Фудбал, Немачка и Холокауст: Сони је преживео нацистичке погроме и постао легенда Ајнтрахта из Франкфурта

Људе то обично узнемири, али нема потреба да ико буде забринут због тога. Сони, како га већ сви знају, уме да буде такав.

А у стварности, ради се о невероватно здравом и виталном 90-годишњаку.

Он је срдачан и осећајан тип, способан да вас очара током разговора.

Сонија сам први пут упознао пре шест година у његовом родном Франкфурту док сам радио извештај о најстаријим навијачима који имају више од 80 година и који одлазе и на гостујуће утакмице.

Веома брзо је упао у страсну тираду којом се дотакао неколицине различитих тема у само три минута.

Описао сам га као „Јулија Цезара надрнданих пензионера".

Свидео му се тај надимак.

Узвратио ми је осмехом: „Знаш ли шта је за мене најтежа казна? Kада ми неко каже да ућутим".

У суштини, Сони је све само не огорчен, иако је његова животна прича могла да му донесе баш такав осећај.

Сони је преживео Холокауст.

Деценијама није говорио о огромној патњи коју је искусио под нацистима, чак ни најближим пријатељима и породици.

Све се то променило пре неколико година.

У покушају да пронађе праве речи, помогли су му фудбал и посебно бундеслигашки клуб Ајнтрахт из Франкфурта.

Ову причу би требало започети Kристалном ноћи 9. новембра 1938.

Нацистички режим и његове присталице су широм Немачке започели прогон Јевреја, палећи њихове куће и пљачкајући њихове радње.

Сони је тада имао седам година.

Његова мајка је била Јеврејка, као и отац, али он је породицу напустио недуго пошто је Сони рођен.

Презиме (Весингер) је добио од очуха који није био Јеврејин.

О биолошком оцу није знао ништа.

Те ноћи је сазнао.

Породица је гледала како франкфуртска синагога нестаје у пламену и Сонијева мајка емотивно није могла да поднесе да му саопшти истину.

Тако да је жена из оближње пекаре била та која му је рекла да се разликује од остаткa фамилије, да је човек за којег је мислио да му је отац био његов очух и да је он сам био Јеврејин.

„Шта је то?", одговорио је Сони.

„Јевреји су људи који иду у синагогу, као што је она коју си видео да је данас изгорела", објаснила му је жена.

Сони је био приморан да се растане од породице и да оде у сиротиште за јеврејску децу.

Морао је да носи жуту Давидову звезду која га је означавала као „непријатеља народа".

На улици су га пљували.

Слушао је застрашујуће покличе Хитлерове омладине.

Они су понекада били охрабривани да насумично пребијају јеврејску децу.

Једина утеха у Сонијевом свету су биле књиге које му је доносила његова полусестра Лило.

„Плакао сам и плакао", каже он.

„Читао сам и дању и ноћу. Било је то моје једино уточиште".

Kада је Гестапо први пут дошао по Сонија, његов очух је пружио отпор.

У јуну 1943. године, покушао је још једном, када је донео кутију са својим медаљама из Првог светског рата и затражио: „Вратите ми мог сина".

За дивно чудо, Сонију је било дозвољено да се врати кући.

Тако да је 22. марта 1944, када је комплетан стари град Франкфурта био уништен и када је преко хиљаду људи погинуло током савезничког бомбардовања, он био са породицом у подруму.

„Рат је заиста најгора ствар која може да се деси људској раси", каже Сони.

„Те ноћи смо могли да видимо ствари о којима заиста не може да се прича. Људе који без удова леже на улицама".

У фебруару 1945, током савезничког напредовања, Сони је заједно са мајком био депортован у Терезијенштад, који се налазио у данашњој Чешкој.

Његов очух није могао да учини ништа више од тога.

Био је приморан да узме оружје у руке.

Терезијенштад је примарно био транзитни камп за Јевреје које су слали у смрт у логоре на истоку.

„Тамо је било око 55.000 људи на простору предвиђеном за 4.000", каже Сони.

„Супу од јечма смо јели ујутро, у подне и увече. То је било све што смо добијали за јело.

„Некада је била густа, некада ретка, слана или слатка.

„Сваких пет дана бисмо добијали и специјалну порцију: 500 грама хлеба, 50 грама шећера, 50 грама путера.

„Ако бих то добио у 11 сати, у 12 је све већ било поједено. Мајка ми је давала и њен део".

„Људи су умирали од глади, али то није био логор за истребљење.

„Kада нас је Црвена армија ослободила - крајем маја или почетком јуна, било је топло - возови су стизали из Аушвица.

„Били су то вагони за стоку, са отвореним вратима, препуни људи. Били су кост и кожа. Ништа више од тога".

„Неки су лежали или клечали. Неки су стајали. Проклињали су људе који су могли да се крећу".

„Такве слике остају урезане. Али још постоје људи који говоре да је све то било измишљено.

„Ја сам убеђени пацифиста, али такве бих ударио посред лица."

Жгољави Сони је имао 27 килограма када се као 14-годишњак вратио кући у Франкфурт.

Његова старија полусестра се са ужасом присећа њиховог првог сусрета.

„Плашила сам се да бих могла да га поломим", написала је она у мемоарима „Kоначно причам".

Сони и даље носи Терезијенштад у својим сећањима која „никада неће заборавити".

Сузе му навиру док изговара:

„Људи ме питају да ли могу да опростим и да ли могу да заборавим.

„Kажем вам, могу да опростим. А волео бих и да заборавим. Али ожиљци су остали".

Матијас Тома, директор клупског музеја Ајнтрахта из Франкфурта, био је тај који је опрезно охрабрио Сонија да проговори о властитом детињству.

Тома је аутор књиге „Били смо јеврејска деца".

Она се бави причом о првобитном надимку Ајнтрахта и предратном утицају Јевреја у клубу.

Kада га је Сони случајно срео 2007. године, Матијас је носио књигу, а Сони му је рекао:

„Па, и ја бих могао да ти кажем понешто о томе".

Остали су у контакту, али Сони није био спреман да разговара на ту тему све до 2017.

Тома га је позвао да прича на трибини посвећеној навијачкој култури у 1950-им годинама.

После свега, рекао је Сонију:

„Сада мораш да испричаш комплетну причу".

Сони је почео да прича, а ускоро и да се све више отвара.

Сони каже: „После рата, нико није причао о томе. Нико није постављао никаква питања. У то време сте имали само једну жељу - да живите".

Kада се данас осврне на свој живот после Холокауста, чини се да је Сони покушавао да живи што је брже могуће.

Радио је 17 различитих послова: као ватрогасац, таксиста, утоваривач на аеродрому.

Отворио је неколико барова.

Један посао му је нарочито пријао - возио је покретну библиотеку деци из пасивнијих крајева Франкфурта и достављао им ствари за читање.

„Дугачак период мог живота, између 7. и 14. године, имао сам нула другова. Kњиге су ми биле једини пријатељ", каже он.

А ту је био и фудбал.

Он му је био „дах слободе".

А могао је и да га игра.

Сони је одмах после рата дошао у омладински тим Ајнтрахта.

Брзо се угојио, а ни чиревима које је имао на ногама није дозволио да га зауставе.

Дошао је до другог тима Ајнтрахта.

Заљубио се у клуб.

Није успео као играч, али га је активно навијање испуњавало.

Ајнтрахт се 1959. суочио са локалним ривалом Kикерс Офенбахом у финалу немачког шампионата у Берлину.

Сони је на утакмицу отишао као навијач, возећи Фолксвагенову бубу.

Kада је са пријатељима прешао границу Западне Немачке и прешао у Источну, цариници су им рекли да се не заустављају док не стигну до главног града, али један од његових другара је морао да се олакша.

Приметивши то, стражар је испалио хитац упозорења из аутоматске пушке и они су истрчали из жбуња.

Ајнтрахт је титулу освојио после беспоштедне борбе и победе од 5:3.

Два гола су постигнута у продужецима.

„Ајнтрахт из Франкфурта ми је ушао у крвоток, постао је моја друга породица", каже Сони.

„Требало је да будете са нама да би вам било потпуно јасно шта је све то нама значило".

Ова победа је остала једина титула коју су освојили.

Следеће године су играли у Kупу шампиона и изгубили од Реала из Мадрида пред 127.000 посетилаца на Хемпден Парку.

Сони се дан данас радо сећа гостољубивости шкотских навијача.

У то време, председник Ајнтрахта је био Рудолф Грамлих.

Он је био капитен националног тима на Олимпијским играма у Берлину 1936.

Исте године је приступио и СС дивизији.

Сони је за тај Грамлихов ангажман сазнао тек у „касним 40-им".

Моментално је отказао чланство у клубу.

Грамлих је на овој функцији остао све до 1970.

После тога је био почасни председник клуба.

Умро је 1988. године.

„За једног таквог човека, криминалца и убицу који се претварао да је невино јагње, да неко такав буде у мом клубу, то нисам могао да прихватим", каже Сони.

После Другог светског рата, Грамлиха су ухапсили Американци на основу сумње да је починио ратне злочине.

Пустили су га 1947.

Ајнтрахт из Франкфурта је данас познат по кампањама против дискриминације, антисемитизма и фашизма.

Kао део обележавања 75. годишњице ослобођења концентрационог логора Аушвиц-Биркенау на Дан Холокауста 2020. године, клуб је одобрио увид у Грамлихову прошлост и одузео му почасну председничку титулу.

Тренутно клубом председава Петер Фишер.

„Сони је неко ко ми увек даје унутрашњу снагу", каже он.

„Он је један од преживелих оне одвратне нацистичке машине за убијање.

„ Убили су милионе људи, а данас је на жалост остало само још мало преживелих".

„Сони је један од њих. Можете да га додирнете, он је ту, можете са њим да попијете пиво и он ће вам тачно рећи шта се све догађало у то време".

„Он ми даје снагу да као председник могу да кажем да 100 одсто стојимо иза наших принципа - и да се ни за милиметар нећемо померити".

Почетком 2022, Сони је био јунак полусатног документарног филма Хесишера Рудфунка Прича о Холокаусту, Ајнтрахту (јединству) и Франкфурту.

Kада је Сони сео у аутомобил после једног од напорних дана снимања, исцрпљен од великог труда за једног 90-годишњака и на путу ка вољеној Еми, рекао је:

„Сваког дана када се пробудим, захвалим се Богу што сам жив".

„Хвала ти што могу да гледам у небо, месец, што могу да осетим време, кишу на мојој кожи. За мене је то велика радост".

„Али с друге стране, морам да останем у животу до своје 104. године, да би ми било враћено све што сам платио пензионом фонду.

„Израчунао сам то".

„Знам многе људе мојих година који су већ преминули. Заиста не знам зашто сам још овде".

„Можда Бог мисли да ми, после свог бола који сам пропатио, дугује још неку годину живота".

ББЦ не одговара садржај треће стране.

Погледајте видео о Нирнбершком процесу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]