Рат у Босни и Херцеговини, Сарајево и филм: Како је сниман играни филм у опкољеном граду

У граду без струје, са ограниченим приступом води, без хране, са свакодневном претњом снајпера и граната, група уметника решава да - сними филм.

За младог глумца Сенада Башића, пресудно је било познанство са француским редитељем Франсоом Лунелом.

„Уметност је под опсадом Сарајева, у условима рата и ропства, била простор слободе - не само за уметнике, већ за све", каже Сенад Башић, главни глумац и арт директор Неочекиване шетње, јединог играног филма сниманог током опсаде Сарајева, за ББЦ на српском.

Радња овог филма смештена је у опкољеном граду и прати младог глумца који покушава да живи као и пре рата у граду око кога букте непријатељства и са људима који су свесни сукоба, али му то - не успева.

Сценографију срушеног града су имали, а сценарио су Лунел и Башић писали паралелно са снимањем.

Како Башић наводи, специфичну естетику филма, на жалост аутора, прославили су други светски аутори.

За 1.423 дана опсаде Сарајева, од 5. априла 1992. године до 29. фебруара 1996. године, према подацима Базе босанскохерцеговачких филмова, снимљено је и око 80 документарних филмова.

„Специфичне околности рата доприносе и томе да, штагод да снимиш, има неко значење.

„У неким нормалним околностима, људи траже причу, траже идеју, а овде где год да се окренеш нечега има - и дан данас видим то када гледам те филмове", каже Антоније Нино Жалица, један од аутора кратких документарних филмова, за ББЦ на српском.

Сценарио и сценографија - опкољени град

Сенад Башић, тада члан Камерног театра 55, са супругом Јасном и двоје деце живео је на Илиџи, а у Сарајево су отишли трамвајем 26. априла 1992.

Илиџа, западна општина Сарајева, на почетку рата контролисале су снаге које су се од 12. маја 1992. звале Војска Српске Републике Босне и Херцеговине или касније Војска Републике Српске.

У том делу града није било позоришта, па је Башић отишао у центар града, где се налазило његово матично позориште, Камерни театар 55.

Ово позориште основано је 1955. са жељом да понуди савремене драме сарајевској публици, а током опсаде града било је једно од активнијих театара у граду у који су долазили и страни позоришни радници да организују представе.

„У том тренутку Сарајево није било под опсадом, али све се то десило у наредних десетак дана", присећа се Јасна Башић за ББЦ на српском селидбе у Сарајево.

Она у том тренутку, осим брака са глумцем и пријатељима из света филма и позоришта, није имала никакве везе са седмом уметношћу - бавила се трговином.

Већ 1993. уметници су почели да долазе у опкољено Сарајево, наводи Јасна Башић, како би осетили адреналин, а међу њима је био и двадесетогодишњи студент филма из Француске Франсоа Лунел.

На једном од сусрета, Сенад Башић и млади француски редитељ договорили су се да сниме некомерцијални уметнички филм о уметнику у граду под опсадом.

„Како сам већ имала искуство пословне жене, рекли су ми да ћу ја продуцирати филм иако никада то нисам радила, али снашла сам се некако и окупила екипу", каже она.

Заједно са Радио-телевизијом Босне и Херцеговине и сопственом продукцијом „Стоп филм", током прве године опсаде Сарајева почели су да снимају први и једини играни филм из овог периода историје града.

Храна и филмска трака

У опкољеном граду без струје, воде и хране, хонорар за снимање филма није значио много.

Зато су храна, цигарете и понеко алкохолно пиће биле својеврсне плате за филмске раднике у тадашњем Сарајеву.

У граду под опсадом, новца за продукцију играног филма је било, присећа се Јасна Башић, али не и намирница.

Једини начин да се набави храна била је куповина у хрватском приморском граду Сплиту, до кога су летели авиони Уједињених нација који су допремали намирнице за чланове мисија ове међународне организације.

„Решили смо да се представимо као локално особље једне од организација, а да Франсоа Лунел буде наш шеф.

„Успео нам је план и наш редитељ нам је једним летом до Сплита набавио мајонез, сардине, лука и јаја - све чега у Сарајеву није било", каже Башић.

То је, додаје, била и прва фаза у продукцији филма,

Погледајте видео: Три деценије од почетка опсаде Сарајева

Међутим, имали су још посла.

Преко потребних филмских трака у Сарајеву није било.

Екипа филма Неочекивана шетња имала је срећну околност да је редитељ дошао из Француске,

„Франсоа је из Француске са собом донео и филмску траку од 16 милиметара, тако да нам је то био сав почетни капитал", присећа се Јасна Башић.

Од копродуцента из РТВ БиХ добили су камере које су користиле ову траку и окупили су екипу.

Снимање је могло да почне.

Теме свуда по граду и документарна глума

Аутори играног филма одлучили су се да главни јунак њиховог филма буде глумац из Сарајева који се нашао у ратној ситуацији.

„Нисмо желели да снимамо комерцијални филм јер нисмо били у ситуацији, а и мислили смо да ћемо чистим уметничким филмом успети да ухватимо тренутак и пресек стања у граду под опсадом, у рату", каже продуценткиња филма Јасна Башић.

Без специјалних ефеката, филм је сниман између порушених зграда, кроз дим и прашину.

„Тек неколико година касније сам сазнао за термин документарна глума и за манифест Догма 95, а ми смо, ето, све то радили 1993. и 1994. у Сарајеву", прича глумац и арт директор филма Сенад Башић.

Догма 95 је покрет у филмском стваралаштву који су основали дански редитељи Томас Винтерберг и Ларс фон Трир.

Њих двојица и аутори окупљени око њих захтевали су да се филмови снимају без додатних сценографија и ефеката, да се снима камером из руке, без помоћи статива, на филмској траци од 35 милиметара.

„Нисмо имали времена да запишемо раније како смо снимали, можда бисмо и званично били први са тим приступом у филму", каже кроз смех Башић.

Погледајте видео: Преживљавање, отпор, креативност

Једно око на сету филма, друго тражи снајпере и гранате

Снимање играног филма протекло је у сличним околностима.

„То је било време када си могао да погинеш због воде за пиће.

„Да би имао воду за пиће, морао си да идеш до точила на једном од три места у граду и да пазиш на снајпере и гранате - исто је било и са снимањем", каже Јасна Башић.

На сигурним местима, када се није пуцало, у сценографији коју су рат и гранате наместили, екипа филма је са дозволом за кретање током полицијског часа снимала сцене јединог играног филма из тог времена.

Дозволе су добијали и они који су били ретки статисти у том филму, наводи Јасна Башић.

Током снимања, напомиње она, нико из екипе није погинуо.

Међутим, у филму који су снимили, главни јунак, који је покушао да се носи са свим изазовима које рат носи, у једној од вожњи бицикла код сарајевске Градске већнице по сценарију гине, али не од граната или снајпера, већ у саобраћајној несрећи.

„Пуцало се, па шта? То је лепота тог филма", каже продуценткиња Неочекиване шетње.

Филмске пројекције и фестивали

Још незавршен филм Неочекивана шетња Сенад и Јасна Башић однели су непланирано на Кански фестивал.

„Са торбама пуним тракама, кроз сарајевски тунел, једне од повезница са опкољеним градом, кренули смо преко Игмана за Француску да нађемо копродуценте који ће дати новац за лабораторијске услуге.

„На Игману смо нашли изрешетаног југа и њиме стигли на југ Француске", прича о постпродукцијским пустоловинама Јасна Башић.

На заказаном састанку нису имали среће, а како су из Сарајева изашли 24. априла 1995, схватили су да се Кански фестивал одржава баш тада и одвезли се у изрешетаном југу до овог чувеног европског филмског града.

„Ту смо срели и Емира Кустурицу који је Сенаду, његовом некадашњем студенту, позајмио одело, па смо заједно са екипом филма Underground и трубачима ушетали у Кан", прича кроз осмех Јасна Башић.

Ни у Кану нису нашли финансије за филм па су наставили ка немачком граду Штутгарту, где је Сенад Башић глумио до 11. јула и пада Сребренице, када је добио позив да игра Хамлета у матичном Камерном театру 55 у Сарајеву.

Филм је завршен тек 1996, а премијеру је имао на филмском фестивалу у шведском Гетеборгу фебруара 1997, а затим је приказан и у Торонту, Монтреалу, на филмском фестивалу на Хавајима.

До сада је пуштен неколико пута на Федералној телевизији, наследници РТВ БиХ.

„Можда би и требало да размислимо о дистрибуцији тог филма, довољно је прошло, а и постоје платформе на којима можемо да га пласирамо", двоуми се Јасна Башић.

'Луксуз снимања филмова о обичним људима'

Током рата, у Сарајеву су снимани и документарни филмови, а скоро 60 изашло је из продуцентске куће СаГА (Сарајевска група аутора).

Исмет Арнауталић, познат и као један од оснивача сарајевске групе Индекси, са још неколико пријатеља је 1991, пред сам почетак рата на простору бивше Југославије, основао једну од привих приватних продукцијских кућа у Сарајеву.

Са телевизијским искуством, кренуо је у припрему играног филма Савршени круг.

Међутим, рат у Босни и Херцеговини прекинуо је планове.

„Када дође до рата, онда се читав живот изокрене и не можете више нормално ни да живите, ни да снимате, па се морате снаћи.

„Тако смо и ми започели продукцију документарних филмова током рата."

Сав новац који су добили за играни филм преусмерили су на продукцију документараца.

Неколико десетина аутора свакодневно је снимало улице опкољеног града.

Међу ауторима СаГА-е били су и књижевник Антоније Нино Жалица и његов брат Пјер, данас познати босанскохерцеговачки филмски редитељ.

Осим хране и воде, филмаџијама који су одлучили да камером забележе свакодневицу опкољеног Сарајева биле су потребне и траке.

„Сваког од странаца који је долазио у Сарајево молили смо да нам донесе траке, а сећам се да нам је Пипа Скот, позната америчка глумица, донела пун кофер трака", прича Исмет Арнауталић.

А када су добили траке, излазили су да снимају.

„Без неких великих планова, сценарија и идеја, ишли смо и снимали јер увек је неко видео нешто занимљиво док је пролазио градом", присећа се Антоније Жалица.

Снајперисти и гранате су сваког тренутка вребали уметнике, али су филмаџије научиле како да се понашају на снимању и како да реагују ако крене опасност.

„Нарочито ако виде неког са камером - пуцају.

„Једино на стране новинаре нису пуцали јер су имали обележја", каже Жалица.

Он додаје да је срећа што нико од колега није погинуо током снимања.

Погледајте видео:

Аутори продукције СаГА одлучили су се да прикажу стање у опкољеном граду онако како је и било.

„Ми смо имали један фантастични луксуз да нисмо припадали никоме и ваљда су сви схватили да ми желимо да радимо филмове о обичним људима, без трунке пропаганде са било које стране", каже Антоније Жалица.

Како живе деца у рату, како живе чланови хиндуистичког верског покрета Харе Кришна у опкољеном граду, како настаје уметност - неке су од тема филмова које су снимили ови аутори.

Свакодневно су снимали по граду, у дневним сменама.

Снимали су „из руке", без помоћи статива и трудили су се, каже Жалица, да све сниме на сигурном месту, у што краћем временском периоду.

Снимања су преточена у више од 60 документарних филмова, а 1994. добили су и награду Европске филмске академије.

Како струје није било, па самим тим ни биоскопи нису радили, Сарајлије нису могле да гледају ове филмове.

Ипак, у биоскопу Радник, у центру Сарајева, одржана је 1993. пројекција документарних филмова.

„Опасност је била да људи чекају у реду да купе карту, па смо их преко скривених дворишта доводили до биоскопске сале."

„Људи су били срећни, насмејани, јер су могли да виде филм после толико година, а и да виде теме које нису ратне", прича Исмет Арнауталић.

Филмови продукције СаГА и МГМ Сарајево пуштани су на телевизијама у иностранству преко Европске радиодифузне уније, удружења европских телевизијских кућа насталог 1950.

„Милион гледалаца широм Европе гледали су наше филмове јер су желели да виде како људи живе у опкољеном Сарајеву, а не само сукобе и страдања који су били свакодневни прилози у вестима тих дана", појашњава Арнауталић.

Погледајте видео: Опсада Сарајева - сећања преживелих

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]