Рат у Босни и Херцеговини, три деценије касније: Како су избеглице пронашле уточиште у далеком Пакистану

Био је крај јуна 1993. године када је Сејо Сушић, тада младић од 28 година, одлучио да ризикује живот да би избегао из Мостара.

Овај град у Херцеговини био је поприште сукоба између Хрвата и Бошњака са Србима, да би се рат касније распламсао и између Хрвата и Бошњака.

Раставши се од родитеља и будуће супруге, само са једним парчетом папира у џепу, кренуо је на неизвесно путовање до Сплита, у нади да ће успети да се укрца на евакуациони лет за Исламабад, главни град Пакистана.

„Пакистан ми никад није пао на памет, нисам знао ни где се налази док се тамо нисам запутио", присећа се Сушић, професор права на Међународном исламском универзитету у Исламабаду, за ББЦ на српском.

„Нисам планирао да напуштам родни Мостар и идем у избеглиштво, али једноставно нисам имао избора."

Одлазак групе избеглица у Пакистан је „редак случај организоване евакуације", јер током рата у Босни и Херцеговини „готово да их није било", каже Ентони Ленд, британски професор хуманитарне помоћи на Универзитету Фордхам у Њујорку.

„Једине евакуације, које су мени познате, биле су за тешке пацијенте, који су ишли на лечење у иностранство", каже Ленд, који је током сукоба на Балкану теренски радио као хуманитарац Популационог фонда Уједињених нација (УНХЦР), за ББЦ на српском.

О овом случају, који се одиграо пре скоро 30 година, ББЦ није успео да пронађе никаква званична документа.

У незваничним разговорима са сведоцима тог времена, који су учествовали у напорима да се евакуација спроведе, сазнали смо да су документа „изгубљена, бачена или уништена".

Из Амбасаде БиХ у Пакистану упутили су нас на Министарство иностраних послова Босне и Херцеговине (МИП БиХ).

Из МИП БиХ су пристали да потраже документа у архиви, али ББЦ ни после више месеци није добио потврду да се она тамо чувају.

Харис Силајџић, тадашњи министар спољних послова БиХ, одбио је да говори за ББЦ на српском.

ББЦ новинари ни после вишемесечних покушаја нису успели да ступе у контакт са Силајџићевом сестром Саџидом, тадашњом амбасадорком БиХ у Пакистану, као ни са Калидом Џаферијем, тадашњим амбасадором Пакистана у БиХ.

На питања није одговорила ни Бисера Турковић, актуелна министарка спољних послова БиХ, а тадашња амбасадорка у Хрватској, одакле су полазили евакуациони летови.

Трачак наде

Недеље пред опасно путовање Сушић је провео у болничком кревету, док су на Мостар падале гранате.

„Још пре рата сам имао здравствене проблеме, који су се поново активирали 1992", прича Сушић,

На пролеће те године, почела је последња, најкрвавија епизода распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

У Босни и Херцеговини разбуктао се грађански рат, који се у Мостару запетљао у омчу са два чвора.

Прво су Хрвати и Бошњаци ратовали против Срба, да би се касније сукобили међусобно.

Мостар је подељен на западни, где данас већински живе Бошњаци и источни, са већинским хрватским становништвом.

Почетак рата Сушића је затекао у породичном стану у западном делу Мостара, „врло близу линије разграничења".

Радио је у фабрици авиона Соко као правник, док се фебруара 1993. није запослио као пословни секретар код херцеговачког муфтије.

„Никада нисам служио војску, јер сам имао радну обавезу", каже.

Сушић се присећа да је ситуација у болници била „критична".

„Рањеници су пристизали даноноћно, а понекад би гранате падале врло близу болнице и постојао је страх да ће нека од соба бити погођена", додаје.

Опорављајући се, на радију је чуо како избеглице из Мостара иду за Пакистан евакуационим летовима из Сплита.

Сушићу се ближио отпуст из болнице, а међу пацијентима се причало о злогласним логорима за Бошњаке, па је вест о евакуацији доживео као трачак наде.

„Нисам смео ни да размишљам о одласку у логор након болнице.

„Схватио сам да немам другог избора, него да покушам доћи до Сплита, па видети шта даље", каже.

Бекство из Мостара: Опасно путовање у ноћ

О одласку у Пакистан није било много информација, прича Сушић.

„Само сам знао да се организује званично, преко власти у Сарајеву и наше амбасаде у Пакистану.

„Добро се сећам када нам је речено да је влада у Сарајеву послала захтев разним муслиманским земљама да нас прихвате и да се Пакистан јавио са жељом да прихвати избеглице", додаје.

Папир који је Сушић пред полазак ставио у џеп била је карта за бекство - дозвола за напуштање Мостара.

Каже да „ништа друго" није понео.

„Никакве ствари, ни торбу - де факто ништа", присећа се Сушић.

Сео је у аутобус за Сплит, али близу границе са Хрватском, путници су заустављени.

„Речено ми је да моја дозвола за напуштање Мостара није регуларна и да се морам вратити да извадим другу", каже.

Изашао је из аутобуса и кренуо назад, пешице.

„Нисам знао шта да радим ни куда даље, али се убрзо поред мене зауставио таксиста, који се понудио да ме сигурним путем одвезе до Сплита.

„Није било другог избора, него да ризикујем - сав новац који сам имао, дао сам том таксисти", додаје.

Ентони Ленд, који је 1992. године радио у Загребу, сведочио је масовном исељавању из Босне и Херцеговине кроз територију Хрватске.

Каже да је, „највише избеглица до хрватске границе стизало са подручја Републике Српске", која је 1992. самопрогласила независност, а данас се тим именом назива један од два ентитета у БиХ.

Пред нападима Војске Републике Српске, бежали су људи несрпског порекла.

„Талас избеглица покретала су различита етничка чишћења, а људи су се једноставно појављивали на граници са Хрватском, где је УНХЦР организовао да добију нешто хране, воде и преноћиште."

Каже да је већина избеглица само пролазила кроз Хрватску, у жељи да стигну до Аустрије или Немачке.

Сушић је у Сплиту ступио у контакт са Салих-ефендијом Чолаковићем, званичником исламске заједнице из Мостара.

Како тврди, овај човек је био „један од организатора одласка избеглица за Пакистан".

Чолаковић је оснивач и пензионисани управник Исламског културног центра у Мостару, где га је ББЦ у мају 2022. године посетио, али је ефендија одбио да говори.

„Захваљујући њему, моје име је било уврштено на листу путника за Пакистан са још око 450 избеглица, распоређених да путују у два авиона", прича Сушић.

Каже да су директним летом „21. или 22. јуна" кренули за Исламабад.

Следећег јутра, Сушић се пробудио на око 5.000 километара од родног места.

Зашто је Пакистан одлучио да прими избеглице из БиХ?

Муслимани у БиХ су за Пакистанце били „велико откриће", прича Умер Фарук, новинар из Пакистана, који је 1993. године био на почетку каријере.

„Постојала је уврежена идеја да је Европа хришћански континент.

„А онда је у Босни почео рат, о којем су писали сви светски медији, а Пакистанци су сазнали да постоји једна европска земља, где живе муслиманска браћа", додаје Фарук.

Каже да је у пакистанском друштву постојао „јак сентимент да се браћи мора помоћи".

Новинар додаје да је то било време бурних политичких дешавања у Пакистану, због чега је „расла подршка муслиманима из свих делова света, који су се нашли под опресијом".

Пакистан је у то време ратовао на два фронта - источном и западном.

„На источном фронту трајао је рат у Кашмиру, где су пакистанске власти подржавале оружану борбу исламског становништва против, како су говорили, индијског окупатора", каже.

Погледајте видео: ТикТок звезда из Кашмира, која одолева несташицама интернета

Кашмир је регија у Хималајима, на тромеђи Индије, Пакистана и Кине.

Тензије око превласти између Индије и Пакистана почеле су још пре 1947. године, када су се две земље ослободиле британске колонијалне власти.

Данас је подељен на два дела - једним управља Индија, која званично не признаје поделу, а другим Пакистан.

„На западном фронту имали смо сукобе у Авганистану после повлачења Совјета, где су власти подржавале авганске муџахедине у борби против талибана", додаје.

Након што се СССР 1989. године повукао из Авганистана, муџахедини и талибани сукобили су се око власти.

Фарук каже да су други ратови, који су деведесетих година избили у поднебљима где су живели муслимани, „само подгревали патриотска осећања".

„Пакистанско друштво је веома емотивно доживело прво рат у Босни, а затим и два рата у Чеченији", прича новинар.

Сукоби између руске војске и чеченских милитаната, који су желели независну Чеченију, а која је на крају остала регион у саставу Русије, са прекидима су трајали од 1994. до 2000. године.

Због ратова који су се водили на границама Пакистана, у ову земљу се на почетку деведесетих слили „милиони избеглица", подсећа Фарук.

Локално становништво је, како додаје, „углавном негодовало због тога".

„Али не и када су стигли људи из Босне - они су били потпуно друга прича", каже новинар.

Медијска сензација

Док се на Балкану мало зна о одласку групе избеглица из Босне у Пакистан, тамо овај догађај добро памте.

„Њихов долазак био је огромна вест - права сензација, о којој су писали сви пакистански медији", присећа се Фарук.

Додаје да „готово да нема дигитализованих извештаја из тог периода" ни на енглеском, ни на локалним језицима, а то су урду, пашту, пунџаби, синди, балочи и сараики.

Овај новинар није сачувао ни примерак интервјуа са босанском амбасадорком Садиџом Сијалџић, објављеног у листу Фронтијер пост (Frontier Post), који је „угашен пре више од деценије".

„Али добро се сећам тог сусрета - била је веома захвална за топао пријем и великодушне донације које је амбасада прикупљала за избеглице", додаје.

И Сушић каже да су избеглице имале „веома срдачан дочек са свих страна - од представника власти, до грађана".

Смештени су у камп у Исламабаду, под управом исламске заједнице, где се обављају припреме за хаџ - ходочашће муслимана у Меку.

„У том кампу, и данас се окупљају ходочасници и целог Пакистана, да би заједно кренули на путовање", каже Фарук.

Призори кампа током боравка избеглица из БиХ могу се видети на једном од ретких снимака који су доступни на интернету, а начинила га је новинска агенција Асошијејтед прес (АП) јануара 1994. године.

У опису видеа се наводи да је у кампу тада боравило 370 избеглица, а на снимку су углавном жене и деца.

Сушић каже су становници кампа имали слободу кретања, обезбеђену исхрану, гардеробу и часове језика.

„Нико није имао обавезу да ради", каже.

Додаје да је кампом управљао пакистански шеих - поглавар верске заједнице.

„Тај човек се емотивно везао за нас, у року од неколико месеци је научио наш језик, толико добро да смо могли да се споразумевамо", додаје.

Језичка баријера је итекако постојала - Сушић се присећа да се објашњавало и рукама и ногама.

Енглески је један од званичних језика у Пакистану, „али многе избеглице га нису говориле, док већина локалаца радије прича урду језик".

„Када сам стигао, нисам знао ни енглески, па сам две године живео у кампу и учио и енглески и арапски", каже Сушић.

Из кампа се 1997. преселио у студентски дом, када се уписао на Међународни исламски универзитет, где данас предаје.

Неке ствари које можда нисте знали о Пакистану

Извор:Британика и ББЦ

Културолошки шок

Топлија клима, егзотични зачини и јако присуство религије у свакодневном животу само су неке од ствари са којима су се избеглице из Босне сусреле у Пакистану.

У јунским данима када су допутовали, дочекала их је летња жега.

„Лета су веома врела, буде по 45, 50 степени, што је тешко да се поднесе за некога ко на то није навикао", каже Сушић.

А ту је била и јако зачињена храна, која је обиловала новим укусима.

„У кампу су и за то имали разумевања, веома брзо су почели да нам кувају без зачина", додаје.

Другачији начин живота био је културолошки шок, и то за обе стране, слажу се Сушић и Фарук.

У Исламабаду живи око милион становника, а иако група избеглица није бројала више од 500 људи, новинар истиче да је њихово присуство у граду „итекако било примећено".

„Људи из Босне су светли, а Пакистанци нису - бела пут је такорећи опсесија", објашњава Фарук.

„Уживали да виде беле људе како шетају градом, жене из Босне нису биле покривене, док је Пакистан био конзервативнији него данас, многе су носиле бурке", додаје.

Фарук се сећа Босанке коју је кратко интервјуисао на улици у Исламабаду.

„Била је са братом, веома љута и узнемирена што сви зуре у њу кад шета градом", каже.

Многе избеглице су после рата напустиле Пакистан, прича Сушић.

„Неки су се вратили у Босну, други су се запутили у разне делове света, јер су у рату све изгубили и желели су да започну потпуно нови живот", додаје.

Каже и да су се породице у рату раздвојиле, па су неки отишли да нађу своје, а друге су отерали „економска неизвесност и велике врућине".

Међутим, било је и оних које је срце накнадно довело у ову далеку земљу - у Пакистан је из Мостара 1996. године стигла Сушићева супруга.

Према сопственим сазнањима, Сушић је једини човек из групе који је до данас остао у Пакистану, а ту информацију су за ББЦ потврдили и из Амбасаде БиХ у Исламабаду.

Како је ТВ серија о рату у БиХ освојила Пакистан

Рат у Босни и Херцеговини постао је тема пропагандне ТВ серије у продукцији Министарства одбране Пакистана која је освојила срца публике и стекла култни статус у тој земљи.

Први пут приказана 1998. године, серија Алфа, браво, Чарли говори о тројици пакистанских војника, који одлазе у три различита рата.

Један иде у Босну, где се заљубљује се у Босанку, други на границу са Индијом, трећи на границу са Авганистаном.

„Готово сви у Пакистану знају за ту серију, репризирана је много пута", каже Фарук.

Сценарио је настао по елементима стварних догађаја - глумац Касим Кан учествовао је у рату у БиХ у саставу снага УН и био је директни сведок војних операција.

Његова сећања уткана су у ову серију, где глуми капетана Гулшера.

'У Пакистану нисам странац'

Сушић у Исламабаду живи скоро три деценије, али никада није званично постао Пакистанац.

Има само један пасош - босански.

„Нисам га мењао, зато што Босна и Пакистан немају уговор о двојном држављанству", објашњава овај професор права.

То значи да један човек не може имати ова два држављанства у исто време.

„Када не бих морао да се одрекнем босанског држављанства, ја бих врло радо прихватио да будем Пакистанац.

„Али у овим околностима, једноставно не могу - нешто ми не да", каже Сушић.

Међутим, не осећа се ни као странац.

„Осећам се слободно, као део друштва - није могуће живети овако дуго на неком месту, а да га не волиш", додаје.

Током година, Сушић је размишљао и о дефинитивном повратку у Босну, где често проводи годишње одморе.

Покушавао је, каже, да нађе посао, али безуспешно.

„Докторирао сам међународне односе, али нико није показао никакво интересовање за мене.

„Нема никаквог смисла да у Пакистану остављам звање професора и да идем у неизвесност само да бих се вратио", каже Сушић.

Погледајте видео: Дечија сећања на рат у Босни не бледе

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]