Србија, Нови Београд и архитектура: Разгледница општине кроз блокове, паркове и бетонске објекте

Обгрљен Дунавом и Савом, испресецан широким булеварима и трамвајским шинама, између којих се поносито издижу бетонски солитери окружени парковима, више деценија, преко пута старог, живи и Нови Београд.

Из некадашње жабокречине и баруштине, непосредно после Другог светског рата, захваљујући градитељима из свих крајева тек створене социјалистичке Југославије, родила се нова општина, будући дом многих Београђана.

„У било ком делу Новог Београда да сам, осећам да је то моја кућа", каже 27-годишња Дарија Угрина која тамо живи од рођења.

Званична изградња ове савремене урбане целине почела је 11. априла 1948.

Осим бетонских грађевина и административних зграда, временом је највећа спаваоница у држави добила и школе, вртиће, биоскопе, библиотеке, спортске хале и базене, пијаце, поште и све остало што ју је напослетку дефинисало као један прави град у граду.

Неки од најважнијих објеката и установа на Новом Београду су Палата Србије (раније Палата Федерације), Сава центар, Факултет драмских уметности, Студентски град, хотели Југославија, Хајат и Краун плаза (некадашњи Интерконтинентал), стамбено-пословни центар Генекс, Хала спортова „Ранко Жеравица" и многи други.

Нови Београд је данас, по броју становника, највећа општина у Србији - већа него неки градови.

Рађање озареног града

Иако се замисао о ширењу престонице на леву обалу Саве јавила раније, а трагови живљења на територији општине забележени знатно пре, изградња Новог Београда званично је почела на пролеће 1948.

На радну акцију се сјатио велики број људи окупљен у фронтовске и омладинске бригаде, како би из песка и муља подигли нешто што ће временом постати највећа општина у држави по броју становника.

„Циљ је био да Нови Београд постане нови центар и репрезент моћи тадашње Југославије.

„С обзиром на то да се тада више мислило о заједничком него о појединачном интересу било је важно да он буде потпуно опремљен и атрактиван људима који ће га населити", говори за ББЦ на српском Дејан Тодоровић, асистент на Архитектонском факултету у Београду.

Каже да је постојала „амбициозна идеја да постане приказ новог, савременог, модернистичког града који је утемељен на принципима Ле Корбизијеовог озареног града (Ville Radieuse)".

Основни постулати овог концепта француско-швајцарског архитекте су „тачкасто распоређене зграде и објекти архитектуре који пливају у зеленилу и парковском окружењу".

Даља изградња Новог Београда умногоме је следила овај архитектонски принцип, безмало до распада Југославије.

Блокови и мистични бројеви

Овај пројекат од националног значаја је трајао годинама, па су хиљаде нажуљаних радничких и студентских руку у етапама зидале зграде по свежим, новобеоградским Блоковима.

Први блокови су грађени уз улицу Тошин бунар и прекопута данашње зграде Градске општине Нови Београд.

Означавани су бројевима, али и данас није у потпуности познато на који начин је извршена нумерација.

„Ту постоје разне теорије али чини ми се да је најтачнија да се кренуло хронолошки како су блокови насипани, пошто је ту било мочварно земљиште, често плављено", објашњава архитекта Тодоровић.

За овај посао је, каже, било ангажовано бродарско предузеће „Иван Милутиновић" које је „почело да насипа терен и да га статички обезбеђује како би могао да поднесе оптерећење нових структура које ће се изградити".

Нумерација је, додаје Тодоровић, почела Блоком 1, познатијим као Фонтана, који се налази прекопута Градске општине Нови Београд и који је међу првима и изграђен.

„Он је био показни блок, експерименталне архитектуре и кренуло се од њега, а затим су насипани блокови који се налазе уз обалу, па се онда ишло даље.

„Нисам сигуран која је била тачна логика, али рецимо да је тај редослед насипања нестабилног терена био нешто што је одредило називе блокова које познајемо данас", сматра Тодоровић.

Редослед блокова на Новом Београду се донекле може пратити, међутим постоје и бројна одступања која често збуњују и саме Београђане.

Такав је случај са Блоком 58 који избија на Саву, а налази се између 67, 68. и 70а или са Блоковима 44 и 45 ушушканим између ривалског Блока 70 и 71.

„Неки наводи кажу да су за то криви урбанисти, пошто нису били у могућности да дају називе улица, служили су се тим бројевима које су уцртавали на мапама, па је то остало тако", говори Тодоровић.

Са нумерисањем се стигло до броја 72, али има и оних који недостају у низу - на пример Блок 27.

Блок 4 - место без социјалне стратификације

Зграде у Блоку 4 грађене су шездесетих, а у једну од њих се као средњошколац 1966. уселио и Иван Протић.

„Првих месец дана сам се враћао у стари крај код другара да преспавам јер је било прилично неуређено", говори 71-годишњи новинар за ББЦ на српском.

Каже да је у том периоду Нови Београд био „велика спаваоница у изградњи", те да је, не рачунајући Палату Федерације - познатију као зграда Савезног извршног већа (СИВ), до Бранковог моста скоро све била ледина.

Међутим, иако су нови станари тек пристизали у комшилук, цветала је малолетничка делинквенција.

„У једном тренутку је Нови Београд био други у свету иза Рио де Жанеира, а онда је полиција то систематски чистила", тврди новинар.

Упркос бројним мангупима који су харали крајем, Протић сматра да је међу њима постојао одређени кодекс, у шта се и сам у неколико наврата уверио.

„Један од њих, старији Јефта нас је једном окупио и рекао да ће нам ноге поломити ако нас ухвати да крадемо кола или нешто у самопослузи", осмехујући се препричава догодовштине из младалачких дана.

У крај су се, каже, досељавали људи са свих страна Југославије, па је тако у комшилуку било Хрвата, Црногораца, Албанаца и других националности.

Већина је радила у јавним службама - војска, полиција и у другим државним институцијама.

Такође, испред његове зграде биле су подигнуте и бараке у којима су становали његови школски другови из Девете београдске гимназије, чији су родитељи градили Нови Београд.

Они су се, каже, сви међусобно дружили.

„Није било те социјалне стратификације каква постоји сада", додаје Протић.

А није било ни ноћног превоза, па се из града морало пешке, а понекад и аутостопом.

Оно чега је било напретек током летњих месеци је слободно време - које је неретко проводио купајући се на Сави, али и прекопута СИВ-а у такозваним барама.

На игранке се ишло у оближњи Блок 3, у кафић „Солитер", а филмови гледали у биоскопу „Фонтана", у једном од његових омиљених објеката, где је двадесетак година касније водио и децу.

Студењак и подвожњак

Један од првих објеката изграђен на Новом Београду био је Студентски град - највећи студентски дом у Србији, који је прве станаре примио већ почетком 1950-их.

Студентски град је 1968. био и поприште великих студентских демонстрација - део таласа протеста који су те године захватили велики број земаља.

Из његовог дворишта је кренула колона која се 3. јуна сукобила са полицијом, недалеко од зграде СИВ-а, код подвожњака који је касније и уклоњен.

Студенти су тада викали „доле црвена буржоазија" и „студенти-радници", а захтевали су, између осталог, смањење социјалних разлика у друштву, решавање проблема незапослености и отклањање бирократских снага.

Протести су окончани 9. јуна после телевизијског обраћања председника СФРЈ Јосипа Броза Тита који се сагласио са студентских критикама.

Захтеви су, углавном, у наредном периоду пали у заборав, али не и поједини виђенији демонстранти који су се нашли на мети режима.

У четири блока са по два крила Студентског града данас живи 4.620 студената, а у његовом дворишту је и Дом културе Студентски град, отворен у мају 1974.

Савезно извршно веће и Централни комитет

Архитекта Дејан Тодоровић каже да је на Новом Београду испрва планиран „дугачак потез нових репрезентативних државних зграда".

Изграђене су две - Палата Федерације (данас Палата Србије), познатија као зграда Савезног извршног већа (СИВ) и Палата друштвено-политичких организација (данас „Пословни центар Ушће"), односно зграда Централног комитета - ЦК.

СИВ је био један од првих објеката зиданих на Новом Београду, а завршен је крајем 1950-их.

Отворен је 1961. уочи прве конференције шефова држава Несврстаних земаља у Београду.

„На конкурсу је добио загребачки архитекта Владимир Поточњак са тимом, али је после његове смрти пројекат преузео Михаило Јанковић који је и аутор зграде ЦК", објашњава архитекта Тодоровић.

Додаје да Јанковић није много изменио „форму објекта и урбанистичког плана", већ да је интервенисао првенствено око ентеријера.

„Тамо постоје сале свих република некадашње Југославије које су опремљене елементима примењене и ликовне уметности највећих тадашњих уметника и дизајнера."

Зграда ЦК је саграђена 1965. и била је једна од највиших зграда у Београду.

Пролећа 1999, погођена је током НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, да би 2005. била обновљена.

Поред ње је изграђен тржни центар „Ушће", а пре две године и кула-близнакиња „Пословни центар Ушће 2" .

Између зграде ЦК и СИВ-а налазе се темељи Музеја револуције.

„Тај пројекат нажалост никада није реализован, рађени су и конкурси пре неколико година о поновној употреби или изградњи нечега на овом месту, а прича се и да ће ту бити нова зграда Београдске филхармоније", појашњава Тодоровић.

33 стил

Један од симбола Новог Београда је и Генекс кула, икона брутализма - стила модерне архитектуре чије грађевине карактерише масивни изглед, крути геометријски облик и широка употреба натур-бетона.

Грађена у периоду од 1971. до 1980, према пројекту архитекте Михајла Митровића.

Западна капија Београда, како је често називају, налази се у Блоку 33, где живи и музичар Владимир Нишавић, познатији као Млата из хип хоп групе Сик Тач (Sick Touch).

„Најзанимљивија ми је новобеоградска градња везана за комунизам, огромне бетонске зградурине попут Генекса и мерцедес зграда из 38-ог, па чак и СИВ који ми изгледа поприлично свемирски", говори репер за ББЦ на српском.

Нишавић је још живео и у Блоковима 38 и 64 због чега му се, између осталог, Нови Београд „увукао под кожу и постао део његовог карактера".

„Сваки крај има нешто по чему је сличан и што га разликује од осталих, али су овде људи специфични у размишљању и схватању живота и света који им је блок усадио", сматра Нишавић.

Нови Београд је утицао на њега још у раном детињству, док је проводио слободно време испред зграде, на зеленим површинама, које он и његове комшије доживљавају као властито двориште.

„Ту смо одрастали, славили, патили и некако схватили свет", наглашава.

Нишавић држи и музички студио такође на Новом Београду - у Блоку 44, у тржном центру Пирамида где су и његови родитељи радили по отварању 1994. године.

„У мојој глави, ја сам у центру света и сматрам за успех што ми је баш ту студио", каже Млата.

Унутрашња миграција у Блоку 70

У новоизграђени Блок 70 са родитељима се као беба, средином 1970-их, доселио Душан Чавић - један од аутора популарне Јутјуб емисије МаркаЖвака.

„Селио сам се два пута - продали смо стан у Блоку 70, па смо купили стан у истом насељу, па смо продали и други и онда сам се опет вратио овде.

„Ако би ме нека сила приморала једино, али здравог разума не бих га мењао", одговара Чавић за ББЦ на српском упитан да ли би некада отишао из краја.

Био је један од првих станара овог Блока, у време када се ноћу није могло спавати „од крекета жаба са Саве".

Блок је тада имао продавницу, апотеку и фризера, али увече ништа није радило па су његови родитељи морали по цигарете до аеродрома или драгстора у центру Београда.

„Свуда је била пешчара и то што нам је израсло од вегетације, тада је било посађено, да би сада постали једна од ретких зелених оаза".

Чавић сматра да је велика предност живота у његовом Блоку што постоји велики простор око зграда где, између осталог, деца могу да се играју и без присуства родитеља.

„Моје дете има скоро десет година и од пете иде сам напоље - ту врсту социјализације сам имао и ја, док другари који живе у граду нити имају парк, нити пуштају малу децу док се још не науче на улицу", истиче.

Каже да је као мали доста времена проводио на пешчаној обали покрај Саве где је одлазио на купање, док данас, додаје, готово да не може да приђе реци од сплавова који су је заградили.

„Ја сам у удружењу За наш кеј и боримо се, између осталог, да видимо реку Саву јер не можемо од сплавова који су један до другог, односно мораш да платиш кафу да би сео и гледао у реку", истиче новинар резигнирано.

„Волим те, волим Нови Београде"

У Блоку 23 од рођења живи и двадесетседмогодишња Дарија Угрина.

„Да ли сам код мене у блоку или одем у 28, код Студењака или где је Девет гимназија, на сваком од тих места се осећам као да сам домаћа", говори сарадница у људским ресурсима једне ИТ фирме.

Омиљени делови Новог Београда су јој простор око Арене - вишенаменске дворане изграђене 2004, где се одржавају многи спортски и музички догађаји, затим булевар Милутина Миланковића у њеном суседству и Парк пријатељства на Ушћу.

„Волим део код споменика Вечног пламена јер је пространо, мирно, пуно зеленила и никад нема много људи осим кад је Бир фест и то се претвори у неку другу атмосферу", истиче Угрина.

Недалеко одатле налази се Музеј савремене уметности - једно од најзначајнијих архитектонских дела тог периода.

Идејно решење за његову изградњу понудили су архитекте Иван Антић и Иванка Распоповић, а отворен је 20. октобра 1965.

После десет година реновирања, публици је постао доступан поново на годишњицу отварања 2017.

У шетњама по крају Угрина често пролази поред још једног од архитектонских симбола Новог Београда - Сава центра.

Храм социјализма, како су га називали, и највећи конгресни центар у земљи изграђен је у другој половини 1970-их по замисли архитекте Стојана Максимовића.

Продат је пре две године компанији Делта холдинг за 17,5 милиона евра.

Угрину за њен Блок вежу и лепа сећања из њене основне школе „Седам секретара СКОЈ-а", данас „Лаза Костић", посебно са часова музичког.

„Наставник нам је био легенда новобеоградских школа - Милорад Ђурић Миле, који је држао хор и много волео да пева, пише песме.

„Ја нисам била чланица хора, али се сећам песме Волим те, волим Нови Београд која ме враћа у нека лепа времена и буди ми леп осећај кад се сетим", прича она.

Урбанистички минус и плус

Новинар Иван Протић деценијски станарски стаж на Новом Београду не би мењао, а посебно не сада када је дрвеће које је сађено ономад кад се доселио нарасло и формира дебео хлад, погодан за шетњу.

„Растао сам с њим, тако да се вежеш, не толико за зграде колико за амбијент, а и добро је за људе са малом децом - имаш љуљашке, клацкалице, зеленило, ипак они стварају град и атмосферу", додаје.

Оно што му смета, а што види као шири проблем и „карактеристику Србије" је много прљавштине и смећа по улици.

По Дарији Угрини, једини недостатак Новог Београда јесу паркинг места, по чему се не разликује од остатка престонице.

„Осим тога, никада ми ништа није фалило, имаш све што ти треба и све је близу, нигде не мораш да користиш превоз ако си неко ко воли да шета, ако је лепо време и слободан си", додаје.

Владимир Нишавић Млата из Блока 33 такође има проблем са паркингом, али на нешто другачији начин.

„Када дођем увече испред улаза, клупе, зграде је ауто на ауту, баш ту где су седели људи и играла се деца, сада нема места", наглашава репер.

Од садржаја у блоку недостају му културна дешавања - изложбе, фестивали и други догађаји.

Душану Чавићу из Блока 70, пак смета што се „бесомучно користе све празне парцеле око блокова" да би се подизали нови, попут Блока А, Саваде, Белвила или стамбено-пословног комплекса West 65 у оквиру је саграђен небодер од 40 спратова.

Почетна урбанистичка идеја и замисао Новог Београд кренула је да се губи почетком 1990-их, а наставила током 2000-их „у новим друштвено-политичким околностима", сматра архитекта Дејан Тодоровић.

„Сва та уситњавања и доградње где год има места, убацивања нових ситних зграда које не одговарају и нису пажљиве према контексту и главној идеји, на неки начин почела су да нарушавају Нови Београд.

„Где год је остала слободна површина да се направи један мали нови инвеститорски комплекс, то се ту дешава и то на неки начин нарушава основну новобеоградску идеју", закључује архитекта.

Погледајте и видео о другом београдском насељу - Церак

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]