Страх од отказа главни разлог за непријављивање рада „на црно"
Аутор фотографије, Getty Images
- Аутор, Катарина Стевановић
- Функција, ББЦ новинарка
Инспекција рада Србије је за првих седам месеци 2018. на терену затекла 9,049 радника „на црно".
Колико је тачно у Србији оних који раде „на црно", односно без икавог уговора, у Инспекцији рада Министарства за рад нису могли да нам кажу. Такву евиденцију не воде.
Ипак, кажу да им радници свакодневно пријављују овакве случајеве али, да због страха да ће остати без посла, захтевају да остану анонимни.
Страх од отказа главни је и разлог што радници често послодавце у оваквим ситуацијама не пријављују.
„Ако ти се не свиђа, знаш где су врата"
Међу онима који су изгубили посао након што су пријавили рад „на црно" је Никола Стевановић (23).
„Нисам имао уговор о раду. Главна порука послодавца била је - ако ти се не свиђа, знаш где су врата".
Каже да се „десетак пута обратио инспекцији, пре него што су изашли на терен." Пошто су посетили фирму, добио је уговор. Испоставило се - лажан.
„Дали су ми да потпишем папир који није имао потпис и печат послодавца. Потписао сам то и свој примерак никад нисам добио", каже Стевановић за ББЦ на српском.
Каже и да су му претили када је тражио, бунио се и питао.
Фирма у којој је радио касније је затворена.
„Људи овде пристају да раде без уговора, за плату од 12-13,000 динара. Немају од чега да живе, па су приморани да пристају на такве услове.
Ја сам млад, имам снаге и жеље да се борим. Али, шта ћемо са осталима?", прича нам Стевановић.
Обраћао се и порталу Рaдник, који пружа помоћ и савете у оваквим ситуацијама.
Аутор фотографије, Леви самит Србије
Боље и на црно него никако
Уредник овог сајта Милош Вучковић за ББЦ на српском каже да им се запослени свакодневно обраћају за помоћ, јер сматрају да су им права ускраћена.
Ипак, како каже, много је оних који се на то не одлучују - због тешке економске ситуације и високе незапослености.
„Људи често сматрају да је боље да раде и на црно за 20,000 динара, него да сутра немају чиме да издржавају породицу".
Вучковић каже да „свако зна неког или је чуо да је неко остао без посла јер је инспекцији пријавио послодавца".
„Наравно, нешто од тога је истина, нешто су гласине, али генерално, радници у Србији, бар по нашем искуству, не пријављују послодавце често", прича Вучковић.
Да је страх од губитка посла главни разлог што се запослени не одлучују на овакав корак потврђује и истраживање Националне алијансе за локални економски развој, објављено у мају ове године.
Чак 40 одсто од 1,025 испитаника је баш то навело као разлог, док је 18 одсто рекло да не пријављује јер мисли да држава неће казнити послодавца.
„Реци НЕ раду на црно"
Како би сузбили рад „на црно", Министарство рада покренуло је пројекат „Реци НЕ раду на црно".
У оквиру њега, од 10. марта ове године функционише инфо-линија која је до 1. августа зазвонила 5.866 пута.
Осим рада без уговора, на овај начин радници најчешће пријављују неисплаћивање зарада и накнада.
Пријаве су анонимне, а проблем је, према речима Милоша Вучковића што радници након овакве пријаве не могу да сазнају шта се са њом догодило, те да ли је инспекција изашла на терен.
„Када пријављују послодавце анонимно, радници не добијају број пријаве, па самим тим не постоји начин да сазнају ток поступка", каже Вучковић.
У случајевима када пријаву подносе званично - именом и презименом, инспекција је дужна да чува анонимност радника.
Међутим, Вучковић каже да се догађа да инспектори ненамерно приликом посете пријављеног послодавца, открију идентитет радника.
„Када инспектори затраже податке о конкретном раднику, што раде када одлазе по пријави, послодавац лако може да закључи ко ју је поднео", прича Вучковић.
То се догодило Владимиру Божићу, првом узбуњивачу у приватном сектору у Србији.
Он је послодавца пријавио због, како каже, „енормне количине прековременог рада", а након инспекцијског надзора, добио је отказ.
„Ми смо радили свакодневно по 12 сати, без слободног дана. Били смо плаћени за то, али број сати који смо проводили на послу превазилазио је сваки законски максимум.
Пријавио сам то инспекцији, а они су, иако законски то не смеју, открила мој идентитет. Послодавац је брзо нашао начин како да ме елиминише", прича нам Божић.
У тренутку када је инспекцији пријавио послодавца, Божић је био запослен на неодређено, али на шестомесечном пробном раду.
Пошто је пробни рад окончан, уговор му није продужен, због тога што, како је послодавац навео, није испунио услове.
„У редовном тромесечном извештају о запосленима, који је био нешто пре него што сам поднео пријаву, наведено је да сам међу најбољима. Ипак, добио сам отказ", прича Божић.
Убрзо пошто је отпуштен, судском одлуком враћен је на посао до окончања радног спора.
Радни спор ипак није окончан, пошто је Божић касније сам одлучио да напусти фирму.
Колике су казне?
Највише радника „на црно" ради у угоститељству, трговини, грађевинарству, производњи текстила, коже и обуће, те прехрамбеној производњи, кажу нам у Министарству за рад.
Послодавци „ухваћени на делу" дужни су да одмах радницима заснују радни однос. Инспекција против њих подноси и захтев за покретање прекршајног поступка, а судије одлучују о казнама.
Оне за правна лица износе између 800,000 и два милиона динара, односно између 300,000 и 500,000 за предузетнике.
Према Вучковићевим речима, нису ретке ситуације да су те казне знатно мање.
Све док у Србији незапосленост буде висока, а људи „трбухом за крухом" буду одлазили у иностранство, донкихотовска борба са сузбијањем фактичког рада биће настављена, а радници ће пристајати на било какве услове.
Јер, смататрају многи - боље је и „на црно", него никако.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
