ноћног бара, штампарије", описује садржај хотела Слободан Какућа, некадашњи шеф сале.

Међу најважнијим гостима те зиме био је председник Међународног олимпијског комитета Хуан Антонио Самаран.

„Најбоље организоване Олимпијске игре", памти и данас његове речи Хајро Ровчанин, који је попут Какуће од самог почетка био део радног колектива овог хотела.

„Тај дух у Сарајеву не може се више осетити, сви су живели за Олимпијске игре, сви су дисали као један", присећа се Ровчанин, некадашњи шеф сале за доручак.

Пуцњава, конвој и јорган пун ствари

Осам година касније, почео је рат.

На првим парламентарним изборима у Босни и Херцеговини највише гласова освојиле су три националистичке партије: Странка демократске акције (СДА) Алије Изетбеговића, Српска демократска странка (СДС) Радована Караџића и Хрватска демократска заједница (ХДЗ) Стјепана Кљуића.

БиХ је марта 1992. пошла путем Словеније и Хрватске које су јуна 1991. на референдуму прогласиле независност и изашле из дотадашње заједничке државе Југославије.

Радован Караџић, политички лидер Срба у Босни, проглашава стварање Српске републике Босне и Херцеговине, касније назване Република Српска, са седиштем на Палама, предграђу Сарајева.

Југословенска народна армија у то време је већ блокирала град, а истовремено се одржавају и бројни антиратни протести.

Привремено седиште странке коју је предводио Караџић било је управо у Холидеју Ин, где је неколико месеци и живео са породицом на петом спрату, у пространом олимпијском апартману.

У соби 530 и даље се налази кожна гарнитура браон боје, округли сто и одвојена просторија за секретарицу, са погледом на Скупштину БиХ, зграду која ће постати прва линија фронта.

Испред ове зграде, данашњем Тргу Босне и Херцеговине, 6. априла 1992. одржавао се још један антиратни протест.

Био је то дан када Европска заједница признаје резултате референдума, а Босну и Херцеговину као независну и суверену државу.

На демонстранте се пуцало управо из правца Холидеј Ина, а група специјалаца и полиција БиХ је ушла у хотел како би ухапсила нападаче.

Караџић је у међувремену хотел безбедно напустио.

Снаге Југословенске народне армије (ЈНА) и Срба у Босни окружиле су град и тада почиње најдужа опсада једног града после Другог светског рата.

У метежу и галами која је владала у холу хотела нашао се и Тим Џуда, тада новинар Тајма.

Време је да се напусти хотел, видео сам метак у соби, речи су једног званичника Уједињених нација (УН) које је тада чуо у мимоходу, а којих се и данас сећа.

Велики број припадника мировних снага УН-а био је тада у Сарајеву јер је мировна мисија ове организације у БиХ почела на самом почетку рата и била је кључна у обезбеђивању хуманитарне помоћи становницима.

„Скочили смо преко рецепцијског стола и уочили врата, мислећи да воде до потенцијалног излаза и да можемо да побегнемо, а заправо је тамо била соба где су запослени хотела остављали гардеробу", присећа се Џуда за ББЦ на српском.

Када су чули „новинари, новинари, напустите хотел", одлучили су да напусте скривено место.

Склониште су потражили у оближњој згради, тек толико да се склоне од пуцњаве.

По повратку у хотел сазнају да су скоро све собе опљачкане.

„Не само што су ми украли камеру и опрему, него и кофер, док су ми ствари биле разбацане по целој соби.

„Узео сам јорган како бих их некако спаковао, деловао сам као Деда Мраз носећи их тако умотане", каже овај новинар који и данас пише о дешавањима на Балкану.

Стране новинарске екипе су већ почетком марта пристизале у Сарајево како би извештавале о сукобима који су се све више заоштравали.

Један од ретких хотела, а касније и једини који је радио, био је управо хотел Холидеј Ин.

Репортери су у њему одседали све до краја рата 1995.

Залихе хране потрошене, на ципели се кува супа

Лета 1992. у Сарајеву се кувало испред зграда, јер је ретко ко имао пећ.

Сваки стан имао је резервисан термин за кување, на импровизованој пећи са неколико решетака, у заклоњеном кутку.

Залихе хране су се потрошиле, а по воду се ишло по рубним деловима Сарајева.

„Људи су ложили обућу и одећу, на једној ципели могао си да скуваш супу.

„Банке нису радиле, цене су биле неразумне, схватила сам да морам да нађем посао да не бих умрла од глади", присећа се Слободанка Боба Лиздек која се годину дана раније вратила у родно Сарајево из Шпаније.

У Мадриду је завршила постдипломске студије, а претходно је дипломирала на сарајевском Филозофском факултету - одсек за шпански и француски језик.

Добила је стипендију за даљи наставак студија у Америци, где је требало да отпутује у септембру 1992.

Веровала је да ће се рат до тада завршити, али се то није десило.

Лиздек је са пријатељима покушавала да живи нормално.

„Одемо у кафану, падне граната, чекамо да прође", прича она за ББЦ на српском.

Током 44 месеца опсаде, највише се ослањала на интуицију, која ју је, каже, небројено пута спасила.

„Ми смо били као неке звери које ослушкују, јер у сваком тренутку у рату мораш да будеш обазрив".

Гранате су падале - један, два, мала пауза, па три.

„Увек у пару, зато си морао да знаш са које стране се пуца и да отвориш очи и на потиљку."

Стара крпењача, по које јаје и прослава Нове године

Несташица хране и воде није заобишла ни хотел, те су се тражили начини да се набаве основне намирнице.

Вода често није била доступна, а скоро никада није била топла.

Међутим, постељина се мењала редовно.

На столу је увек било хлеба, по које јаје, намаз, паштета.

„Било је способних људи који су нам допремали и месо, рецимо вола. Којим путем он то нама добави, ја нисам знао.

„Сећам се да је било и роштиља, дакле, хране је било, али не и за бацање", каже Ровчанин, некадашњи радник хотела.

Често су организовали и импровизоване фудбалске утакмице.

„У холу на првом спрату шутирали смо лопту - наш тим радника против тима новинара.

„Лопта нам је била крпењача, правили смо је од кеса за смеће и папира, а жене су са стране навијале", прича Ровчанин уз осмех.

Славили су и Нову годину.

Конобари су пиће послуживали у уредно испегланим сакоима, белим кошуљама и лептир машнама.

„Требало је и мало забавити се, скренути мисли од рата", присећа се овај Сарајлија.

Сматра да је хотел добрим дело опстао захваљујући новинарима.

„Иако су хотел неколико пута гађали, мислим да смо ипак били поштеђени, јер се знало да су ту новинари, да они извештавају и да се истина шаље у свет баш из овог хотела", прича он.

Зато је баш ту Слободанка Боба Лиздек одлучила да потражи посао.

„Као без душе сам ушла у хотел који је био празан, новинари су само промицали", присећа се она, док седи у истом лобију тридесет година касније.

Прва особа коју је срела био шпански новинар који је радио за Ел Мундо.

После неколико минута разговора на шпанском, понудио јој је посао.

„Улазим у хотел, супер одевена, а тамо моје будуће колегинице, у прљавим ципелама канађанкама, старим фармеркама.

„Временом сам се и и ја тако облачила, носиш велике јакне и све оно што ти олакшава одлазак на фронт, посету болници или мртвачници", сећа се саговорница ББЦ-ја.

Како су новинари радили

Иако струје често није било, новинарски извештаји нису каснили захваљујући хотелском генератору.

Већина телевизијских екипа користила је просторије сарајевске телевизије, јер је у тој згради и Европска радиодифузна унија имала канцеларију, па је сигнал био бољи.

Вести су се углавном диктирале телефоном.

Рат је подложан за ширење лажних вести, што је захтевало да се свака информација добро провери, каже Лиздек.

Француски новинар са којим је највише радила ишао је корак даље па је у мртвачници додиривао тела, како би био 100 одсто сигуран да су тела мртва.

„Дешавало се да он исправи информације које је претходно објавио УН."

Приватизација, заостале плате и стечај

Током опсаде града, хотел је све време радио.

Потписивањем Дејтонског споразума 1995. рат у Босни и Херцеговини формално је завршен.

Држава је подељена на два ентитета Републику Српску и Федерацију БиХ, уз дистрикт Брчко.

Жуто-браон коцка је у фебруару 1996. године поново отворила врата и за друге госте.

Почело је реновирање и санација штете настале услед рата.

Слободан Какућа каже да се новац улагао да би се хотел реновирао, а потом „поклонио" инвеститорима.

„Плату нисмо примали, били смо жртве. Ми смо чували хотел, а он је неком поклоњен, нас нема на мапи, а били смо деоничари.

„Слободно могу рећи да је хотел отет радницима", додаје бивши угоститељ.

Власничка структура хотела се у послератним годинама често мењала.

Држава је 2003. хотел продала аустријској фирми Алфа Бауменаџмент за 42,9 милиона конвертибилних марака (око 21 милион евра) што је тада оцењено као једна од најуспешнијих приватизација у држави.

Инвеститори су потписали да ће задржати све раднике и уложити одређену суму у реновирање хотела, што нису испунили.

Пет година касније поднета је тужба за раскид уговора о приватизацији због неиспуњавања обавеза.

„Имали смо више пара на рачуну него што су они платили, ето како су они то продали", каже Какућа.

Део радника је 2014. протестовао због неисплаћених плата, пореза и доприноса.

Уследио је стечај, а Какућа одлази у пензију.

„Та 2014. остаје мрља.

„Нису ми у горком сећању, ни рат ни гранате, већ та година", додаје са сетом у гласу док, симболично, испија битер лемон и гледа у смеру хотела у коме је радио пола живота.

Холидеј без Ин

Тридесет година касније, у називу хотела задржало се само Холидеј.

Наставак Ин који је у имену имао од самог почетка као франшиза једног од највећих хотелских ланаца Холидеј Ин брише се 2013. године јер је франшизни уговор истекао, а са њим и право да се користи име бренда.

Жуто-браон хотел у Сарајеву била је његова прва франшиза у источној Европи.

Пре шест година, постао је део групације Хотел Европа, која у власништву има још неколико хотела у Сарајеву.

„Наш циљ и јесте био да сачувамо један део хотела, јер ценимо историју, тако да кафе Ин има стари дизајн, а имамо и новији део који је модернијег типа, са посебним делом за младе, а и лоби је задржао стари дух, употпуњен новим елементима", прича Белмина Бајровић, извршна директорка хотела.

Разговор прекидају точкови кофера који одзвањају по плочнику и дечија граја.

У току је олимпијада из математике за ученике основних школа.

Број гостију се по избијању пандемије корона вируса смањио, али је хотел и то стоички издржао.

Највише су их посећивали гости из региона - из Србије, Црне Горе.

У собама жуто-браон дизајна са љубичастим детаљима све више бораве и туристи из арапских земаља, док су Европљани редовни гости овог „града у малом".

Иако је у пензији, Хајро Ровчанин радо посећује хотел у коме је провео пола радног века.

Док корача добро познатим холом, немо посматра нове госте.

А онда дрхтавим гласом додаје да се „саживео са хотелом и да га осећа у свакој пори".

„Несрећа нас је зближила, колектив је био добар, никада нисам осетио да ме је неко попреко погледао, јер сам Бошњак нити сам ја тако гледао Надета, Слобу.

„Сви смо били као једна породица, постали смо јако блиски и са новинарима, живели смо као једно."

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]