Фудбал и Енглеска: Архипелаг Скили - одбегле краве и Бекамове посете - живот у најмањој лиги на свету

Када се Ентони Гибонс придружио недељњој утакмици није ни могао да замисли да ће га то довести до дублирања Дејвида Бекама.

Испоставило се да је играти у најмањој лиги света мање предвидиво искуство него што се то можда у први мах може претпоставити.

Лига архипелага Скили састоји се од два тима - Вулпек Вондерерса и Герисон Ганерса.

Не само да ове две екипе играју једна против друге у чак 18 лигашких утакмица у сезони, већ се такмиче и у два куп такмичења - оба са две утакмице без правила гола у гостима - и хуманитарном турниру налик Комјунити шилду.

Дуопол ове две екипе чини лигу најмањом на свету.

Ипак, како су играчи обе екипе регистровани у Сент Мерису - истоименом клубу са Корнске обале - технички, реч је о пријатељским утакмицама унутар клуба.

Тај детаљ није утицао на популарност и долазак познатих гостију, попут Бекама који је Ел Еј Галакси на кратко заменио играњем на оствру, а Гибонс је ускочио као замена за бившег капитена репрезентације Енглеске.

„Мојих пет минута славе," каже Гибонс.

Ипак, бити део јединственог ривалства веома је приближно.

Није увек било овако. Пре 1950их година прошлог века, четири екипе такмичиле су се за славу и трофеје.

Ипак, старење и осипање становништва ставило је лигу под притисак.

Између 2011. и 2021. број људи на острву опао је за 6,8 одсто.

Медијана оних који су остали била је 46 до 50 година у истом периоду.

Сада, само су Ганерси и Вондерерси преостали.

Када временске прилике то дозволе, у периоду између октобра и Ускрса, две екипе се сваке недеље ујутро окупљају на истом терену, у истим саставима и истим дресовима.

„Некима је помало смешно и личи на онај клише 'јел можемо да играмо против вас сваке недеље?'", објашњава Вил Летбриџ, који је одрастао на архипелагу и играо у лиги неколико година.

„Људи питају да ли постане монотоно и досадно, али лепо се истрчимо и увек се добро забавимо. Велики број играча се познаје од школских дана и пријатељи су ван терена, па је поред спортског једнако важан и социјални моменат.

„Знамо једни други, коме је која нога јача, ко воли да протрчава у средину, које су предности, а које слабости, али буде ту и прилично захтевних стартова.

„Ове године је било показано нешто више жутих картона него иначе, постоји извесна доза напет

ости и оштрине, али нема правих ривалстава и тензије - до краја утакмице све се прашта и оставља на терену."

Како би ствари учинили занимљивијим, ниједан играч на старту сезоне нема унапред одређену екипу.

Уместо тога, два капитена за ту сезону пре почетка такмичења бирају своје тимове као деца на игралишту - један по један, док сви играчи не буду изабрани.

Редослед бирања нешто је што се не износи у јавност пре свега како они који су последњи изабрани не би то знали - са свега 2.100 становника на архипелагу, лига тешко да може да ризикује да узнемири неког од фудбалера на тај начин.

Промена страна сваке године значи да већина фудбалера нема посебне афинитете према једној од две екипе, иако Летбриџ каже да постоје они верни сујеверју који тврде да је боље играти за једне уместо других.

Процес селекције је осмишљен са циљем да подела буде што изједначенија, иако се током сезоне често испостави да није баш тако.

„Вондерерси су били нешто бољи, али своди се на то кога капитен изабере," каже Летбриџ.

„Ове године, очекивало се да један од првих играча који је изабран за састав екипе Ганерса буде доступан током целе зиме, али је нашао посао на Алпима у Швајцарској и тако су изгубили једно од звучних појачања.

„Свашта је могуће, људи се повређују и имају друге обавезе, али се ствари углавном доведу у равнотежу саме од себе - екипа победи две или три утакмице за редом, а онда изгубе исто толико јер неки играчи недостају.

„Ове године, пак, Вондерерси су обезбедили титулу 4 или 5 утакмица пре краја сезоне."

Формално, титулу су обезбедили после победе од 2:0 у 14. колу одиграном 5. марта.

Унутар мале острвске заједнице често се може десити да неко од играча буде принуђен да напусти терен у пола утакмице јер је његово присуство неопходно на другом месту - углавном ватрогасци или полицајци.

Овакав вид изостанак често буде кључан за коначан исход меча.

„Постоји тип који се зове Дејв Мамфорд - или Чафер, фармер који је на полувремену примио позив у ком је обавештен да су му краве побегле, па је морао за њима," објашњава Гибонс.

„Водили смо 2:0 у том тренутку, остали са играчем мање и изгубили 3:2. На крају, испоставило се да краве које су побегле нису биле његове."

Чак и у лиги са само два тима, неуобичајено је да у случају изостанка играча једне екипе друга врши позајмицу у трајању од једне утакмице како би се број играча на обе стране изједначио.

Последњих година, неке утакмице биле су одлагане због недовољног броја доступних играча.

Одржавање фудбалера на броју је дугогодишња брига за лигу архипелага - опција за даље школовање на острву нема после навршене 16. године и већина оних који стасавају за игре у првом тиму напушта острва и одлази у Корнвол како би наставили школовање.

Појединци, попут Летбриџа, врате се на острва у каснијим годинама и попуне редове, док се већина оних који су у играчким годинама брзо контактира у вези учешћа.

Ово доводи до велике разлике у годинама на терену, постоји неколицина играча старијих од 50 година, а чак и један мештанин који повремено наступа у својим седамдесетим годинама живота.

„Увек постоји опасност (да лига остане без играчког кадра)," каже Гибонс.

„Чим напуне 16 година, мештани иду пут копна, тако да губимо шесторо деце годишње, иако смо имали среће да се исто толико њих и вратило последњих година. Наравно, могуће је да једне године не буде никога.

„Пре пет или шест година мучили смо се јер нисмо могли да саставимо тимове, па је у сваком играло по осам фудбалера јер их више није било."

Ако тај дан и дође, то неће бити крај фудбала на архипелагу.

Утакмица између ветерана и играча млађих од 30 година дугогодишња је традиција на Боксинг деј (26. децембар), док се и тимови у пролазу радо опробају са најбољим играчима на острву.

Сваког септембра, Мал де Мер Спортинг Клуб, који носи име по француском називу за морску болест, са копна долази на Скили како би се такмичио у више спортова - пикадо, веслање, одбојка на песку, наравно фудбал.

Такође постоји и Лионес трофеј, полу-професионални меч између аматерске екипе Динамо Коугса и острва Скили - такмичење за трофеј који је познат и као најмањи на свету, висине свега 1цм.

Овај трофеј привукао је пажњу ФИФА и покренула преговоре о томе да трофеј буде изложен у званичном музеју у Цириху.

„Почели смо да играмо против Динамоа раних двехиљадитих, а један од њихових играча који је радио са металом одлучио је да направи најмањи трофеј који је могао," објашњава Гибонс.

„Када су дошли из ФИФА и рекли да му је место у музеју направио је реплику која је сада код њих. Иако је величине свега један центиметар људи су пробали и успевали да пију пиво уз пехара, али не буде то превелик гутљај."

Гибонс и секретар Мет Симонс у фебруару ове године добили су ВИП путовање у централу ФИФА у Цириху како би видели пехар који је изложен у музеју и направили договор о томе да Лионес трофеј буде ту нових пет година.

Фудбалери архипелага Скили све више се навикавају на пажњу јавности и госте у виду новинара и ТВ екипе из целог света.

Лига такође привлачи пажњу и сарадњом са неким од највећих брендова на свету.

Водафон је 2019. године изабрао Скили као базу за своју кампању ФАР (фан асистент рефери) - 5г видео систем који омогућава публици да реакцијом, односно гласноћом, утиче на одлуку.

Ипак, ништа није надмашило 2007. и Адидасову велику кампању „Сањај велике снове".

Бекам, Стивен Џерард, Патрик Вијера, Андерсон, Данијеле де Роси и Михаел Балак стигли су на острво како би инспирисали младе играче, пре релаксације уз помфрит и рибу на плажи.

Остали, мање добродошли посетиоци, ускоро су уследили.

„Тип са Сен Мартина звао је новинаре и рекао им да је Бекам овде, па је тако полетела гомила хеликоптера и практично га отерала, присећа се Гибонс.

„Још увек им је требао један кадар и ја сам дублирао Бекама."

„Неко јесте послао поруку продукцији са упитом о поновној посети, али мислим да није било одговора," додаје Летбриџ.

„Трудимо се да нађемо времена за све и обично се веома добро забављамо, а доноси и корист за острво јер највише живимо од туризма и желје лјуди да посете ово место, тако да свака врста присуства у јавности помаже."

Фудбалска лига са много понављања, али далеко од досадне.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]