Жене, архитектура и Црна Гора: Светлана Кана Радевић - један од најзначајнијих архитеката Балкана 20. века

Од некадашњег Титограда као југословенске периферије, до њујоршког Музеја модерне уметности - архитекткиња Светлана Кана Радевић газила је елегентно, на штиклама, рушећи препреке конзервативне средине и стереотипе у професији у којој су доминирали мушкарци, оставивши за собом дела која данас красе градове широм Балкана.

„Увек сам желела да градим, чак и моје дечије играрије биле су у извесном смислу архитектонске.

„Волела сам да правим куће од картонских кутија, исецањем добијала сам прозоре и врата са шкурама и тај тренутак отварања тих шкура, то је заправо продор у један новонастали, ноформирани простор", испричала је архитектиња Светлана Кана Радевић у емисији подгоричке телевизије „Живот једини човека" из 1980.

Тај простор за њу је деловао тајанствено и провокативно.

Иако се сматра једном од најзначајнијих и најнаграђиванијих црногорских архитеката у 20. веку, ово је један од њених ретких интервјуа.

Жена у мушком свету и на периферији

Децембра 2021. у подгоричкој Модерној галерији отворена је изложба „Светлана Kана Радевић - послератна архитектура између центра и периферије", која је претходно била на Бијеналу у Венецији.

„Она је дефинитивно прва архитектиња са лиценцом у Црној Гори.

„Кана и њено стваралаштво веома су важни, не само због црногорске културне баштине или југословенске, већ је била и део светских токова", каже Дијана Вучинић, кустоскиња изложбе, за ББЦ на српском.

Канин рад био је и део изложбе у њујоршком Музеју модерне уметности МОМА током 2018. и 2019. .„Стварање конкретне утопије: архитектура Југославије од 1948-1980".

Иако је радила у Подгорици, која је наспрам центара Београда, Загреба и Љубљане била нека врста југословенске периферије, Светлана Кана Радевић изборила се и за место у тада доминатно мушкој професији.

„Сведоци смо већ годинама да то стваралаштво, настало на периферији, посебно оно које су стварале жене је у другом плану или уопште није видљиво.

„У том смислу јој је био мало отежан пут", каже кустоскиња изложбе.

Погледајте видео: Новобеоградска архитектура - од Инстаграма до музеја у Њујорку

Како је текао њен пут?

Рођена је 21. новембра 1937. и основну школу завршила је на Цетињу, а гимназију у Подгорици.

Дипломирала је на Архитектонском факултету у Београду, наводи се на сајту Музеја жена Црне Горе.

Она је највише радила у тадашњем Титограду, али је била укључена и у светске токове - школовала се код чувеног архитекте Луиса Кана у Филделфији на Универзитету у Пенсилванији као добитница Фулбрајт стипендије.

Усавршавала се и у Токију, као и европским престоницама, а била је и инострана чланица Руске академије за архитектуру и грађевинске науке.

„Међу колегама у тој класи професора Кана, она је највероватније била најостваренија", каже Вучинић.

Кана је у Америци боравила када је већ иза себе имала неколико значајних пројеката.

Најзначајније дело - хотел Подгорица

Њеним најзначајнијим делом сматра се управо њено прво - хотел Подгорица на реци Морачи у центру главног града Црне Горе.

На конкурсу је победила и то недуго по повратку са студија на Архитектонског факултету у Београду када се запослила у родној Подгорици.

За то ће 1968. добити престижну савезну награду листа Борба која је деценијама додељивана за најзначајнија архитектонска остварења на подручју Југославије на предлог сваке од шест република.

Она је једина жена архитекта добитник те награде и једини архитекта из Црне Горе награђен овим признањем, као и најмлађи лауреат - добила ју је кад је имала 31 годину.

„Та награда је била врло важна и праћена у јавности.

„Због публицитета, познатим архитектима које су је добијале мењао се њихов статус у јавности", каже Соња Драговић, докторанткиња на Факултету за архитектуру и урбанизам на Универзитету у Лисабону.

Како каже, у доба социјалистичке Југославије када су се одржавали велики и важни архитектонски конкурси, жирирање је било уживо преношено на радију.

„У Подгорици се за неке пројекте то дешавало у Зеленом салону хотела Црна Гора који је био елитна локација и људи су то могли да чују.

„Чланови жирија су говорили због чега је један пројекат бољи, од других, процеси су били отворенији", каже Драговић.

То је био део духа времена шездесетих и седамдесетих година и самоуправљања у Југославији.

„Знало се да су људи одвајали од плата чувене самодоприносе да би био изграђен спортски или клиничко болнички центар.

„Постојала је велика одговорност према јавности да се уради најбоље што може, најјефтиније што може да би се извукао максимум из тог заједничког новца", наводи она.

Архитектура за човека и у име човека

На сличан начин размишљала је и Кана.

„Архитектура није авантура простора и материјала", говорила је.

„Она је и етички чин, све одлуке доносите за човека у име човека.

„У прошлости је архитекта радио за појединца, данас ради за друштво", каже она у поменутој емисији телевизије Титоград, цртајући штапићем скицу споменика на Барутани који је те године званично отворен.

Њено дело - споменик на Барутани представља спомен обележје у знак сећања на житеље дела Црне Горе - Љешанске нахије који су погинули у ослободилачким ратовима у првој половини 20. века - Балканским ратовима (1912-1913), Првом и Другом светском рату.

Међу њеним значајним делима налазе се и хотел Златибор у Ужицу, пословни центар Крушевац и Аутобуска станица у Подгорици, хотел Мојковац и многи други.

Добитница је Тринаестојулске награде 1968. године и Награде ослобођења Подгорице 1992. године.

Од студентских дана, па током читаве каријере и све до смрти са њом је сарађивао и дружио се подгорички архитекта Андрија Маркуш.

Како је записао у књизи „КАНА, есеји о архитектури" њих двоје су знали сатима да расправљају о архитектури и практично и теоријски.

„Светлана Радевић је доказ да кад треба повући снажно, не треба рећи „повући мушки", јер је она 1967. повукла јаче од свих, код чињенице да је то на папиру још теже: подићи и повући потез снажно", пише у књизи.

И у разговору за ББЦ описује је истим жаром.

„Реч је о изузетно снажној личности коју ми очекујемо да буде мушкарац, што не значи да то не може и жена, али код ње је то стварно доминантно", каже Маркуш за ББЦ.

То не значи да није била женствена, напротив, била је, каже, „маркантног стајлинга", а цео живот посветила је раду и архитектури.

Није се удавала никад, нити је имала деце, за њом су остала њена дела.

Надимак по ком је и данас позната, добила је још као дете и на породичним сликама на полеђини је често стајало - Кана и Лили.

Лили је њена сестра Љиљана, која је такође била архитекткиња.

„Кана је била доста везана за породицу, посебно за сестру Љиљану која је нешто млађа и са којом је касније радила заједно на великом броју пројеката", каже Дијана Вучинић.

Колико су се њена личност и појава преплитале са професијом показује и раније запажање Андрије Маркуша.

„Изнад крупних наочара са масивним оквиром доминирао је шешир са великим ободом у благом луку оборених ивица, какве су форме и на Каниној Aутобуској станици и на надстрешници Хотела Подгорица, нажалост порушеној", пише Маркуш.

Погледајте видео: Млади у Србији и наслеђе сопцијалистичког модернизма

Замрзнута лепота

Назива је „поетесом наших простора".

„Она је била лепа и привлачна, али што се тиче нас мушкараца и од самог света који је окруживао, она је за нас била колега у правом смислу, која ту сопствену лепоту као да је мумифицирала или замрзла.

„То је давало њој један плус за архитектуру - одважност и достојност објеката које пројектује", истиче он.

Од осталих колега разликовала се у слободи, која би се могла назвати дрскошћу, али позитивном - да не размишља колико ће неки пројекат да кошта, што није било често у време социјализма, напомиње Маркуш.

„Ти њени прохтеви успевали су на конкурсима за луксузне објекте, попут хотела", додаје.

У причама и анегдотама осталих савременика, Кана је представљена модерним жаргоном речено као boss lady - дама шеф, каже Соња Драговић.

„Била је стручна и поштована од колега, прецизна у раду, била је и занимљива и виспрена, инспиративна саговорница.

„То говори и чињеница да је успела да се пробије у том пољу које није било толико отворено за жене", наводи она.

Сигурно да је било још архитектица и жена које су радиле у урбанистичким бироима, али се Кана изборила за познатост и препознатљивост, додаје.

Током целог живота занимало ју је преплитање архитектуре и друштва.

„Велики део каријере је провела у Републичком заводу за урбанизам и пројектовање (РЗУП), значајном колективу, а онда је касније, током деведесетих била и друштвено ангажована.

„Учествовала је у формирању Дукљанске академије, наука и уметности, Црногорске Матице, ПЕН центра", каже Вучинић.

Занемаривање њених дела

За разлику од златног југословенског периода у ком је Кана највише радила, модерна збивања донеће промене у читавом друштву, па и архитектури.

У капитализму се испред друштвене функције ставља приватно задовољење и потребе и жеље инвеститора за које архитекте раде, каже Соња Драговић, иначе економисткиња по струци, која на постдимпломским студијама изучава урбанизам.

Тако долази до све масовнијег „инвеститорског урбанизма", који је био и покретач за оснивање удружења КАНА - Ко Ако Не Архитект, чија је чланица Драговић.

Ова невладина организација носи Канино име, али је инспирисана и њеним радом.

Прве акције групе КАНА почеле су 2015. када је почела изградња стакленог солитера само неколико метара од Каниног хотела Подгорица.

Идеја је била да се скрене пажња и свих надлежних институција, али и да се провокативно обрате колегама архитектама да дигну глас, отуда назив Ко ако не архитект.

Младе архитекте, углавном тек свршени студенти, окупљали су се и и бројним иницијативама скретали пажњу на то нарушавање простора зарад појединачних интереса инвеститора.

Хотел у то време није био заштићен као културно добро, то ће постати тек 2021.

„Главни квалитет хотела Подгорица и оно због чега је Кана добила и награду за ту зграду јесте начин на који је врло промишљено и промућурно уклопила нови и врло савремени објекат у постојећи контекст", наводи Драговић.

Хотел се налази надомак реке Мораче, а на фасади су камени облуци из реке.

У близини је средњевековна тврђава, стари град - Стара варош Подгорице, а сам хотел има детаље који реферишу на све то.

Пола века касније, на готово истом месту, готово уза зид хотела почела је да ниче стаклена вишеспратница.

Док је трајала борба активиста на терену и пред надлежним установама, солитер је изграђен.

Истраживачица Драговић ту зграду описује као „ужасну", јер је таква архитектура на тој позицији неадекватна.

„Поред солитера хотел се скоро и не види.

„У последњих годину дана неколико највиших спратова су прекривени црногорском заставом што је мало гротескно, али је с друге стране сјајна илустрација да званична државна политика подржава такво урнисање простора.

„То је флагрантно стављање приватног интереса у повлашћену позицију насупрот јавном", наводи Драговић.

Можда ће вас занимати и ова прича

Црногорци који гледају Подгорицу у Венецији

Први је покренуо инцијативу да се хотел Подгорица и мноштво других објеката из тог периода заштити управо архитекта Андрија Маркуш, али је тај предлог дуго стајао у фиокама.

Посебно га је жестило када је десетине Црногораца ишло 2004. у званичној делегацији на Бијенале у Венецију да тамо виде Канин хотел Подгорицу, иако их је од њега делила само невелика Морача.

„Два пута су се десили ти апсурди да њено дело представља Црну Гору на Бијеналу и да тамо оду министри са женама, као поносни, о државном трошку да виде изложбу.

„И кад се врате десет дана исти они својим потписима дају да се руши и уништи тај објекат", истиче Маркуш.

Нарушавању и промени изгледа њене јединствене Аутобуске станице сведочила је и Кана.

Почело је у последњој години њеног живота 2000. када је већ била озбиљно болесна.

„У кревету се мучила, а већ су јој доносили слике да јој руше један део на Аутобуској станици и на пословном центру Крушевац.

„Да је била жива она ништа од овога не би дозволила, очи би извадила да то заштити", закључује Маркуш који јој је посветио и стихове:

Испод линија контура Каниних духодјела,

Живе једина њена дјеца - уоквирена, озрачена,

освјетљењем засјенчена, враћајући одбљесак оку,

иако статична - покретна

уз њу и низ њу постојећим и непостојећим жмарцима

и асоцијацијама, личећи на човјека

Погледајте и видео о архитектонском решењу зграде библиотеке у Приштини

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]