Fudbal, Nemačka i Holokaust: Soni je preživeo nacističke pogrome i postao legenda Ajntrahta iz Frankfurta

Ljude to obično uznemiri, ali nema potreba da iko bude zabrinut zbog toga. Soni, kako ga već svi znaju, ume da bude takav.

A u stvarnosti, radi se o neverovatno zdravom i vitalnom 90-godišnjaku.

On je srdačan i osećajan tip, sposoban da vas očara tokom razgovora.

Sonija sam prvi put upoznao pre šest godina u njegovom rodnom Frankfurtu dok sam radio izveštaj o najstarijim navijačima koji imaju više od 80 godina i koji odlaze i na gostujuće utakmice.

Veoma brzo je upao u strasnu tiradu kojom se dotakao nekolicine različitih tema u samo tri minuta.

Opisao sam ga kao „Julija Cezara nadrndanih penzionera".

Svideo mu se taj nadimak.

Uzvratio mi je osmehom: „Znaš li šta je za mene najteža kazna? Kada mi neko kaže da ućutim".

U suštini, Soni je sve samo ne ogorčen, iako je njegova životna priča mogla da mu donese baš takav osećaj.

Soni je preživeo Holokaust.

Decenijama nije govorio o ogromnoj patnji koju je iskusio pod nacistima, čak ni najbližim prijateljima i porodici.

Sve se to promenilo pre nekoliko godina.

U pokušaju da pronađe prave reči, pomogli su mu fudbal i posebno bundesligaški klub Ajntraht iz Frankfurta.

Ovu priču bi trebalo započeti Kristalnom noći 9. novembra 1938.

Nacistički režim i njegove pristalice su širom Nemačke započeli progon Jevreja, paleći njihove kuće i pljačkajući njihove radnje.

Soni je tada imao sedam godina.

Njegova majka je bila Jevrejka, kao i otac, ali on je porodicu napustio nedugo pošto je Soni rođen.

Prezime (Vesinger) je dobio od očuha koji nije bio Jevrejin.

O biološkom ocu nije znao ništa.

Te noći je saznao.

Porodica je gledala kako frankfurtska sinagoga nestaje u plamenu i Sonijeva majka emotivno nije mogla da podnese da mu saopšti istinu.

Tako da je žena iz obližnje pekare bila ta koja mu je rekla da se razlikuje od ostatka familije, da je čovek za kojeg je mislio da mu je otac bio njegov očuh i da je on sam bio Jevrejin.

„Šta je to?", odgovorio je Soni.

„Jevreji su ljudi koji idu u sinagogu, kao što je ona koju si video da je danas izgorela", objasnila mu je žena.

Soni je bio primoran da se rastane od porodice i da ode u sirotište za jevrejsku decu.

Morao je da nosi žutu Davidovu zvezdu koja ga je označavala kao „neprijatelja naroda".

Na ulici su ga pljuvali.

Slušao je zastrašujuće pokliče Hitlerove omladine.

Oni su ponekada bili ohrabrivani da nasumično prebijaju jevrejsku decu.

Jedina uteha u Sonijevom svetu su bile knjige koje mu je donosila njegova polusestra Lilo.

„Plakao sam i plakao", kaže on.

„Čitao sam i danju i noću. Bilo je to moje jedino utočište".

Kada je Gestapo prvi put došao po Sonija, njegov očuh je pružio otpor.

U junu 1943. godine, pokušao je još jednom, kada je doneo kutiju sa svojim medaljama iz Prvog svetskog rata i zatražio: „Vratite mi mog sina".

Za divno čudo, Soniju je bilo dozvoljeno da se vrati kući.

Tako da je 22. marta 1944, kada je kompletan stari grad Frankfurta bio uništen i kada je preko hiljadu ljudi poginulo tokom savezničkog bombardovanja, on bio sa porodicom u podrumu.

„Rat je zaista najgora stvar koja može da se desi ljudskoj rasi", kaže Soni.

„Te noći smo mogli da vidimo stvari o kojima zaista ne može da se priča. Ljude koji bez udova leže na ulicama".

U februaru 1945, tokom savezničkog napredovanja, Soni je zajedno sa majkom bio deportovan u Terezijenštad, koji se nalazio u današnjoj Češkoj.

Njegov očuh nije mogao da učini ništa više od toga.

Bio je primoran da uzme oružje u ruke.

Terezijenštad je primarno bio tranzitni kamp za Jevreje koje su slali u smrt u logore na istoku.

„Tamo je bilo oko 55.000 ljudi na prostoru predviđenom za 4.000", kaže Soni.

„Supu od ječma smo jeli ujutro, u podne i uveče. To je bilo sve što smo dobijali za jelo.

„Nekada je bila gusta, nekada retka, slana ili slatka.

„Svakih pet dana bismo dobijali i specijalnu porciju: 500 grama hleba, 50 grama šećera, 50 grama putera.

„Ako bih to dobio u 11 sati, u 12 je sve već bilo pojedeno. Majka mi je davala i njen deo".

„Ljudi su umirali od gladi, ali to nije bio logor za istrebljenje.

„Kada nas je Crvena armija oslobodila - krajem maja ili početkom juna, bilo je toplo - vozovi su stizali iz Aušvica.

„Bili su to vagoni za stoku, sa otvorenim vratima, prepuni ljudi. Bili su kost i koža. Ništa više od toga".

„Neki su ležali ili klečali. Neki su stajali. Proklinjali su ljude koji su mogli da se kreću".

„Takve slike ostaju urezane. Ali još postoje ljudi koji govore da je sve to bilo izmišljeno.

„Ja sam ubeđeni pacifista, ali takve bih udario posred lica."

Žgoljavi Soni je imao 27 kilograma kada se kao 14-godišnjak vratio kući u Frankfurt.

Njegova starija polusestra se sa užasom priseća njihovog prvog susreta.

„Plašila sam se da bih mogla da ga polomim", napisala je ona u memoarima „Konačno pričam".

Soni i dalje nosi Terezijenštad u svojim sećanjima koja „nikada neće zaboraviti".

Suze mu naviru dok izgovara:

„Ljudi me pitaju da li mogu da oprostim i da li mogu da zaboravim.

„Kažem vam, mogu da oprostim. A voleo bih i da zaboravim. Ali ožiljci su ostali".

Matijas Toma, direktor klupskog muzeja Ajntrahta iz Frankfurta, bio je taj koji je oprezno ohrabrio Sonija da progovori o vlastitom detinjstvu.

Toma je autor knjige „Bili smo jevrejska deca".

Ona se bavi pričom o prvobitnom nadimku Ajntrahta i predratnom uticaju Jevreja u klubu.

Kada ga je Soni slučajno sreo 2007. godine, Matijas je nosio knjigu, a Soni mu je rekao:

„Pa, i ja bih mogao da ti kažem ponešto o tome".

Ostali su u kontaktu, ali Soni nije bio spreman da razgovara na tu temu sve do 2017.

Toma ga je pozvao da priča na tribini posvećenoj navijačkoj kulturi u 1950-im godinama.

Posle svega, rekao je Soniju:

„Sada moraš da ispričaš kompletnu priču".

Soni je počeo da priča, a uskoro i da se sve više otvara.

Soni kaže: „Posle rata, niko nije pričao o tome. Niko nije postavljao nikakva pitanja. U to vreme ste imali samo jednu želju - da živite".

Kada se danas osvrne na svoj život posle Holokausta, čini se da je Soni pokušavao da živi što je brže moguće.

Radio je 17 različitih poslova: kao vatrogasac, taksista, utovarivač na aerodromu.

Otvorio je nekoliko barova.

Jedan posao mu je naročito prijao - vozio je pokretnu biblioteku deci iz pasivnijih krajeva Frankfurta i dostavljao im stvari za čitanje.

„Dugačak period mog života, između 7. i 14. godine, imao sam nula drugova. Knjige su mi bile jedini prijatelj", kaže on.

A tu je bio i fudbal.

On mu je bio „dah slobode".

A mogao je i da ga igra.

Soni je odmah posle rata došao u omladinski tim Ajntrahta.

Brzo se ugojio, a ni čirevima koje je imao na nogama nije dozvolio da ga zaustave.

Došao je do drugog tima Ajntrahta.

Zaljubio se u klub.

Nije uspeo kao igrač, ali ga je aktivno navijanje ispunjavalo.

Ajntraht se 1959. suočio sa lokalnim rivalom Kikers Ofenbahom u finalu nemačkog šampionata u Berlinu.

Soni je na utakmicu otišao kao navijač, vozeći Folksvagenovu bubu.

Kada je sa prijateljima prešao granicu Zapadne Nemačke i prešao u Istočnu, carinici su im rekli da se ne zaustavljaju dok ne stignu do glavnog grada, ali jedan od njegovih drugara je morao da se olakša.

Primetivši to, stražar je ispalio hitac upozorenja iz automatske puške i oni su istrčali iz žbunja.

Ajntraht je titulu osvojio posle bespoštedne borbe i pobede od 5:3.

Dva gola su postignuta u produžecima.

„Ajntraht iz Frankfurta mi je ušao u krvotok, postao je moja druga porodica", kaže Soni.

„Trebalo je da budete sa nama da bi vam bilo potpuno jasno šta je sve to nama značilo".

Ova pobeda je ostala jedina titula koju su osvojili.

Sledeće godine su igrali u Kupu šampiona i izgubili od Reala iz Madrida pred 127.000 posetilaca na Hempden Parku.

Soni se dan danas rado seća gostoljubivosti škotskih navijača.

U to vreme, predsednik Ajntrahta je bio Rudolf Gramlih.

On je bio kapiten nacionalnog tima na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936.

Iste godine je pristupio i SS diviziji.

Soni je za taj Gramlihov angažman saznao tek u „kasnim 40-im".

Momentalno je otkazao članstvo u klubu.

Gramlih je na ovoj funkciji ostao sve do 1970.

Posle toga je bio počasni predsednik kluba.

Umro je 1988. godine.

„Za jednog takvog čoveka, kriminalca i ubicu koji se pretvarao da je nevino jagnje, da neko takav bude u mom klubu, to nisam mogao da prihvatim", kaže Soni.

Posle Drugog svetskog rata, Gramliha su uhapsili Amerikanci na osnovu sumnje da je počinio ratne zločine.

Pustili su ga 1947.

Ajntraht iz Frankfurta je danas poznat po kampanjama protiv diskriminacije, antisemitizma i fašizma.

Kao deo obeležavanja 75. godišnjice oslobođenja koncentracionog logora Aušvic-Birkenau na Dan Holokausta 2020. godine, klub je odobrio uvid u Gramlihovu prošlost i oduzeo mu počasnu predsedničku titulu.

Trenutno klubom predsedava Peter Fišer.

„Soni je neko ko mi uvek daje unutrašnju snagu", kaže on.

„On je jedan od preživelih one odvratne nacističke mašine za ubijanje.

„ Ubili su milione ljudi, a danas je na žalost ostalo samo još malo preživelih".

„Soni je jedan od njih. Možete da ga dodirnete, on je tu, možete sa njim da popijete pivo i on će vam tačno reći šta se sve događalo u to vreme".

„On mi daje snagu da kao predsednik mogu da kažem da 100 odsto stojimo iza naših principa - i da se ni za milimetar nećemo pomeriti".

Početkom 2022, Soni je bio junak polusatnog dokumentarnog filma Hesišera Rudfunka Priča o Holokaustu, Ajntrahtu (jedinstvu) i Frankfurtu.

Kada je Soni seo u automobil posle jednog od napornih dana snimanja, iscrpljen od velikog truda za jednog 90-godišnjaka i na putu ka voljenoj Emi, rekao je:

„Svakog dana kada se probudim, zahvalim se Bogu što sam živ".

„Hvala ti što mogu da gledam u nebo, mesec, što mogu da osetim vreme, kišu na mojoj koži. Za mene je to velika radost".

„Ali s druge strane, moram da ostanem u životu do svoje 104. godine, da bi mi bilo vraćeno sve što sam platio penzionom fondu.

„Izračunao sam to".

„Znam mnoge ljude mojih godina koji su već preminuli. Zaista ne znam zašto sam još ovde".

„Možda Bog misli da mi, posle svog bola koji sam propatio, duguje još neku godinu života".

BBC ne odgovara sadržaj treće strane.

Pogledajte video o Nirnberškom procesu

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]