Украјина и Црна Гора: Хуманост испред националности - како људи широм Јадрана помажу избеглицама из Украјине

Када су нераздвојне пријатељице Олга и Јулија са три девојчице стигле у Будву, прва адреса била им је дом Наталије Арт.

На првом спрату куће коју је ова Рускиња изнајмила пре неколико година пронашле су нешто најнеопходнијих ствари и спаковале их у аутомобил украјинских регистарских ознака.

Возиле су три дана наизменично од места у околини Кијева како би што пре стигле на сигурно - у стан који су Олга и њен супруг пре две године купили у Будви.

„Са првим звуцима бомби, сањала сам да сам овде", прича за ББЦ на српском Олга Блашко, банкарка из Кијева, док седи на каучу стана на петом спрату зграде са чијег се прозора пружа поглед на море преко будванских кровова.

Док су путовале ка сигурном месту у Црној Гори, добиле су поруку од волонтерке из Будве, која им је рекла да ће им пружити сву помоћ на почетку.

„То нас је заиста изненадило, али кад смо стигле, она је већ припремила много ствари које су нам потребне за почетак.

„Помогла нам је с гардеробом за децу, јер смо дошле у зимским чизмама, јакнама, а овде је топлије него код нас", прича Олга.

Избеглице које долазе из Украјине у градовима широм Црне Горе помоћ могу добити у Црвеном крсту, али и бројним импровизованим центрима, које су направили волонтери на јадранском приморју.

У сусрет избеглицама које стижу у Црну Гору изашла је и влада те земље.

На једној од последњих седница одлучено да на период до једне године буде одобрена привремена заштита Украјинцима које не могу да се врате у земљу, а били су присиљени да је напусте због рата.

Према подацима Уједињених нација, из Украјине је до сада избегло више од три милиона људи, највише у Пољску и Мађарску.

Прецизног податка колико је људи из Украјине дошло у Црну Гору од почетка сукоба - нема.

Према подацима црногорског Црвеног крста Црне Горе, њима се до сада јавило 400 људи избеглих из рата.

Мандатар за састав нове црногорске владе Дритан Абазовић саопштио је у уторак 8. марта, да је „у Црну Гору дошло 7.000 људи из Украјине".

ББЦ на српском затражио је прецизне податке о броју људи пристиглих у Црну Гору из Украјине после 24. фебруара, али одговори нису стигли до објављивања текста.

Погледајте видео о пријатељицама из Русије, Украјине и Белорусије које бесплатно шишају избеглице у Будви

Помоћ не зна за националност

Избеглицама из Украјине које стижу у Црну Гору помажу како Украјинци који већ живе овде, тако и Руси, Белоруси и локално становништво.

Наталија Арт, у чији дом су по ствари неопходне за нови почетак дошле Олга и Јулија, у Будву се доселила из Санкт Петербурга пре четири године са ћерком, која је тада имала три године.

У Будви је отворила вртић и нешто пре почетка сукоба одлучила је да закупи додатни спрат у кући у којој живи и ради, како би у њему могла да направи простор за још једну старију групу деце.

Тај простор убрзо је постао место за прикупљање помоћи за избеглице.

„Узела сам кључ и схватила да се ситуација променила и размишљала сам како овај простор могу да искористим на најбољи начин", прича Наталија отварајући врата собе у којој волонтерка разврстава тек пристиглу помоћ.

Одмах је, каже, на уму имала две ствари - да један део простора претвори у место за прикупљање и расподелу ствари, а да у остатку направи вртићку групу за децу која стижу из Украјине.

Наталија је на већини црногорских група на Фејсбуку објавила да сакупља и дели помоћ и телефон јој се убрзо усијао.

„Многи ме зову, пишу, питају о свему.

„Људи долазе и доносе ствари у кесама. Неки напишу шта је унутра, која је величина, ако је у питању гардероба. Онда наши волонтери разврставају ствари", прича Наталија на енглеском језику.

Она говори руски, али не и украјински, док црногорски може да разуме.

По тако разврстаним стварима у Наталијином центру, Јулија и Олга трагају за оним што им је потребно.

Нашле су нешто гардеробе, а узеле су и књиге за њихове три девојчице.

Њих три су у Кијеву ишле у школу, а Олга и Јулија и даље не могу да верују да ће ускоро за њих можда морати да потраже нове школске клупе, две хиљаде километара даље од клупа за којима су донедавно училе.

Погледајте и видео о првим избеглицама које су стигле у Србију

„Прошло је тек нешто више од једне недеље откако смо почели да прикупљамо помоћ, а имамо осећај да је прошло месец дана", прича Наталија, док за столом петоро деце вечера.

То су деца која похађају њен вртић, а долазе из Немачке, Аустрије, Русије, Украјине.

У њен вртић последњих неколико дана уписано је двоје деце која су тек стигла из Украјине.

„Долазе жене са децом.

„Пењу се на спрат да узму шта им треба, а онда силазе и причају нам страшне приче", каже Наталија, по струци васпитачица и психолошкиња.

Све те приче је потресају, али се труди да остане присебна и јака, јер „нема другог избора".

Оседела сам преко ноћи, а онда одлучила да једино могу да помогнем

Један плишани меда управо се спрема да у аутомобилу Украјинке Елене Балусине крене из Херцег Новог ка Будви.

Елена је из Доњецка и ка Будви креће како би из града у ком живи већ неколико година довезла помоћ за избеглице коју је прикупила.

Џакови са гардеробом, играчке, једна грејалица, посуђе - само су неки од ствари које вире из кеса у претрпаном аутомобилу.

Елена се у Херцег Нови доселила пре неколико година са супругом и сином, бежећи од сукоба 2014.

Осам година касније, док у њеној земљи букти рат, каже да су имали среће да су тада дошли.

Сада желе да ураде све што могу да помогну људима који пристижу.

„Прва три дана нисам могла ништа да радим, само сам пратила дешавања.

„Оседела сам за та три дана", прича Елена за ББЦ на српском, док се припрема да крене ка Будви како би однела ствари.

После првог шока на почетку руске инвазије, одлучила је да помогне колико може и путем између Херцег Новог и Будве ових дана често пролази.

„На Фејсбуку и Инстаграму сам објавила дa сакупљам ствари које су потребне, јер ти људи долазе без ичега", прича 40-годишња Украјинка.

Људи су се, каже, брзо одазвали да помогну.

„Јављају се сви - Црногорци, Руси, Украјинци. Сада смо се упознали, пишу ми сви, довозе ствари.

„Јутрос ми је ауто био празан, сада је пун и спреман за Будву", прича Елена.

У Будви је, каже, сада помоћ потребнија, пошто тамо долази више људи, али део сакупљених ствари остаје и у Херцег Новом, за оне који пристижу у тај град у близини границе са Хрватском.

На друштвеним мрежама људи објављују шта им је потребно, али и где шта могу да нађу.

„Дошло је доста људи и свима је нешто потребно.

„Моја пријатељица је дошла у Тиват. Када је отворила кофер, схватила је да ништа није понела. Покупили смо све што смо могли и однели им."

Док се припрема за вожњу крај мора по сунчаном, али ветровитом дану, Елена страхује за породицу и пријатеље који су две хиљаде километара далеко, у епицентру сукоба у Украјини.

„Сестра ми је три дана била у Харкову, тамо живи и нема ауто којим би могла да оде.

„Сваког дана је ишла у склониште и тамо је упознала једну породицу са којом је пошла у Лавов, тамо ће мало да сачекају и можда крену код нас.

„Ја све зовем овде, да се бар мало смире и размисле шта да раде даље", прича Елена.

Погледајте и причу о трудници која је побегла од рата

Када се доселила у Херцег Нови, мислила је да је то привремено и желела је да се врати кући.

Тамо су јој пријатељи, породица, имала је добар посао.

Међутим, њен супруг је тада, присећа се Елена, осетио да је најпаметније да оду.

„Прве године сам мислила да ћемо се вратити. После тога сам имала све више познаника, почела сам да радим и све је било лакше.

„Ја разумем како се осећају људи који сада долазе. И нама је кад смо дошли било тешко, јер нисмо знали језик, нисмо знали колико ћемо имати новца, како ћемо издржати", присећа се Елена.

Иако је прве године желела чврсто да се врати родном граду и животу на који је навикла и који је волела, данас је срећна што се то није десило.

Живот на црногорском приморју је, према њеним речима, примамљив за Русе и Украјинце због климе, гостољубивости локалног становништва, а „много је боље и за одрастање деце".

Прва адреса: Црвени крст

Избеглице које стижу у Црну Гору помоћ могу да затраже у Црвеном крсту.

Према подацима ове организације, до уторка 15. марта, јавило им се 400 људи.

Како у писаном одговору за ББЦ наводе из те организације, људи се најчешће јављају за помоћ око остваривања права боравка у Црној Гори, права на образовање за децу, као и здравствену заштиту.

Милица Вучинић из Црвеног крста у Будви каже да су људи који долазе „шокирани, потресени, али да остају достојанствени".

„Не траже ништа, док им не понудимо. Долазе овде, распитују се за послове, желе да раде било шта", прича Вучинић док на врата организације у којој ради улази четворочлана породица.

Управо су стигли из Украјине.

Видно су потресени и изгубљени.

Поглед им лута.

До пре неколико дана живели су у Украјини, а онда су се упутили ка Црној Гори, где имају стан.

Са руским пасошима у рукама, дошли су у Црвени крст да виде шта даље да раде.

„У совјетско доба, живели смо и радили у Русији, тако имамо пасоше те земље. Када смо супруга и ја отишли у пензију, сви смо се вратили у Украјину", прича за ББЦ на српском пензионер Иван Гуртавјенко, који је из Украјине управо стигао са супругом, ћерком и унуком.

„Сада смо овде, имали смо среће да имамо овде стан, па самим тим и безбедно место", прича Иван док чека информације да ли ће моћи брзо да нађе посао.

Спремни су да раде све, свесни да вероватно нема брзог повратка кући.

Док Иван решава папирологију, волонтерка Црвеног крста грли његову ћерку чији је супруг остао у рату.

Милица Вучинић за то време позива власника једног локалног ресторана који јој се јавио раније и рекао да је спреман да помогне у запошљавању људи који долазе из Украјине.

Гуртавјенкови уплашени и видно под стресом чекају да чују одговор који им на језик који разумеју преводи волонтерка из Украјине која се на црногорско приморје преселила пре 15 година.

Погледајте и видео о деци без родитељског старања која беже од ужаса рата

Бар као сигурна лука

Прве бомбе у Украјини, оставиле су и Улијану Кипонен без посла, две хиљаде километара даље, у Бару, у Црној Гори.

„Пре рата сам имала маркетиншку агенцију и радила сам са клијентима у Русији.

„Када је рат почео, после два, три дана, доста клијената рекло је да прво не знају шта ће бити касније, a затим да не могу да рекламирају и продају било шта када је рат", прича 29-годишња Рускиња која већ две године живи у граду у коме се налази највећа лука у Црној Гори.

Тај град ових дана претворен је у једну од сигурних лука за Украјинце.

Због инвазије Русије на Украјину, Улијана данас нема посао, али је ангажована у центру за помоћ избеглицама у Бару.

Њих неколико, углавном Руса и Украјинаца, окупило се одмах после избијања сукоба да виде како могу да помогну.

„Нисмо имали времена. Одмах смо кренули у акцију. У првим сатима сели смо и размишљали шта да урадимо.

„Направили смо списак потребних ствари - храна, одећа, јефтини станови, возачи... Онда смо размишљали како да сакупимо све", прича Улијана.

Брзо су направили групе на друштвеним мрежама, где се свакодневно објављују информације коме је, где и шта потребно.

Људи су, када дођу у просторије овог центра у Бару у близини луке, у првом тренутку у потпуном шоку.

„Изгубљени су, некада са сузама у очима, али без могућности да заплачу. Када их питамо да ли им треба нешто, кажу - ништа", прича Улијана, док у собу са распоређеним стварима улазе мајка и ћерка.

Док мајка гледа шта би од гардеробе могла да узме, девојчица претура по кесама са играчкама.

Нашла је једног жутог плишаног другара и књигу на украјинском језику и убацује их у кесу са другим стварима, док јој волонтерка даје банану.

Када прође први шок, људи често плачу, прича Улијана.

„Не плачу одмах, али када мало одспавају, прошетају и дођу поново да узму нешто од ствари, онда бризну у плач и то најчешће када им поменемо да могу да поразговарају и са нашим психолозима", каже Улијана која је у Црну Гору стигла са родитељима 2020. године, последњим авионом из Русије пре укидања летова због пандемије вируса корона.

Желели су да оду из Русије јер су опозиција тамошњем режиму, а Црну Гору су одабрали, пре свега, због добре климе.

Погледајте видео о младићу из Србије који је због љубави отишао у Украјину и због ње одлучио да остане

Улијана и њени пријатељи у овом центру свакодневно загрле много људи.

„Тим људима је тај загрљај преко потребан."

Улијана је међу петнаестак координатора у овом центру.

Углавном су пореклом из Русије, Белорусије и Украјине и преселили су се у Црну Гору пре инвазије.

„Људи се изненаде када дођу и виде да међу нама има Руса.

„Ја сам музичарка и када говорим руски, умем да говорим на украјинском акценту, па људи онда мисле да сам из Харкова, где живи доста Руса.

„Када чују да сам са севера Русије, буду мало у шоку што желим да им помогнем", прича Улијана.

Један од координатора је и Виктор Бавикин, такође Рус.

„Неки међу нама познавали су се од раније, неке сам први пут овде срео", прича Виктор.

Он се у Црну Гору из Русије преселио у децембру 2020, са супругом и ћерком.

Овим волонтерима се обратила једна жена која је са дететом дошла на одмор пре почетка инвазије.

„Питала нас је да ли можемо да нађемо кревет за дете, јер тај у коме спава јесте довољан за неколико дана одмора, али не и за више од тога, а по свему судећи остаће овде", каже Виктор.

Највећи проблем им је набавка горива за довожење људи са граница.

Затражили су помоћ од општине, обратили се бензинским пумпама, али нису добили никакву помоћ.

„Конзул нам је рекао да конзулат може да помогне људима који су у Украјини, не и овде", каже Виктор.

За десетак дана, колико је прошло од доласка првих избеглица, Улијана је чула толико потресних прича да мисли да ће када рат прође моћи да напише књигу, прича кроз осмех у коме се назире туга.

„Покушавам да водим дневник сада. Да записујем приче људи и њихове реакције."

Телефон јој је последњих дана усијан од позива, порука.

Док говори за ББЦ утишала је телефон, усред разговора, бацила је поглед на њега и екран је био пун обавештења.

Простор у чијих су неколико соба организовали центар за помоћ, иначе је место где се играју друштвене игре.

На полици дуж читавог зида велике просторије у којој су смештени столови и столице, поређане су кутије са играма углавном на руском језику.

Група волонтера за једним столом управо је завршила партију разговора и једну од игара.

„Ово је и место за наше опуштање", сагласни су Виктор и Улијана.

Психолошка помоћ

Осим хране, гардеробе и смештаја, људима који стижу потребна је и психолошка помоћ, увидела је Улијанина и Викторова екипа.

Пронашли су психологе који организују разговоре са људима којима је потребан такав вид подршке.

„Људи у 21. веку могу да нађу храну, некакав смештај, гардеробу, али не и психолошку помоћ тако лако.

„Ми не можемо да причамо са људима који стижу, а да не покажемо емоције. А када их покажемо, онда је тек лоше.

„Имамо среће да међу нама имамо професионалце који могу да причају са њима", каже Улијана.

Претходне вечери одржана је прва психолошка радионица и кажу да су по изразима лица људи после ње могли да донесе многе закључке.

Вожња са границе

По групама за помоћ често се појављује и питање о превозу са границе.

Алексеј Маслов тек се вратио у Подгорицу са молдавско-украјинске границе, а већ планира наредну туру.

До сада је превезао три породице, возећи по 20 сати наизменично са братом који је такође недавно избегао из Украјине.

„На Фејсбуку сам видео да много људи пише за помоћ, да је на приморју било доста људи који могу да помогну, али не и у Подгорици где ја живим", прича Алексеј.

Пре неколико година преселио се у главни град Црне Горе, са породицом.

„Неки људи у једној од група су питали да ли могу да се превезу жене са децом са молдавске границе и одмах сам се јавио и отишао сам са братом по њих", прича Маслов, пореклом из Одесе, града на Црном мору, у близини границе Украјине и Молдавије.

Погледајте и видео о детету коме је лечење рака угрожено због рата

Његови родитељи су у Црној Гори од 2014, а Алексеј им се са супругом и ћерком придружио неколико година касније.

Пре неколико дана им се, непланирано, придружио и Алексејев брат са породицом

„Мој брат, његова супруга и њихов син живели су у Одеси 500 метара од војне базе. У четвртак, 24. фебруара када је све почело, на ту базу су падале бомбе.

„Сели су у ауто и кренули ка Румунији и онда дошли овамо. Дошли су без ичега", прича видно потресен Алексеј.

Он и брат сада не излазе из аута, превозећи породице које беже од рата.

„Тешко је јако. Долазе само жене. Оне брину за мужеве, браћу, очеве. У шоку су. Стално плачу.

„Причају да су имале стан, посао и леп живот, а да сада немају ништа и да не знају шта ће радити.

„За њих је то шок и мисле да немају будућност, не знају шта ће."

Тродневни бег због деце

Пријатељице Олга и Јулија првих неколико дана провеле су у Олгиној кући у Гостомелу, у околини Кијева.

Одмах после првих детонација, спаковали су се и отишли тамо из Кијева у коме су живели.

„Нико није могао да претпостави да ће Гостомел бити епицентар напада првих дана.

„Сада смо у Будви, јер је у нашој земљи рат.

„Дошле смо овамо јер смо покушале да сачувамо нашу децу", прича Олга Блашко, док се из друге собе њеног стана у центру Будве чује дечија граја.

Олга, Јулија и њихове три девојчице у Будву су стигле у недељу, 6. марта, после три дана вожње и одмах су отишле код волонтера по помоћ.

„Знале смо где желимо да будемо и то нам је дало снагу. Нисмо имале други начин да сачувамо нашу децу", прича Олга, док њена пријатељица Јулија припрема боршч за вечеру.

Пре него што су кренуле у Будву, у Гостомелу су били окружени руском војском, прича Олга.

„Било је страшно. Провели смо тамо неколико дана током којих је било много бомби. Децу смо крили под земљом, јер немамо подрум."

„Сигурна сам да ће те тренутке препричавати унучићима", прича Олга покушавајући да сакрије сузе.

Неколико тренутака касније то јој не полази за руком док препричава како је деци када је све почело, на рукама исписала бројеве телефона њених родитеља, „да у случају да погинемо, знају кога да зову".

„Сви ћемо то памтити целог живота. Урадићемо све да наша деца што мање осете трагедију", прича Олга.

Погледајте и видео о животу под гранатама

Мужеви су им остали су у Украјини.

„Сви мушкарци које познајем су остали да бране земљу. Не плаше се и знају да морају да сачувају наше куће. Они раде све да заврше овај рат", прича Олга.

Каже да са супругом није ни разматрала опцију да и он напусти Украјину.

„Када знате да су сви ваши пријатељи у рату, не можете да седите овде поред мора."

Нису тражиле избеглички статус у Црној Гори, јер кажу, желе да се врате кући што пре.

„Не желим статус избеглице ни у једној земљи. Желим да будем у мојој земљи, да је обновим са мојим људима", прича Олга.

Она верује да ће се за неколико месеци вратити у Кијев.

Ипак, није сигурна да ће је дочекати стан у 25-спратници у којој је живела.

„Ми желимо да идемо кући, да обновимо кућу, да обновимо нашу земљу. Има толико људи који су спремни да обнове нашу земљу.

„Та земља гори, а наша нација биће као Феникс из пожара.

„Ја верујем у то и желим да будем део тога", закључује Олга.

У које земље иду избеглице

Више од три милиона људи до сада је избегло из Украјине, показују подаци Уједињених нација.

Желимо да испричамо вашу причу: Да ли сте ви или ваши ближњи тренутно у Украјини?

Тражимо приче људи са Балкана који су тренутно у Украјини. Каква је ситуација у месту у коме се налазите и како утиче на вас?

Попуните формулар кликом на ОВАЈ ЛИНК и поделите ваша искуства са нашим новинарима.

Пратите нас на ФејсбукуТвитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]