Продат Сава центар: Зашто је важно сачувати „стаклену палату на обали Саве“

У Улици Милентија Поповића број девет, тик уз ауто-пут кроз Београд, више од 40 година смерно стоји један од симбола не само престонице, већ и некадашње државе и система.

Храм социјализма - како га назива први директор Милоје Поповић - Сава центар више од четири деценије представља појам за архитектуру ондашњег, али и данашњег Београда.

Сава центар има и главну улогу у филму Центар аутора Ивана Марковића у ком се смењују кадрови и људи који свакодневно у њему бораве и одржавају здање.

Кроз стаклене прозоре који се протежу од крова до темеља помало оронуле грађевине, последњих месеци због пандемије корона вируса не гледају посетиоци иначе бројних догађаја, ходнике не обасипају масе на путу ка салама, а врата многих локала у пространим холовима су закључана.

Последњих дана, животно дело архитекте Стојана Максимовића није у средишту пажње због гостовања неке светске звезде или филмске премијере, већ зато што су градске власти Београда одлучиле да га продају.

Нови власник београдског Сава центра у понедељак 9. новембра 2020. постала је компанија Делта Холдинг.

Делта Холдинг је на јавном надметању по почетној цени од 17,54 милиона евра купила највећи конгресни центар у земљи и била је једини поњуџач.

Сава центар је продат из трећег покушаја, а цена је до сада два пута снижавана.

На првом огласу нуђен је за 27,4 милиона евра, затим је цена снижена на 21,9 милиона, те на 17,5 милиона евра.

По одлуци градских власти, а како је и у огласу за продају наведено, нови власник у објекат мора да уложи 50 милиона евра и да неће смети да му мења намену.

Компанија Делта Холдинг пре куповине ангажовала је стране консултанте који су проценили да је у објекат потребно уложити више од 60 милиона евра.

Брига због небриге

Пројектант Сава центра Стојан Максимовић је у августу, пре најављене прве продаје, за ББЦ на српском рекао да не може да се меша у одлуку о продаји, али сматра да се о самом објекту до сада није довољно водило рачуна.

„Он умире већ скоро 50 година. Тај објекат пропада без икакве пажње и без односа према њему.

„Мислим да је он Београду служио врло коректно и врло истрајно", рекао је Максимовић који већ деценијама живи у Америци.

Максимовић сматра да је бесмислено говорити да ће онај ко га купи да одржи намену.

„Он је или имао намену која је добра или није, па се свет мучио да га одржава да не падне, што се, ја мислим, није десило."

Стојанова супруга Мирјана, такође архитекта, каже да Сава центар много значи Београђанима који и данас „пуне салу и без обзира на ужасно стање у којем је објекат, људи долазе и воле ту кућу".

„Продајом ће она бити уништена, као што је и Интерконтинентал на неки начин уништен, изгубио је дух, шарм, оно што је он представљао.

„То не сме да се догоди са Сава центром", казала је Мирјана у телефонском разговору за ББЦ, не успевајући да задржи сузе.

Додала да је Сава центар симбол преокрета у грађевинској архитектури Југославије тог времена, да га људи доживљавају на посебан начин и да га треба сачувати за Београд.

Погледајте и видео о архитектури Новог Београда

И Милоје Поповић, први генерални директор Сава центра, рекао је у августу за ББЦ на српском да је важно да намена објекта, који има статус културног добра под претходном заштитом у Заводу за заштиту споменика културе, остане иста.

Поповић није дочекао новог власника Сава центра. Преминуо је у октобру у 84. години.

Статус културног добра могао би да осигура да се намена и изглед објекта не мењају.

Јелица Јовановић из националне секције Међународне радне групе за документацију и заштиту грађевина, места и целина модерног покрета до.ко,мо.мо_Србија објаснила је за ББЦ на српском да важећи закони Републике Србије не праве разлику између јавног или приватног власништва када је реч о културним добрима.

„Ко год да је власник, закупац, корисник или старатељ културног добра, дужан је да се према њему односи и да га користи тако да не наступи оштећење.

„Дужан је да објекат одржава у складу са препорукама надлежног завода, а за сваку интервенцију коју евентуално буде предузимао, потребно је тражити сагласност надлежног завода", каже Јовановић.

Уколико би нови власник желео нешто да мења, с тим у вези би морао да консултује пројектанта, сагласни су стручњаци.

Храм социјализма

Милоје Поповић је Сава центар и Београђанку сматрао „храмовима социјализма и тог доба у ком су грађени".

„Морамо бити свесни да свако време носи свој печат и нова остварења, али она неминовно, у ходу историје и догађаја, бивају после извесног времена историјска категорија.

„Појављују се нове вредности и остварења, а она из твог времена падају неминовно у засенак", рекао је Поповић, који је на функцији генералног директора Сава центра био од 1978. до 1986. године.

Историја Сава центра почела је неколико година раније - када се председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосип Броз Тито вратио из Хелсинкија са Конференције о европској безбедности и сарадњи с обавезом да ће наредну конференцију организовати у Београду.

Престоница Југославије тада није имала конгресни центар који би могао да угости бројне делегације, па је донета одлука да се такав објекат направи.

Пред Стојаном Максимовићем се те 1976. године нашао јасан задатак и - рекло би се - не баш много времена за испуњење.

Пред градитељима је био кратак рок од око годину дана од почетка градње до отварања конференције - 15. јуна 1977.

„Може се рећи да је то било кратко време, али ја нисам имао шансу да га продужавам или одлажем", рекао је Максимовић.

„Имао сам шансу да направим објекат. У томе сам успео јер сам - на моју срећу или на срећу других - знао шта хоћу и шта могу да урадим.

„Нико није могао да се меша, јер када би се мешао, рок би морао да се одложи, а то би било врло опасно за њега у односу на врховног команданта.

Максимовић каже да није имао никаквих „коментара, примедаба и жеља за промену".

„Имао сам ту част да ми град дозволи да узмем кога желим, да радим са најбољим стручњацима. И узео сам људе које сам желео.

„Скуп свих тих околности створио је то дело. Кад је никло и отворило се, они који су га поручили, били су презадовољни."

Месец дана пре почетка догађаја - 14. маја 1977. године - конференцијски део Сава центра свечано је отворен.

Објекат је свечано отворио Тито, а на улазу у Сава центар и данас стоји спомен плоча с угравираним речима које је написао.

„Срдачно честитам градитељима овог лијепог објекта, који ће нашој заједници корисно служити, а желимо и да међународни скупови којиће се овдје одржати допринесу миру и сарадњи у свијету."

Тако је Београд био спреман за Конференцију о европској безбедности и сарадњи.

Ту, ипак, није завршена градња целокупног објекта.

Друга фаза - зграда Велике дворане - завршена је у јуну 1978, а 13 месеци касније отворен је и трећи део целине - хотел Београд-Интерконтинентал.

Тако је 1979. завршен читав комплекс.

„Модерним дизајном и технолошким решењима, он је пре личио на неки велики стаклени, чак и мистериозни дворац, који је наговештавао нову еру у развоју Београда и Југославије. То је био, још за време владавине Јосипа Броза, највећи цивилизацијски искорак, који је наговештавао и обећавао нове дане и модерну будућност тој земљи", рекао је Поповић.

Хотел је у међувремену променио име и власника - купио га је такође Делта Холдинг - сада и власник читавог комплекса.

Лична карта Сава центра

Културно добро

Док је за Поповића Сава центар био „споменик социјализма", он је тренутно у фази добијања статуса културног добра у Заводу за заштиту споменика културе.

Од децембра 2017. године у статусу је културног добра под претходном заштитом.

И у регистру је до.ко,мо.мо_Србија, групе основане у оквиру Друштва архитеката Београда која се баве модерним покретом у архитектури и урбанизму Србије.

Јелица Јовановић из ове групе казала је да је Сава центар највећи и најрепрезентативнији објекат хибридне конгресно-културно-пословно-хотелске типологије у Београду и Србији.

„Самим тим, представља најрепрезентативнији објекат своје врсте у земљи и од изузетног је значаја за струку, јер напросто у земљи немамо више таквих објеката, те величине и тог значаја", објаснила је Јовановић.

Стручњаци кажу да „после скоро педесет година од изградње, Сава центар и хотел Интерконтинентал имају посебно место у градитељској историји и слици града".

„Изградња Центра је означила раскид са архитектуром прошлости, а за политичке елите у Југославији прозор у социјалистичку будућност од међународног значаја.

„Седамдесете године се могу сматрати златним периодом изградње југословенске престонице чији је један од најбољих примера конгресни Сава центар и хотел Интерконтинентал", наведено је у документу о овом објекту у регистру.

Како се наводи, Сава центар је „изванредно уклопљен у природну конфигурацију и пејзаж непосредног окружења, између старог и новог града".

Јовановић је објаснила да у смислу интеграције комплетног процеса пројектовања и извођења једног јавног комплекса ове величине и саме брзине реализације „од идеје до кључа у руке", изградња Сава центра са хотелом Интеркотинентал „представља јединствен подухват, који на овим просторима до сада, нажалост, није поновљен."

„Велико је питање када ће се еквивалент Сава центра догодити домаћој архитектонској сцени", казала је она.

Градња овог комплекса дала је и ново светло дотадашњој архитектури и отворила је пут слободоумљу у овој области, сматра историчарка архитектуре Маре Јанакова Грујић.

„Створен је потпуно нови концепт за то доба. Постало је значајно да дело има печат и потпис, да архитектура не треба да буде штанцована, како се до тада радило, већ да дело може да буде једно једино, ауторско.

„Као такво, оно се намеће као културолошки вредније у амбијенту."

Максимовићев рад било је прво ауторско дело на Новом Београду, дело које је смело и у конструкцији и у употреби материјала, у форми и композицији, објашњава Јанакова Грујић.

„Сава центар је наметнуо и даљи ток градње у том простору. Он је био сигнал будућим архитектима да граде ауторски, с потписом, да граде не преписујући околну архитектуру, већ да буду оригинални и изађу из шаблона и до тада виђених ствари и на терену и шире.

„Више није реч о четвртастим формама, употребљава се стакло, а форма се прилагођава терену."

Сам објекат је, сматра Јанакова Грујић, превазишао оно за шта је грађен, а управо га унутрашње уређење, дуги ходници с низом садржаја, чине посебним.

Максимовић је за овај рад добио бројне домаће и иностране награде, а сматра га и својим животним делом.

„Много тога сам урадио после тога, већ имам и доста година и сигурно за живота нећу имати прилике да направим нешто веће и боље", казао је Максимовић кроз осмех.

Историја Југославије на четири точка

Између система и модерних потреба

Иза изградње Сава центра стала је држава и партија на челу са Титом, казао је Поповић.

„Једна ствар је неоспорна: Сава центар је подигнут и направљен захваљујући Титу и његовој иницијативи, односно обећању које је дао на Конференцији европских држава у Хелсинкију.

„Титов ауторитет и његов захтев је имао неприкосновену вредност - то се није могло избећи и само захваљујући томе се могло за две-три године постићи тако гигантско здање које савршено функционише", објаснио је Поповић.

Прича о лифту и Титу

У низу занимљивих прича и догађаја из првих година Сава центра, Поповић издваја једну:

„У Великој дворани, где се у јуну 1978. спремао конгрес Савеза комуниста, постојао је мали лифт, који је био пројектован специјално за неке виђеније и старије госте, како не би морали да користе двадесетак степеница.

„Тим лифтом је планирано и да се Тито попне до платоа где је говорница и да одржи реферат. Али, постављало се питање - шта ако се поквари тај мали лифт и он остане заглављен. Била би то пропаст.

„Што је сигурно-сигурно је: другови из обезбеђења и државне безбедности, који су бринули о њему, вежбали су два дана ручну манипулацију лифта у том случају, како се не би ни осетило да је лифт стао или нестало погона. Они су дежурали у кућици изнад, али срећом то се није догодило, па су могли да одахну."

Оптерећење за Град?

Заменик градоначелника Београда Горан Весић изјавио је раније да губитак Сава центра у 2019. и 2020. износи 528 милиона динара, односно око четири и по милиона евра.

„Од 2010. године до данас, из буџета Града дато је Сава центру више од 22 милиона евра како би се покрили губици. Осим тога, Сава центар дугује Граду 903 милиона динара, на име пореза на имовину.

„То значи да је последњих десет година бачено кроз прозор скоро 30 милиона евра који припадају грађанима, како би се покривао мањак Сава центра", рекао је Весић гостујући на Студију Б, а преноси Беоинфо.

Весић је казао да је, поред тога, циљ продаје да Сава центар буде мотор развоја конгресног туризма.

Коментаришући најаву продаје Сава центра, Поповић је у августу рекао: „Каже се да онај ко није градио кућу - лако њу прода, а онај који зна шта значи направити и најобичнији објекат - на то се тешко одлучује".

„На Сава центар је утрошено много новца и напора, десетине хиљада руку је даноноћно радило да се он направи и он је у једном периоду испунио своју функцију, посебно првих десетак година."

Већ почетком деведесетих, прича Поповић, „када се Југославија почела растакати, почела је друга прича и нико више није имао времена да се бави стакленом палатом на обали Саве".

„Понекад се мало инвестирало, али више није и дотерало се до данашњег стања."

У више од четрдесет година дугом животном веку Сава центра, ово је први пут да град покушава да га прода.

Претходно је двапут безуспешно покушано да се склопи приватно партнерство за Центар.

И тада се као потенцијални партнер помињала компанија Делта холдинг.

Југославија и даље живи - у Палати Србија

Центар о Центру

Прва помињања могуће продаје Сава центра пре неколико година, била су разлог да редитељ Иван Марковић почне реализацију идеје о којој је дуго размишљао.

На себи својствен начин је, кроз објектив камере и фото апарата, овековечио здање и направио филм Центар.

„Сава центар ми је одувек деловао као свет за себе, неограничен и недокучив. Желео сам да га забележим пре него што се нестане или се измени - док је његова појавност, иако избледела, и даље аутентична", прича за ББЦ на српском Марковић.

Током припреме за реализацију замисли, разговарао је и са архитектом Максимовићем и схватио да не жели да се у филму бави историјатом Сава центра, већ да представи његову појавност у тренутном стању, у којем се огледају колико друштвено-политичке околности у којима је настао, толико и данашње.

„Архитектура Сава центра и даље одражава некадашњу идеју будућности, док површине и трошни материјали зграде сведоче о напуштању и одустајању од те идеје.

„Простор је портретисан искључиво у ентеријеру, у временском и просторном вакууму, као жива руина у којој су једини приказани људи радници који брину о одржавању зграде", каже Марковић.

Марковић на екрану приказује везу радника и грађевине, а „током филма постаје јасно да простор од њих зависи, што је идејно једна од најбитнијих ствари које сам хтео да пренесем".

„Радници и простор постају као велики организам који покушава да буде самоодржив, а за који је спољни свет представља претњу."

Филм Центар приказан је на бројним фестивалима у много земаља, а Марковићу је најзначајније што је имао добре реакције публике у Београду, Загребу и Сарајеву.

„Посматрање овог простора кроз време, у форми филма, пружа могућност да се прикаже његова непомичност, али и промене које се у њему дешавају.

„Као такав, филм може да комуницира и ван наших оквира јер је посматрање зграде и њених радника суштински базирано на интуитивном и емотивном односу, пре него на дидактичкој анализи", каже Марковић.

Неки од догађаја одржаних у Сава центру

*Текст је ажуриран 9. новембра

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]