Архитектура, Југославија и историја: Михаило Мика Јанковић, отац модерног Београда између Истока и Запада

Хиљаде Београђана сваког дана пролазе поред Палате Србија, некадашње зграде Централног комитета и Музеја Југославије, док навијачи Партизана недељом гледају утакмице на бившем Стадиону Југословенске народне армије.

Ове чувене грађевине из периода социјалистичке Југославије спаја име Михаила Мике Јанковића.

Јанковић је био je један од главних твораца послератног Београда између 1945. и 1976. године, човек кога је Јосип Броз Тито, доживотни председник Југославије, редовно примао у резиденцији на хрватском острву Бријуни и уз њега када су земљу посећивали британска краљица Елизабета Друга и амерички председник Ричард Никсон.

Палата Србија, некадашња зграда југословенског Савезног извршног већа (СИВ) на Новом Београду, најпознатији је објекат који је саградио и „његово животно дело", каже његов син Александар.

Због Палате СИВ-а добио је понуду из Ирака да исти објекат сагради у тамошњој престоници Багдаду, а етиопски цар Хајле Селасије желео је да му повери изградњу Адис Абебе, главног града те земље, препричава млађи Јанковић у телефонском разговору за ББЦ на српском.

Јанковићево стваралаштво поклопило се са покушајима Југославије да направи отклон од Совјетског Савеза после 1948. године, као и са Хладним ратом, када се југословенска архитектура нашла између реализма на Истоку и модернизма на Западу.

Михаило Јанковић данас је „неизбежна фигура" када се говори о архитектури Новог Београда, али и целе Југославије, сматра Владимир Кулић, професор историје архитектуре на америчком Универзитету Ајова Стејт.

„Није био велики иноватор и револуционар, али је био професионалац који је добро владао језиком модернизма и умео је да га преведе у техничке и материјалне околности које су тада владале у социјалистичкој Југославији.

„То није била нимало наивна, већ врло озбиљна способност - да ти објекти буду заиста репрезентативни и да их се нико ни до данас не стиди."

Палата Савезног извршног већа: Јанковићево „животно дело"

Изградња Палате Савезног извршног већа (СИВ), која данас носи назив Палата Србија, почела је 1948. године.

На јавном конкурсу победио је пројекат тима хрватских архитеката предвођених Владимиром Поточњаком, који ће ударити темеље овог здања, али неће доживети његово отварање.

Исте године догодио се и раскол руководства Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и Совјетског Савеза (СССР), односно Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина.

Осим у сфери политике, југословенски комунисти трудили су се да се ослободе совјетског утицаја и у култури и урбанизму, што је довело до промене планова у изградњи будућег седишта највишег извршног руководства земље.

„Политички раскид са Совјетским Савезом зауставио је дизалице на Новом Београду.

„А када је страх од инвазије бившег старијег брата прошао, није се могло по старом у сликарству, књижевности, па ни у градитељству", описано је у књизи Београд кроз кључаонице 100 кућа аутора Ненада Новака Стефановића.

Стаљин је умро 1953. године, а напетости Београда и Москве симболично и званично престају две године касније, када је Никита Хрушчов, нови лидер Совјетског Савеза, посетио Београд.

Те 1955. оживела је и идеја о изградњи палате, која је ће касније постати један од симбола Новог Београда.

„Треба гледати смелије, шире, визионарски, али рационално", рекао је Тито гледајући стару макету СИВ-а, наводи се у књизи Ненада Новака Стефановића.

Посао је поверен Михаилу Јанковићу, архитекти који није био члан партије, али је био способан професионалац, што је убедило тадашње државно руководство да је он прави човек за тај посао, описује професор Кулић у научном раду Нови Београд и симболична изградња социјалистичке престонице.

Јанковић је руководио четворогодишњом изградњом објекта, који је дотад имао „само скелет, односно најосновнију бетонску конструкцију", присећа се очевог пројекта Александар Јанковић.

„Срушио је централни део објекта и направио потпуно други анекс, у којем се налазе салони шест република - то је фактички постала нова зграда и нови пројекат који је само прилагођен том основном скелету у облику латиничног слова Х", додаје.

Тако је направио нешто што је и сам називао његовим „најкомплетнијим делом", каже Александар.

Градња је завршена 1959. године, а 1961. здање је званично отворено поводом Првог самита Покрета несврстаних у Београду.

Архитекта је успео да упечатљивим решењима одмакне овај објекат од оригиналног пројекта и совјетског наслеђа, објашњава Слободан Гиша Богуновић, теоретичар архитектуре и аутор Архитектонске енциклопедије Београда 20. и 21. века.

„Благим увлачењем приземног фронта и одизањем од тла на танке стубове, свечаном отвореношћу и провидношћу улазног дела, зграда је учињена лакшом и транспарентнијом, а да није нимало изгубила од тражене монументалности", прича Богуновић за ББЦ на српском.

Осим Југословена, ова грађевина одушевљавала је госте из иностранства, а неки су пожелели да имају нешто слично у њиховим земљама.

Током 1970-их у Београд је дошла делегација из Ирака са идејом да приволи југословенско државно руководство и архитекту Михаила Јанковића да у тамошњој престоници Багдаду изграде идентичну зграду.

Међутим, обавештени су да тако нешто „не долази у обзир", па су били спремни да се задовоље другачијим здањем уколико Јанковић пристане да га лично пројектује, сећа се Александар.

„Пристао је и ишао је више пута у Багдад на разговоре, тај пројекат се развијао, али га је у томе спречила смрт 1976. године", каже он.

Погледајте видео о Палати Србија:

И из других земаља Покрета несврстаних желели су да граде по Јанковићевим нацртима, али је он одбијао помисао да ради у Етиопији и Либији.

У Етиопију га је позвао Хајле Селасије, цар Етиопије, који је био опчињен када је угледао Палату СИВ-а после конференције несврстаних, каже Александар Јанковић.

„Али, отац тада није хтео да иде у Етиопију због тога што је Адис Абеба на великој надморској висини, а он и моја мајка су били срчани болесници и из примарних здравствених разлога је то одбио.

„Имао је и понуду да иде у Либију, која је тада била краљевина, али није желео ни тамо да иде из Југославије", препричава он.

Ко је био Михаило Јанковић?

Кормилар југословенске архитектуре у немирним хладноратовским водама

Између Другог светског рата и средине 1970-их, Јанковић је пројектовао и изградио готово све објекте по којима га и данас памте.

Поделе услед Хладног рата, периода заоштрених односа Совјетског Савеза и Америке који је трајао до пада Берлинског зида 1989. године, остављале су траг на Југославији, али се оне нису тицале само економске и политичке ситуације.

Хладни рат се прелио и на архитектуру широм света током 1950-их година, а манифестовао се кроз „рат репрезентација", каже професор Владимир Кулић.

„Совјетски Савез са једне и Америка са друге стране су прихватили визуелне језике који су се сучељавали у изградњи разних репрезентативних зграда.

„Совјети су прихватили један класицистички језик, а Сједињене Државе су као одговор на то прихватиле модернизам, који дотад није имао тако значајну улогу на Западу", појашњава стручњак са Универзитета Ајова Стејт.

Генерација југословенских архитеката стасала после Другог светског рата била је, каже Кулић, углавном окренута модернизму, без обзира на идеолошка убеђења која су гајили.

„Јанковић у том смислу није био изузетак, већ део шире културе окренуте модернизму.

„Али, он је био професионалац који је то све умео да претвори у завршену зграду, која и естетски и технички потпуно задовољава", додаје.

Слободан Гиша Богуновић сматра да Михаилу Јанковићу припадају заслуге за „лагано превођење српског модернизма преко поратних странпутица соцреализма".

Начинио је „чврсту спону с реномеом међуратне југословенске архитектуре", а његов „стваралачки размах видљив је надасве у обликовном разигравању тешког, соцреалистичког предлошка зграде СИВ-а", додаје.

Промене које су се тих година дешавале у свету „донекле" се могу приметити и у Јанковићевим пројектима, каже професор Кулић.

„То донекле видимо ако погледамо Стадион ЈНА, који је пројектован још током 1940-их, а онда зграду Централног комитета, који апсолутно прихвата модернистичке мотиве и као да одједном испред себе имате њујоршки небодер пресељен на Нови Београд и изграђен потпуно другачијом технологијом", описује стручњак.

Упркос прилагођавањима које је правио, код најважнијих зграда које је осмислио може да се примети „иста нит" и инспирација бразилском престоницом Бразилијом и америчким Њујорком, тада врло популарним међу архитектама, сматра Кулић.

„Успешно је применио естетски идиом интернационалног модернизма 1950-их година у приликама једне федеративне социјалистичке државе каква је била Југославија.

„То се види на згради СИВ-а, која је вероватно његов највећи подухват, али и на згради ЦК, Музеју 25. мај, па чак и на Стадиону ЈНА, који доноси те идеје", додаје.

Човек коме је Тито веровао

Иако његов потпис стоји испод великих југословенских грађевинских пројеката изграђених у прве три деценије после Другог светског рата, Михаило Јанковић није био члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), наводи се у његовој биографији у Архитектонској енциклопедији Београда 20. и 21. века.

Син Александар сматра је то „веома битан моменат", због којег његово стваралаштво још више добија на значају.

„Покушавали су да га врбују, звали су га из партије, али он никада то није желео - говорио би им `могу да вам правим добре зграде, ако то желите, али нећу да се бавим политиком`", препричава очеве речи Јанковић.

Због проблема са срцем, Јанковић се није борио у Другом светском рату.

Упркос томе, после рата постао је главни пројектант Југословенске народне армије, коме је 1948. поверена изградња истоименог стадиона, данас дома Фудбалског клуба Партизан.

Био је то први велики пројекат Михаила Јанковића. Званично је завршен 1951. године, али је први утакмица на том стадиону, меч између Југославије и Француске, одиграна 9. октобра 1949. године.

Здање је тада могло да прими око 60.000 гледалаца и изграђено је на месту некадашњег стадиона Фудбалског клуба БСК, а за Јанковића је имао двоструки значај.

„Отац је изузетно је волео спорт, био је и један од оснивача Југословенског спортског друштва Партизан, а једно време је водио и Хокејашки клуб Партизан", објашњава Александар.

Јанковић је 1953. године напустио пројектантско одељење армије и основао је архитектонски студио Стадион, назван по његовом првом великом пројекту.

Због важних пројеката на којима је радио, Јанковић је задобио поверење Јосипа Броза са којим је неретко разговарао о објектима грађеним широм Југославије.

„Док је радио палату СИВ-а и Музеј 25. мај, стално је ишао на консултације са Титом - сећам се да су често слали авион по њега да иде на Бријуне.

„Тито га је звао да буде уз њега и када су долазили страни званичници у Југославију - још увек имам позивнице које је добио када су долазили британска краљица Елизабета и амерички председник Ричард Никсон", присећа се Александар Јанковић..

Броз је био страствени ловац, а Михаило Јанковић „није волео оружје".

„Једном је ушао у Титову вилу на Брионима, угледао је све те ловачке трофеје и упитао Тита јесу ли сви његови или је кућа једноставно тако опремљена, а овај се малтене увредио и питао га да ли стварно мисли да би ставио туђе трофеје у сопствену кућу", препричава Александар уз смех.

Док је Тито био спреман да му повери важне послове, многима се у Југославији није допадала Јанковићева аполитичност.

Неке колеге и партијски чиновници сматрали су га „дворским архитектом" јер су му поверавани важни и велики пројекти, тврди Александар.

„То, наравно, није била истина и плод је малициозних намера неких колега и људи из партије - на пример, за зграду Централног комитета организован је конкурс, који је онда поништен и поновљен, а отац је са његовим тимом оба пута добио пројекат", препричава.

Владимир Кулић указује да је архитектама у Југославији било омогућено да раде уколико су били компетентни, без обзира на политичке ставове, па Јанковић није био изузетак.

„Постојала је снажна институција архитектонског конкурса, а њега је за послове квалификовало одлично познавање архитектонског језика и језика модернизма.

„Било је архитеката који су били врло политички активни, попут Богдана Богдановића, али и много оних који се нису бавили политиком", објашњава.

На конкурсу је Михаило Јанковић добио прилику од Града Београда да пројектује и Музеј 25. мај, данашњи Музеј Југославије.

Било је замишљено да ово здање буде изграђено као поклон Титу поводом његовог 70. рођендана, те да се у њему изложе поклони које је добијао доживотни југословенски председник, због чега је називан и Музејом дарова, наводи се на сајту овог музеја.

„Ово је један од ретких наменски зиданих музеја код нас, који никада није мењао основну намену, што се овде често дешавало", каже Неда Кнежевић, директорка Музеја, за ББЦ на српском.

Музеј је „пример тоталног дизајна", а Јанковић је осмислио читаво здање - од ентеријера до екстеријера, додаје Кнежевић.

„Ми ову зграду третирамо као музејски предмет, иако је она зграда, непокретност", истиче директорка.

Први урбанистички план Београдау 20. веку: Како је један Белгијанац замислио Париз на Балкану

Покушаја планског уређења Београда било је и пре Другог светског рата и генерације архитеката социјалистичке Југославије, којој је припадао Михаило Јанковић.

Први урбанистички план града био је дело Албана Шамбона, белгијског архитекте, који је пре тога пројектовао Брдо уметности, комплекс музеја и библиотека у Бриселу.

„О тој грађевини се причало по европским дворовима, па је могуће да је и српски двор чуо за то", прича Слободан Гиша Богуновић.

Белгијски архитекта је са 200 сарадника дошао у Београд 1913. године на позив српског краљевског двора Карађорђевића.

„Био је то романтични, готово дирљив покушај српских власти да културни центар српства у то време естетски превазиђе Загреб, Софију, Атину, Букурешт", описује Богуновић.

Важне тачке Шамбоновог плана биле су Теразије, Славија и Булевар краља Александра, данас централне београдске улице и тргови.

Шамбонови нацрти о граду Београду, који се данас чувају у Бриселском музеју, показују да је једна од централних тачака плана била и Београдска тврђава Калемегдан.

Изласком са Калемегдана улази се у Кнез Михаилову улицу, коју је Шамбон замислио као широку, шетачку зону, пуну трговачких радњи - нешто што ће она постати деценијама касније.

На месту где се данас налази Палата Албанија, направљена после Првог светског рата и тада највиша зграда на Балкану, Белгијанац је замислио високу, широку зграду Главне поште са великим стубовима, огромним прозорима и сатом на врху.

По Шамбоновом решењу, са Теразија према реци Сави и данашњем Новом Београду требало је да се спуштају водопади, а инспирацију је нашао у висећим вртовима који су красили дворишта тадашњих европских метропола.

Данас већи део Трга Славија заузима кружни ток, ноћна мора многих београдских возача, а његов изгледа данас би био знатно другачији да је Шамбонов план спроведен у дело.

Он је на том месту желео да изгради тријумфалну капију, попут оних које се и данас могу видети у француској престоници Паризу.

Белгијски архитекта желео је и да реконструише и малу Цркву Светог Саве на Врачару, претечу данашњег Храма Светог Саве, саграђену крајем 19. века.

Шамбон је планирао и измену тадашњег краљевског двора, чију је окосницу чинио Стари конак, бивша резиденција српских династија Обреновића и Карађорђевића.

Белгијанац је замислио да се ново здање дворске резиденције са постојећим објектима повезује стубовима који граде трг затвореног типа, у чијем седишту би био велики стуб са спомеником слободи.

У непосредној близини дворског комплекса, на данашњем месту Ташмајданског парка, налазило се гробље оивичено приземним кућама саграђеним на исушеним мочварним површинама.

Шамбон је замислио да се тај простор искористи за велике јавне грађевине попут берзе, поште, суда, општине, министарстава.

Архитекта и несуђени творац модерног Београда умро је 1928. године, а његов план о изградњи престонице никада није заживео.

Уследили су Балкански ратови, а убрзо после њих и Први светски рат.

Ипак, Богуновић сматра и да је Шамбонов план био „папирни сан" о престоници Србије.

„Он је предност дао уметничком обликовању града, а не техничким решењима којима би се решили постојећи проблеми", истиче Богуновић.

Сећамо ли се довољно Михаила Јанковића?

Многи који свакодневно пролазе поред објеката које је пројектовао, „немају појма" ко је био Михаило Јанковић, каже син Александар.

„Ту су пресудан утицај имали неки чланови Комунистичке партије, који нису могли да поднесу да неко ко није у партији ради тако важне објекте за државу и друштво", тврди он.

Професор Кулић је сагласан да Јанковић данас нема статус какав заслужује али сматра да су разлози другачији.

„Питање његовог статуса може да се примени на архитектуру уопштено, јер данас имате јако мали број имена која су опште позната када се ради о архитектама - можда је само Богдан Богдановић данас познат изван архитектонских кругова", истиче.

Неда Кнежевић, директорка Музеја Југославије је 2016. године са сарадницима покренула иницијативу да улица која спаја стадион Партизана и Музеј, два монументална дела овог архитекте, понесе Јанковићево име.

„Посматрали смо цео крај око музеја и разматрали где је Тито живео, а где се 'спуштао међу народ', на Стадиону ЈНА на разним манифестацијама и свечаностима.

„Схватили смо да музеј, стадион и солитери између њих чине једну симболичну целину коју је пројектовао Мика Јанковић, јавила се идеја да треба да добије улицу и закључили смо да је најлогичније да се преименује дотадашња Ботићева улица", прича Кнежевић за ББЦ на српском.

Предлог је, како каже, усвојен 2017. године и од тада Јанковић, макар симболично на плавој лименој табли, живи у крају чији је изглед заувек променио.

„Нема сумње да је он то заслужио, јер вредности које је поставио у архитектури стоје и данас", закључује директорка Музеја Југославије.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]