У 20 градова живи више милијардера него у остатку света

Становници Хонг Конга вероватно су чули за Ли Ка-шинга и вероватно му дају новац.

Овај 90-годишњи бизнисмен је 23. најбогатија особа на свету, са процењеним нето богатством од 37,7 милијарди долара.

Бави се низом послова, међу којима су транспорт, финансијски сервиси и енергетске компаније.

Међутим, милијардер је само врх леденог брега богатства на територији Кине - према Светском извештају о супербогатима, годишњем попису који објављује мултинационална финансијска консултантска фирме Велт Икс, Хонг Конг сада има више милијардера од било ког града на свету изузев Њујорка.

Хонг Конг је сада дом за 93 милијардера, што је за 21 особу више него 2016.

Према овом попису, половина од десет градова са највише милијардера на свету налази у земљама у развоју, а то су и места са највећим социјалним неједнакостима.

Успон „новопечених милијардера" је значајно допринео порасту супер-среће на планети - попис је забележио рекорд од 2.754 индивидуалаца са богадством од милијарду долара и више у 2017.

Њихово укупно богатство износило је око 9,2 билиона долара - што је више од БДП-а Немачке и Јапана заједно.

„Добра" неједнакост?

Пораст броја милијардера поделио је мишљење експерата о утицају на друштво.

Једна група наводи морална и етичка питања изазвана повећаним разликама у примањима, нешто што је приказано у годишњим извештајима о сиромаштву невладине организације Oxfam и позивањем на више опорезивања и регулације супербогатих.

Друга група види милијардере као заступнике позитивне промене. Бар неке од њих.

Каролајн Фројнд из Светске банке је 2016. бранила тај став књигом Богати људи, сиромашне земље: Успон нових тржишних тајкуна и њихових Мега фирми

„Постоји тренд осуде богатих појединаца, али ти људи нису исти. Срећа може бити изграђена на различите начине, па ће њихов утицај на друштво зависити од врсте богатства", каже она за ББЦ.

Она тврди да милијардери који су сами створили своје богатство, оснивачи предузећа, која нису државна имовина нити су приватизована, имају тенденцију да буду кориснија за своје „суседе".

Амерички бизнис магази Форбс пише да милијардери сада живе у 72 државе. Кина, Индија и Хонг Конг бележе двоструки раст њиховог броја.

То је проширило клуб милијардера у Азији на 784 појединца, који је први пут у историји превазишао популацију северноамеричких милијардера, којих је 727.

У копненој Кини, најбогатији један одсто становништва поседовао је трећину богатства земље 2016. године, према студији Пекиншког универзитета. Најсиромашнијих 25 одсто становништва поседује само један одсто богатства.

Африка, континент са 19 од 20 последњих земаља на листи, сада има 44 милијардера - са укупним нето богатством од око 93 милијарде долара.

Хипотетички, ако би ови појединци формирали државу, имали би осми највећи БДП међу 54 афричке државе. Приход по глави становника? „Само" 2,11 милијарди долара.

Просечни номинални БДП по глави становника у Африци 2017. био је 1.825 долара, према Међународном монетарном фонду.

Али неколико места бележи бржи раст у броју ултрабогатих људи од Индије. Средином деведестих само двоје Индијаца било је на Форбсовој листи богатих.

До 2016. Индија је имала 84 богаташа. Најновији подаци Светске банке (2016) процењују да најмање 280 милиона Индијаца живи испод границе сиромаштва.

„Успон класе изузетно богатих појединаца у мање богатим земљама може бити увредљив за оне који напорно раде за мању награду. Али појава богатих људи и богатих компанија у сиромашним земљама је рефлекција здраве економије. Добитак продуктивности је главни извор напретка животног стандарда", објашњава Фројнд.

Раст

Она указује на анализу Бироа за статистику рада САД-а, који је проценио да је раст великих фирми у производном сектору у Кини довео до троструког повећања просечних зарада радника између 2009. и 2013. године.

Економска истраживања показују да компаније основане на тржиштима у настајању запошљавају више људи, са просеком од 80.000 запослених, што је знатно више од предузећа у власништву милијардера који су наследили богатство или купили државну имовину.

„Подизање супер богате категорије људи на тим тржиштима је природно и неизбежно, али може имати позитивне ефекте, укључујући и конкуренцију са фирмама из развијених земаља", каже Фројнд.

Консултантска фирма Мекејн предвиђа да ће до 2025. тржишта у развоју имати 45 одсто од 500 срећних компанија и 50 одсто светских милијардера.

Оксфам, међутим, има још један сет података који ће довести до расправе: према експертима из ове невладине организације, раст неједнакости између 1990. и 2010. спречио је стотине милиона људи широм света да избегну крајње сиромаштво, упркос импресивном смањењу глобалне стопе у тих 20 година.

„Убрзани раст у привредама у развоју је пречесто подстицао билансе супер богатих, а мало је помагао најсиромашнијим у друштву. У земљама као што је Нигерија, која бележи снажан раст и има најбогатијег човека Африке, апсолутно сиромаштво је заправо повећано", каже за ББЦ Ребека Гауленд из Оксама.

Ефекат повлачења

У студији из 2015. амерички академици Сутриха Бегчи са Виланова универзитета и Џен Свајнер са Колумбија универзитета тврдили су да је ниво неједнакости мање важан од тога што неједнакост постоји на првом месту.

Истражујући податке милијардера из 23 земље у периоду 1987-2002, они су открили да када милијардери добијају своје богатство због политичких веза, теже створају „ефекат повлачења" на економију - богатство и моћ концентрисани су у рукама неколицине могу довести до јачег утицаја у владиној политици, на штету ширег интереса.

Друго контроверзно питање у дискусији о милијардерима је наслеђена супер срећа. Експерти попут француског економисте Томаса Пикетија кажу да они представљају препреку друштвеној мобилности, пошто богати преносе богатство на своју децу.

И док је попис Велт Икса Кс утврдио да се већина супер среће на свету 2017. могла класификовати као самостално произведена (56,8 одсто), удео чисто наследног богатства повећало се у 2017. години на 13,2 одсто са 11,7 одсто у 2016.

„У том смислу веома је важно разговарати о порезима, укључујући и политику богатих. Посебно у случају наслеђивања. Важно је подстицати раст предузетништва. Деца милијардера не смеју једноставно наследити сву срећу својих родитеља. Требали би да раде како би били добри као њихови родитељи", каже Керолајн Фројнд.

„Други изазов је избегавање да се тај пораст претвори у превелику политичку моћ. Чак и срећа са поштеним пореклом може завршити своју снагу. Отуда су потребне јаке институције", додаје.