Социјална правда и Србија: Од „београдског Пекама“ до „београдског Менхетна“

Социјална правда је термин који се често помиње, а мало ко зна шта тачно значи.

У политичкој теорији представља концепт праведности између појединца и друштва, у смислу једнаке доступности могућностима и благостању.

Преведено то значи да заједница покаже солидарност са свим угроженим појединцима и групама - особама са инвалидитетом, мигрантима, сиромашнима или дискриминисаним због нације, вере, расе, пола, сексуалности, статуса у друштву или нечег другог.

Појам се појављује у 19. веку када су услед индустријализације расле неједнакости у богатству и класне разлике.

Данас, социјална правда не само да има циљ да искорени сиромаштво и повећа запосленост, већ наглашава важност достојанственог рада - са уговором, радничким правима и редовним платама, затим родне равноправности и поштовања права свих који су на маргинама друштву.

Пет основних принципа социјалне правде

Извор: Институт за корпоративне финансије

Како социјалну правду можемо видети у небодерима?

Анализу пише: Александар Југовић, доктор политичких наука, редовни професор Универзитета у Београду (ФАСПЕР)

Новобеоградски савски блокови и „Београд на води".

Временски их раздваја пола века.

Два света која повезују небодерска архитектура, силни бетон који је уграђен у њих, солитерски живот, мутна Сава и београдска промаја.

У њих је уткана и естетика идеологије социјалне правде у две епохе - социјалистичке и транзиционо-капиталистичке.

Један је прављен као бетонски пазл, у други је бетон наливан.

Један је ехо политике јефтиног „стана за сваког", а други политике „нормалности" великих социјалних разлика.

Један је филмски приказиван као „београдски Пекам", а други је најава будућег „београдског Менхетна".

Повезује их и људска тежња за новим животом у новом добу.

Станови у блоковима (61, 62, 63, 64) претежно гледају или на исток или на запад.

Станови у „Београду на води" имају поглед на све четири стране света.

Kао и Србија у геополитици у овим епохама.

И један и други су бетонски дивови.

Један заклања дуги поглед на сремску равницу, други заклања поглед на кровове страрог Београда и ствара нови пејзаж града.

Оба пројекта су замишљени и изведени кроз „естетику грандиозности".

Живот у обе епохе обележен је колективним веровањем да постојећи систем „нема алтернативе": социјализам онда, а капитализам сада.

И један и други теже да овековече тај осећај.

Капитализам и социјализам

Савски блокови са својим, претежно, сивим бојама и сурово једноличном архитектуром изгледају као споменик неуништивости поретка који се представљао као „једино могући".

„Царство једнакости" са царем у белом оделу на челу.

Њихов лавиринтски изглед у простору оставља поруку да ако не знамо „прави пут" до свог стана, у том простору се можемо изгубити.

Простор у коме „нема излаза" осим „једног" - то је решење лавиринта.

Средином осамдесетих Бора Чорба на свој начин описује атмосферу живота у блоковима кроз стихове песме „Нећу да живим у блоку 65":

„Сиво, сиво, сиво, све је сиво/спавају станари, свак' у свом буџаку/у девет увече нема ништа живо/само се зграде црне у мраку/Kомарце на зиду претварам у флеке/сувише асфалта да стигнем до реке/нећу да живим у блоку 65/мрзим цео свет"!

Наравно, изван уметничког Бориног доживљаја, људи који су првобитно добијали ове станове преко организација у којима су били запослени, у њима су имали и имају своје животе, емоције, сећања, снове, породице...

То је била политика јефтиног стана али стана за (скоро) сваког.

Блокови као симбол гета

Покушај примене социјалистичког принципа социјалне правде „сваком према потребама".

Тежња да доходак и богатство буду једнаки у друштву.

Али, добра нису неограничена, планска економија уништава вишак вредности, а политичко једноумље постаје тегобни камен новим генерацијама жељним да изађу из „челичног загрљаја" комунизма и „првоборачког конзервативизма".

Оваква расподела добара заборавља људске разлике у жељама, талентима, способностима, образовању, као и људске ирационалности, конзумеризам...

Слике пуних и шарених продавница са запада, наспрам празних рафова, рестрикција струје, недостатка горива и шећера у реалном социјализму, дају снажан ефекат који води ка незадовољству.

Скорпионс певају „Wind of change" (Ветар промене).

Социјализам нестаје крајем 80-тих 20. века.

Деведестих, као „време у међувремену", блокови постају симбол пропадања средњих слојева и од тада и чести застор домаћих филмова о криминалу гета и преживљавања.

Графити, сиве кулисе и бетон показују се као „идеалан" екстеријер за сликање отуђења, „губитника транзиције", суровости преживљавања у доба санкција и успона криминала у Београду.

Пре две деценије, улазимо у стварање капитализма.

Били смо „израњавани" од ратова и санкција, жељни за досадним политичким животом где „нећемо знати ко су министри", у чежњи да будемо део света али и осиромашени и вредносно изгубљени.

Међутим, капитализам заснован на либералним идејама по природи свог утемељења носи вредносно уверење да људе одликује, понајпре, самољубље, властити интереси, тежња ка успеху, победа над конкуренцијом много више него социјалистички идеали попут алтруизма или свеопште једнакости.

Либерална политичка десница верује да социјална правда није изражена у једнакости коју обликује држава, него је то могућност да људи на спонтано створеном слободном тржишту стичу добра у тржишној утакмици.

Ту је пут расподеле социјалне правде.

Наравно, под условом да су слободни и тржиште и утакмица, а држава независни судија који надгледа правила.

А „званична" политичка левица (постоји ли?) данас, углавном, нема шта да дода на ово.

Она која и нешто говори, обитава на маргинама друштвених мрежа и твитова.

Двадесет година од тада, након туробно извршене приватизације, социјалне разлике постају „природне".

Имати стан који просечно вреди око 30 годишњих плата државног чиновника, данас у Србији постаје симбол успеха на тржишту.

Па се тако „Београд на води" кандидује да буде застор за филмове о моћи, инфлуенсерских „фантастично предивних" слика и луксуза.

Доказ високог друштвеног статуса, престижа и новог стила живота.

Место за политичке препирке и доказивања и власти и „неке од опозиција".

Овај текст није урађен за злом вољом да буде морални атак на људе који су купили станове у БW солитерима.

То је њихов избор.

Људске жеље су увек одраз вредносног и материјалног контекста живота у неком времену!

Kао што је погрешна и једнострана слика „блокова" као места урушеног гета опасних или „изгубљених" људи.

Живео сам дуго у блоковима и то добро знам.

Град је одувек био израз сусрета човека и простора који је обојен духом културе једног времена.

Он је „историјски сведок" идеологија, начина живота, ратова, заблуда, естетике, наде, тежњи, власти, односа моћи...

Међутим, овде је нешто друго у питању.

То је „естетика социјалне правде" кроз архитектуру и начин коришћења јавног простора за стамбене пројекте.

За друштво постаје проблем када егоистички индивидуализам, велике социјалне разлике и лажни елитизам производе шпекулативност, корупцију, финансијске скандале, губљење поверења грађана у државу, смањивање друштвене солидарности, повећање криминала и хроничну нестабилност.

Пандемија короне је брзо глобално открила све проблеме капитализма неолибералног типа и „тржишта као једине мере ствари" као што су социјалне неједнакости, слаби државни здравствени системи, класне разлике, социјална неправда, сиромаштво, итд.

Иако ми се не допада тренд да данас многи постају противници неолиберизма, па и они који су у њему најбоље лично прошли.

Сваки четврти човек у Србији у ризику од сиромаштва

(Нео)либерализам промовише вредност слободе, и у политичком смислу он је историјски немерљива база борбе против свих ауторитарних система.

Према званичним подацима Владе Србије датих у Трећем националном извештају о социјалном укључивању и смањењу сиромаштва из 2018. године, у нашој земљи је четвртина становништва била у ризику од сиромаштва (1,79 милиона људи).

Потом, 1,37 милиона изразито је материјално ускраћено и још 1,01 милион живи у домаћинствима с ниским интензитетом рада.

Праг ризика од сиромаштва нижи је него у било којој од 28 земаља ЕУ, изузев Румуније.

Неједнакост расподеле дохотка је таква да је 20 одсто најбогатијег становништва има готово 10 пута већи доходак у односу на доходак 20 одсто најсиромашнијих.

Подаци о кретању апсолутног сиромаштва показали су да 2017. године основне потребе није могло да задовољи приближно пола милиона људи, што је нешто преко седам процената укупног броја становника.

Према показатељима субјективног сиромаштва, скоро две трећине (63,9 одсто) становништва јесте, по самопроцени, сиромашно, што је 2,5 пута више од удела становништва у ризику од сиромаштва.

На крају, као неко ко је из друштвене науке, добро знам да ствари никада нису црно-беле и да је стварност изнијансирана, а њено тумачење увек и субјективно.

Зато мислим да је са правом аустријски правни филозоф Ханс Kелзен написао да питање социјалне правде као ниједно друго „није тако страсно расправљано, ни за једно драго питање није проливено толико много крви, толико много горких суза, ни о једном другом питању нису тако дубоко мудровали најузвишенији духови, од Платона до Kанта.

Можда, стога, што је то једно од оних питања за које важи резигнирана мудрост да човек никада не може да нађе неки коначан одговор, него само да покуша да боље пита".

Зато је добро да се подсетимо и да је правда врлина која се исказује када неко учини другоме добру ствар из убеђења а не из користи, као што је то мислио Аристотел.

„Мудра политика" која не запада у заблуде треба да има на уму да је социјална правда везана за онај режим који грађанима омогућава да се избегне и „претерано обиље и велика оскудица", како поручује велики филозоф Дејвид Хјум.

Уосталом, и српска химна се и зове и почиње са „Боже правде".

Како је вирус корона утицао на ваш џеп

Око 250.000 људи у Србији прима социјалну помоћ, а око пола милиона становника није у стању да задовољи основне егзистенцијалне потребе, наведено је у саопштењу Покрајинског омбудсмана 17. октобра 2020, на основу извештаја Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Србије.

„Субјективни осећај сиромаштва је још већи, а сиромаштво најтеже погађа најмлађе.

„Деца која расту у немаштини и беди веома тешко остварују своја права на живот, игру, развој, образовање и имају знатно мање шансе да успеју у животу", пише у саопштењу.

На удару сиромаштва су, додаје се, и припадници ромске заједнице, житељи села, самохрани родитељи, особе са инвалидитетом и њихове породице, жене, посебно оне старије доби, мигранти и друге категорије становништва.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]