Русија и рат у Украјини: Хаос и сузе у украјинском граду, станици за хиљаде избеглица

Кад је воз Светлане Максименко ушао у украјински главни град Кијев, отприлике на пола пута њеног путовања од 1.300 километара од куће до безбедне територије, људи су се попели на сваки слободни део вагона, испричала је, хватајући се очајнички за сваку могућност бега на запад.

Неки су за собом оставили сав пртљаг. Неки су преклињали да их приме.

„Били су на коленима на перону", каже Максименко.

„Није било места. Људи су били нагурани у сваком пролазу, било је по пет људи на сваком кревету."

Максименко је путовање започела у Харкову, граду на истоку Украјине који су жестоко гранатирале руске снаге, и зауставила се, за сада, у Лавову, граду на око осамдесет километара од пољске границе.

Лавов има велику централну железничку станицу која је постала успутна станица за стотине хиљада избеглица.

У скоро сваком кутку станице током викенда, у чекаоницама, подземним пролазима и дуж читавих перона, налазиле су се масе људи који су спавали, нервозно чекали или трчали на воз.

Било је напетих тренутака кад су волонтери чувари покушавали да задрже масе људи нагураних у излазе на перон, у страху да ће пропустили прилику да побегну.

Жене са децом су плакале од стреса, у једној руци стискајући пасоше и породичне крштенице, а у другој саму децу.

Испред станице је било растанака у сузама, док су војно способни мушкарци којима је забрањено да напуштају Украјину остајали и пуштали породице да иду даље, не знајући да ли ће их поново видети.

Кад је стигла у Лавов, Максименко је у возу са свекром и свекрвом и трогодишњом ћерком провела 26 сати.

Неки говоре и о дужим путовањима. Максименко је била само кап у реци људи која је почела да се улива у Лавов кад је Русија отпочела инвазију, а нарасла последњих неколико дана откако су руске снаге појачале бомбардовање украјинских цивила.

„Процењујемо да је у четвртак пристигло 30.000 људи, у петак 100.000 и у недељу најмање још 100.000", рекла је Викторија Кристенко, званичница градских власти Лавова која помаже у руковођењу приливом избеглица.

„Дајемо све од себе да се изборимо с тим, али никад још нисмо видели ништа слично", каже она.

„Очекујемо још људи. Могли би да пристигну милиони њих. То је катастрофа.

„Ови људи немају ништа са собом, само једну торбу, зато што су имали само три минута да побегну и спасу своје животе."

Станица у Лавову пуцала је по свим шавовима од нагомиланих људи у петак вече, проредивши се благо тек кад су возови пошли за Пољску, пре него што би се поново напунила новим придошлицама из бомбардованих градова на северу, истоку и југу Украјине.

Напољу је стајао Коља (46), са сузама које су му се сливале низ образе док је гледао како одлазе његова жена и две ћерке тинејџерског узраста.

„Надам се да ће стићи безбедно до Европе, тако бих волео да сам сад с њима", каже он.

„Али не смем да идем даље од овога.", додаје.

Украјина је забранила мушкарцима старости између 16 и 60 година да напуштају земљу, осим уколико немају инвалидитет или троје деце млађих од 18 година.

Заустављају их ради легитимисања на станици или граничним прелазима на западу.

Коља је стајао 10 сати у возу из Кијева да би био сигуран да је његова породица безбедно стигла у Лавов, испричао је, а сада ће се истим путем вратити назад да се придружи 19 - годишњем сину и браћи у борби против Русије.

„Вратићу се у Кијев и бранити свој град. То је мој дом", каже он.

„Како, не знам - тражио сам им оружје, али како ћу пушком бранити град од пројектила?"

Кољина жена и деца ће наставити даље у Пољску, чија је влада послала возове и аутобусе да превезу људе из Украјине у њихову земљу, поштедевши десетине хиљада избеглица трауматичног путовања и дугог чекања да пређу границу пешке.

До недеље је границу у Пољску прешло више од 1,5 милиона Украјинаца, према подацима Уједињених нација.

Још стотине хиљада њих налази се у покрету унутар Украјине.

Усред хаоса на станици у Лавову, волонтери и сапутници помагали су веома младима и веома старима, носећи инвалидска колица и кофере уз и низ степенице до перона, водећи децу до просторија на спрату где могу да добију топле оброке и помажући старијима кад год могу.

„Физички ми је било веома тешко, наравно, људи су се веома снажно гурали", рекла је Дусија Костјук (91) која се укрцала на воз у Харкову у петак у девет сати увече, стигла у Лавов у суботу у поноћ.

Следећих 15 сати провела је у реду на станици да би прешла у Пољску.

„Наша кућа је још била на свом месту кад смо полазили, али гранатирање се настављало свуда око нас и речено нам је да је тамо сада страшно", рекла је Костјук.

„Нисмо понели ништа са собом, узела сам само две хаљине и то је то."

„Рођена сам и одрасла сам у Харкову, нисам много путовала пре, не волим да путујем. Никад нисам мислила да ћу напустити свој дом на овај начин."

Многи од оних који су стигли у Лавов, баш као и Костјук, остају на станици све док не могу да се укрцају у воз за Пољску - неки да би преспавали ноћ или више у било ком доступном ћошку.

Ваздух у великим чекаоницама и ходницима засићен је топлотом и мирисом масе људи који су у покрету већ много дана.

Многи који не могу да наставе директно до Пољске, одлазе у град да траже привремени смештај.

У малом позоришту у историјском старом граду Лавова, намештено је 20 кревета за оне који морају да проведу до три ноћи у граду пре него што могу да отпутују даље.

Олга Адаменко (32) стигла је у недељу увече са мужем и болесном двогодишњом ћерком.

Возили су се четири дана из Кијева, успут застајући у склоништима.

Али склониште у позоришту већ је било пуно и није се знало да ли ће бити слободног кревета за њу те ноћи, рекло је особље.

Био је то проблем са којим су се суочили многи те вечери, према Кристенко, градској званичници, која је рекла да је свих 20.000 привремених кревета у граду већ заузето.

У позоришту, Адам Јемченко, волонтер, спремио се да почне да одбија људе.

„Већина њих стигне касније, али људи који буду стигли до нас вечерас неће добити кревет, мораћемо да их пошаљемо негде другде", рекао је он.

„Неки ће наставити право до границе, али тамо им се спрема осмочасовно чекање на великој хладноћи."

Била је то одлука која је чекала и Адаменко, док седи у фоајеу малог позоришта делујући уморно и под стресом.

Застала је да подоји ћерку, која је немирна и уплакана.

Њен муж ће ускоро морати да их остави овде у Лавову и врати се у Кијев да се придружи снагама територијалне одбране.

Питала је волонтере у склоништу како да стигне до пољске границе аутобусом и који су најбољи гранични прелази.

„Можда ћемо поћи већ вечерас", каже она.

Али забринута је због дугих редова на граничним прелазима и што је изузетно хладно.

„Чула сам да људи тамо чекају у редовима током дана, а током ноћи их мештани примају у своје домове, али не знам да ли је то истина", каже она.

„Плашим се за бебу, болесна је и уморна."

Адаменко је такође почела више да се брине за мужа.

Мислила је да је њихов локални одбрамбени батаљон на ободу Кијева релативно безбедан, али током викенда су се око њега водиле жестоке борбе у квартовима Буча и Ирпин.

„То можда значи да ће Руси сада проћи и кроз наш крај", рекла је она.

Кад је ноћ пала, Адаменко и њен муж напустили су позориште и отишли у Лавов са упутством како да пронађу друго склониште, где ће се, ако она успе да пронађе кревет, они растати - она ће поћи на сигурно у иностранство, он ће се вратити у опасност код куће.

Касније у недељу увече, на железничкој станици је пристигло и отпутовало више хиљада нових људи.

Чекали су у редовима колико год су дисциплиновано у овим околностима могли и настављали су да испомажу једни друге.

Волонтери су се пробијали кроз масу са послужавницима од картонских кутија, делећи чај и грицкалице у пластичним чашама.

Док се све ово дешавало, Викторија Кристенко, градска званичница, и сама је возила троје своје деце до пољске границе.

Кренули су у недељу ујутро, а у понедељак рано ујутро провели су у колима скоро 24 часа током ледено хладне ноћи.

На крају су успели да пређу у Пољску, а Кристенко је оставила децу код родбине и започела дуги повратак назад до Лавова. Плакала је док је возила.

„Извините, емотивна сам, зато што ништа нисам спавала", рекла је.

„Морала сам да одвезем децу на безбедно са друге стране границе и то сам и урадила, а сад морам да се вратим у Лавов да наставим да помажем."

Кристенко је рођена овде у Лавову. Никад није била поноснија на свој народ, каже.

Они су „спремни да се одрекну последњег пакета хељде или конзерве хране" како би помогли другима.

„Имамо само једну Украјину и морамо да је сачувамо", рекла је она.

Прекинула је везу и наставила да вози, упутивши се до њиховог трособног стана у граду, где је 17 жена и деца из свих крајева Украјине одмарало после дугог путовања до Лавова.

Одвела је кући онолико људи са станице колико је могла, рекла је.

Писању овог извештају помогле су Орисија Кимиак и Светлана Либет.

Погледајте и видео Србину који је остао у зараћеној Украјини због љубави

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]