Рат у Босни и Херцеговини: Баљвине, село где је разум победио рат, а Срби и Бошњаци имају заједничку „молитву за бољи живот"

Нетакнута џамија и црква и непосвађани Бошњаци и Срби који живе у слози и пријатељству - то је слика која се могла видети у селу Баљвине током рата у Босни и Херцеговини.

Док су се Срби, Бошњаци и Хрвати сукобљавали у оближњем Мркоњић Граду и Јајцу између 1992. до 1995. године, само неколико десетина километара далеко, једина битка која се у овом селу водила била је она за преживљавање услед несташице основних средстава.

Комшије Бошњаци и Срби добили су је заједничким снагама.

Ни данас није другачије - уместо расправа о политици, религији или другим стварима које их раздвајају, мештани живе мирно и скромно, ослањајући се једни на друге, без обзира на порекло и веру, каже за ББЦ на српском баљвински хоџа Харис Мекић.

„Овде људи имају једну заједничку молитву, без обзира да ли су православци или муслимани, а то је молитва за бољи живот", објашњава овај 26-годишњи ефендија, како га у селу најчешће ословљавају.

Феномен овог села у којем је мир живео док је ратни вихор захватао готово сва околна места заинтересовао је и истраживачки тим са Универзитета у Љубљани, који је покренуо пројекат Anxious Peace у оквиру којег, поред Баљвина, проучавају још два места на Косову и у Хрватској - Косовску Каменицу и Вуковар.

Идеја је потекла од Рока Зупанчича, професора овог универзитета и лидера пројекта, који за ББЦ на српском каже да га је до ње довела „контра интуиција".

„Када причамо о Босни, углавном помислимо на проблеме међу нацијама и етничким групама, а ово је потпуно другачија прича.

„Мој тим жели да покаже да је мултиетнички сукоб увек ствар избора, а не унапред записана ствар, за шта су Баљвине сјајан пример", каже Зупанчич.

'Пусти сад рат, дајте нам воде'

У Баљвинама ме дочекује Харис Мекић, 26-годишњи хоџа, па крећемо у обилазак.

„Хало, треба ми нешто Јово, је л' код куће?", пита он саговорницу са друге стране телефонске линије.

„Важи, ту смо за пар минута", додаје, па пали аутомобил и крећемо у српски део села.

Стижемо пред кућу Јова Марјановића, кога затичемо посутог пиљевином док сече дрва, а бука моторне тестере нам омогућава да му приђемо неопажени.

Када је угледао Хариса, одлаже алат и развлачи осмех, па нас позива да седнемо у летњиковац, а убрзо стиже и његов рођак Драган Марјановић.

Почињемо причу о рату и баљвинском феномену, а Јово каже за ББЦ на српском како је током сукоба у Босни у овом селу било „одлично".

„Једино што гледаш и чујеш да се тамо око Јајца пуца, била је линија српске војске на крају села, али овде је било све добро", додаје.

Марјановић је део рата провео у избеглиштву у Србији и Немачкој, а у сукобима ван села није учествовао.

Његов рођак Драган је био мобилисан у Војску Републике Српске, већи део рата провео је на борбеним линијама, али је током боравка у селу и на основу вести које су стизале од породице стекао исти утисак као његов рођак.

„Штитили смо ми њих, а они нас и тако смо успели да се сачувамо сви", препричава Драган Марјановић.

„Није се имало много", каже он, али су мештани били солидарни, делили међусобно храну и друге потрепштине и „нико није био гладан", додаје.

Десетине Баљвинаца учествовало је у рату у првој половини 1990-их година у Босни и Херцеговини на страни српских и бошњачких снага, а осморица су погинула на фронтовима широм земље - четири Бошњака и исто толико Срба, о чему сведоче споменици на муслиманском и православном гробљу у селу.

Јово и Драган о рату не желе да причају много, али се не снебивају када је реч о свакодневним проблемима Баљвинаца.

„Пусти сад рат, о томе се толико причало, ми ти овде живимо без воде у 21. веку", жали се Јово.

Мештани и даље чекају да се изгради водоводна мрежа у селу, па воду углавном црпе из неколико бунара, али користе и кишницу.

„Замисли каква је та кишница, кад у суседном селу имамо фабрику и све то иде у воду. То је пре 50 година и могло да се ради, али данас...", разочарано прича Драган Марјановић, па отпија гутљај ракије и пали цигарету.

Док седимо испред Јовове куће, овај 65-годишњак нам руком показује на место где се завршава пут, недалеко од његовог дворишта.

„Фали мало више од километра да се споји са другим путем, па бисмо много брже стизали где год да кренемо. Људи залутају, дођу дотле и не могу даље", објашњава Марјановић.

„Овде ми никаквих проблема немамо између себе, али их имамо са општином", додаје.

Још један проблем за Баљвинце представља исељавање становништва, па је од 1991. до 2013. више од две трећине становника напустило село.

Тренд се наставио и током прошле и почетком ове деценије, па данас у Баљвинама живи „око 200 људи", а у српским кућама тек око 20, претежно старијих мештана, каже хоџа Харис Мекић.

Баљвинци су усредсређени на поменуте проблеме и начине на које их могу решити, а велика политичка питања избегавају, запазио је Рок Зупанчич.

И када се дотакну политике, то углавном нису велике теме, већ врло практичне ствари, додаје он.

„Питао сам једног мештанина Баљвина коју политичку партију подржава, а он ми је рекао да подржава увек ону на власти.

„Када сам га питао да ми објасни, он је рекао да `зна да загрли оног на позицији` како би за себе и село добио неопходне ствари попут воде или путева", препричава Зупанчич.

Аманет из Другог светског рата

На једноставно питање како су избегли рат почетком последње деценије 20. века, Баљвинци дају различите одговоре.

Шабан Мешић, мештанин села кога срећем испред џамије са двојицом пријатеља, сматра да је оно што се у Баљвинама током рата дешавало „нормално".

Тако требало да буде свуда, каже он, али на опаску да у многим другим мултиетничким срединама широм Босне и Херцеговине мир није сачуван, Мешић има спремну реплику.

„Ма бољи људи, болан", кратко ће Шабан.

„Можда је и од воде, пошто пијемо кишницу", додаје уз осмех овај Баљвинац.

Ходамо даље кроз село, а ефендија Харис Мекић ми каже како би било добро да посетимо Шевка Чаушевића, једног од најстаријих становника села.

Харис му каже да желимо да разговарамо о рату, а Шевко диже руке и каже „не дај Боже ником".

На питање како то да се у Баљвинама размишљало другачије него у другим деловима земље, овај витални зидар нас враћа осам деценија у прошлост.

„Такви смо ти ми још из оног рата (Други светски рат). Од тада је остао дуг, аманет и то се овде поштује", прича Чаушевић.

Док су током већег дела сукоба 1990-их година 20. века угрожени били Бошњаци, јер су снаге војске Републике Српске контролисале ову област, у Другом светском рату на удару су највише били Срби.

„Мени је отац причао да су усташе (војска Независне државе Хрватске) на почетку рата дошле и рекле да хоће да иду горе да збришу Србе из села, док муслимане нису дирали.

„А Бошњаци су им рекли `стоп, само преко нас мртвих`. Рекли су им да им Срби не сметају, да су то њихове комшије и да их пусте да живе", препричава Чаушевић очеве приче.

Касније су током рата овим крајевима пролазили и четнички одреди, који су желели да Бошњацима узму жито и да им науде, али су Срби стали у њихову одбрану, додаје.

Четници су током Другог светског рата били герилски борци и припадници Војске Краљевине Југославије, који се нису предали или напустили земљу током нацистичке окупације, а сукобљавали су са немачким трупама, али и припадницима партизанских одреда и снага Независне државе Хрватске (НДХ), наводи се на сајту енциклопедије Британика.

Током тог рата, као и готово пет деценија касније, Баљвинцима је главни циљ био доћи до хране и преживети, а не до пушака.

Тако су се православци и муслимани помагали како „нико не би био гладан", каже Чаушевић.

„Доле на Врбасу су тада биле воденице, где се млело брашно, а тај део су држале усташе.

„Мог оца позове пријатељ у очају, имао је жито, али није смео да оде у воденицу да га самеље, па је отац сео на коња и донео му самлевено", препричава један од најстаријих Баљвинаца.

Када се ситуација на фронту окренула, Шевков отац није морао ни да затражи помоћ - она је већ била пред вратима.

„Кад су четници преузели контролу, онда је син очевог пријатеља сам покуцао на наша врата, рекао да га је отац послао и млео нам жито доле у млиновима", каже Шевко, који је рођен током Другог светског рата.

Од још неколико становника Баљвина, из српског и бошњачког засеока, могу се чути исте приче, а дошле су и до професора Рока Зупанчича када је посећивао село.

„Приче се преносе и памте са генерације на генерацију и готово је немогуће утврдити да ли су тачне и прецизне, али је важније од тога да их мештани знају, да верују у њих и да због тога поштују њихове комшије друге вере", објашњава Зупанчич.

Словеначки истраживач зато сматра да Баљвинци имају „одличну позадину и добар социјални потенцијал" да наставе да живе на овај начин, али је немогуће предвидети да ли ће то бити довољно да Срби и Бошњаци остану уједињени уколико дође до сукоба у будућности.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

'Ако нема за све, неће бити ни за кога'

Када је почетком рата војска Републике Српске ушла у село, војницима је било тешко да поверују да су и у новонасталим околностима Баљвинци наставили да живе у слози и заједно, а не само једни крај других.

О томе говори прича коју зна неколико мештана, а до детаља је прича Јово Марјановић.

Српски старешина је, желећи да провери истинитост онога што је чуо, питао да ли неко из бошњачког дела села сме да оде у српску кућу и покуца на врата, почиње причу овај пензионер.

„Јави се један Шабан и каже им `смем ја, што не бих`.

„Оде код његовог комшије Стојана и зове га испред врата, а овај му из штале виче `где си, Шабане, ајде ти у кућу док ја намирим краве, ракија ти је на столу, седите, сипајте и пијте`.

„Српски генерал кад је то видео каже: `нисте ви Срби, нити су они муслимани` и оде", кроз смех прича Јово.

Између јуна и октобра 1992. године, војска Републике Српске спровела је Операцију „Врбас", када је учврстила контролу над овим делом територије Босне и Херцеговине, а неки од најжешћих сукоба вођени су у Јајцу.

Иако у Баљвинама није било сукоба, за мештане је тада почела борба са глађу, која је трајала до краја рата, а јасно је се сећа 74-годишњи Рамо Захировић.

„Колика је год Југославија, ово не би нашао", прво је што каже Рамо на запажање да Бошњаци и Срби живе у слози и заједништву.

Тако је било и пред 30 година, када ни рат није успео да прекине нити које везују мештане, додаје он.

„Била је борба за преживљавање, само хране да имаш, али смо се помагали и успели да преживимо", објашњава.

Док се придржава за штап, „Старан", како га због година у шали зову комшије, присећа се комшије Јована и његове великодушности током рата, када је бринуо да „нико у селу не буде гладан".

„Ишао је по селу, од куће до куће, и питао `ко је тај што нема да једе, да му дам хране`.

„Сви су ћутали, а можда су само две куће имале шта да једу, остале је било срамота да кажу", прича Рамо.

Бошњаци су током рата у селу имали радну обавезу, коју су углавном испуњавали на њивама њихових српских комшија, а Захировић је то чинио на Јовановом имању.

„Ми смо код њих радили, они нас плате, давали су нам кафу и брашно, иако нису морали.

„И кад је био наш празник, Јован је заклао овна и направио вечеру за све нас", препричава 74-годишњи Баљвинац.

Пријатељство мештана ни 30 година касније не ремети различито порекло или вера, тврди Рамо.

„Исто живимо и данас, Срби долазе овде код нас, купују у продавници, седну да попију, попричају, дружимо се", додаје овај пензионер.

Нешто старији Шевко Чаушевић испричао је још једну анегдоту која доказује да ратни вихор није однео солидарност из ових крајева почетком 1990-их.

У селу је тада било неколико продавница, али не и основних намирница, а најтеже је било доћи до брашна, напомиње он.

„Била је једна жена која је држала продавницу и ишла је у Бања Луку да набави брашно за цело село, а после више од двадесет дана је успела да га нађе.

„Кад је дошла са брашном, војници јој кажу да данас има за Србе, а сутра за Бошњаке", присећа се догађаја из рата Чаушевић.

Међутим, трговкиња није пристајала на такве услове, додаје Шевко.

„Каже она њима `немојте да ме срамотите, то су све моје муштерије, и Срби и Бошњаци`.

„`Ако има, онда има за све или неће бити ни за кога`", препричава 80-годишњи Баљвинац.

Црква и џамија као 'споменици мира'

У Баљвинама постоје црква и џамија, што није неуобичајена слика за мултиетничке средине у Босни и Херцеговини, али се ово место може похвалити да су и православни и муслимански верски објекат из рата изашли неоштећени.

Мештани су на ту чињеницу посебно поносни, тим пре што су Срби учествовали у грађењу џамије, која је подигнута на данашњем месту 1971. године, док су Бошњаци помогли да се сазида црква у српском делу села непосредно пре почетка рата, каже баљвински ефендија Харис Мекић.

Земљиште на којем је изграђена црква некада је припадало Исламској заједници, а на том месту је од 1908. стајала џамија, док није измештена на данашње место.

„Зато волим да кажем да је наша џамија у Баљвинама, као и православна црква, верски објекат, али и споменик миру, пошто је ово једина џамија која није срушена током рата у Републици Српској", сматра Мекић.

„Она сведочи суживоту, толеранцији и миру међу различитим народима и нацијама, а то је показатељ и вере, љубави према својем и поштовању туђег", додаје 26-годишњи хоџа, кога је верска служба у Баљвине послала пре две и по године.

Зашто се у Баљвинама каже 'помаже хоџа'?

На самом почетку српског дела села налази се школа, похађа је петоро деце од првог до петог разреда и сви долазе из бошњачких породица.

Српске деце у школи више нема од када је једна ученица прошле године прешла у школу у Мркоњић Граду, како би наставила школовање у вишим разредима.

У дворишту школе је учитељица Бранкица Лекић, која сваког јутра долази у Баљвине из Мркоњић Града.

Деца су „културна, васпитана и пристојна", а Баљвинци „вредни и поштени људи", који се према њој опходе са поштовањем, слично онако како поздрављају свештеника или хоџу, прича Бранкица.

У школи са ученицима разговара о значењу и обичајима муслиманских и православних празника, што деци помаже да боље упознају традицију њихових комшија.

„За Ускрс фарбамо и једемо јаја, а за Бајрам деца донесу пун сто баклава", описује Лекић.

Бранкица у Баљвинама ради више од пет година и, иако није сведочила ратним дешавањима, разумела је логику којом се мештани воде, па одмах препричава како је то увидела на личном примеру.

Пре неколико година била је осмом месецу трудноће, кренула је аутомобилом на посао, али јој се на стрмом путу до Баљвина догодила незгода.

„Била је оштра зима, сеоски пут се спорије очисти, ауто ми је проклизао и зауставио се попречно на путу.

„Нисам знала шта ћу и позвала сам тадашњег хоџу да ми помогне, а он је одмах дошао са џаком песка и лопатом, извукли смо ауто и рекао ми `ајде ти сад полако иди кући и ништа не брини`", препричава Лекић.

Како каже, поделила је ту причу са колегама у Мркоњић Граду, а анегдота је у њеном колективу постала један од симбола баљвинске солидарности међу Бошњацима и Србима.

„После смо се у централној школи у Мркоњићу шалили да се у Баљвинама не каже `помози Боже, него помози хоџа`", прича кроз смех Бранкица.

'Тактика преживљавања', баљвински идентитет и мозаик мира

Док се међусобно поштовање и живот у миру Бошњака и Срба подразумевају, постоји још нешто у шта се у Баљвинама „не дира" - припадници ова два конститутивна народа у селу не венчавају се међусобно, каже ефендија Мекић.

„Није било мешовитих бракова ни раније из поштовања према комшијама, а то је био начин за очување свога и поштовање туђег", објашњава Харис.

Истраживач Рок Зупанчич приметио је код мештана и један модел понашања, који описује као „тактику преживљавања".

„Избегавају теме које би могле да буду проблематичне - једноставно не разговарају о рату, али избегавају и политику", објашњава професор.

Међутим, поред мудрог одабира тема, ствари које их раздвајају становницима овог села на листи приоритета нису изнад добросуседских односа, запазио је овај Словенац.

„Примарни део њиховог идентитета је то што су Баљвинци, а тек онда су Срби или Бошњаци, муслимани или православци", каже.

„Имали су и среће да их нису терали да ставе неки ових других идентитета на прво место, што је допринело да наставе да живе у миру", закључује Зупанчич.

Повољан географски положај и неприступачан терен били су олакшавајуће околности које су допринеле да војска Републике Српске у селу не нађе значајне интересе, сматра професор из Словеније.

Баљвине су смештене у брду испод планине Чемернице, између три већа града - Јајца, Мркоњић Града и Бања Луке.

„Мркоњић Град и Јајце су у долинама, због чега су важна стратешка места, док су Баљвине у брду, пут се у селу и завршава и као да је и Бог заборавио ово место", каже Зупанчич.

Ипак, мештани су одиграли велику улогу да се не зарати у селу, пошто је „један инцидент или један метак могао да изазове сукоб", сматра он.

Зато је, како каже, крвопролиће избегнуто због „баљвинског мозаика мира".

„Делићи тог мозаика су стратешки положај, добри односи мештана, мудри верски лидери, који нису потпиривали мржњу, али и наратив из Другог светског рата, а они су поређани на идеална места", закључује словеначки професор.

Можда ће вас занимати и ова прича:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]