ББЦ на српском у 2021: 12 прича које су обележиле претходних 12 месеци

Још једна пандемијска година је за нама.

Тешко да је дан могао да прође да на корона вирус нисте помислили, да о ковиду нисте нешто прочитали или чули.

Иако је нови вирус постао саставни део наших живота и у претходној години, 2021. готово да је била подједнако турбулентна попут сада већ чувене 2020.

Од глобалних политичких криза и масовне имунизације, преко локалних протеста и проблема у области животне средине, до малих невидљивих хероја међу нама.

Ово су приче које су привукле највише ваше пажње у години за нама.

Хвала на поверењу.

Авганистан и женска права: „Под влашћу талибана, бити жена је једнако смрти, оне дишу, али су мртве"

Последњих августовских дана 2021. године америчка војска напустила је Авганистан, после двадесетогодишње мировне мисије.

На власт су се вратили талибани, и донели правила којима је промењен дотадашњи живот у земљи.

Док широм света стижу упозорења да би људска права могла да буду угрожена, велике промене догодиле су се за жене у Авганисатану.

„Жене ће имати права које им обезбеђује шеријатско право", рекао је портпарол талибана на првој конференцији за новинаре од преузимања власти.

Додао је да ће активно бити укључене у друштво, али није изнео више детаља.

„Ми ћемо бити срећни и оне ће бити срећне", рекао је тада портпарол.

Авганистанка Хатиџе Б. испричала је за ББЦ на српском како је живети у талибанском Авганистану.

Она већ седам година живи у Турској, где је отишла на студије.

У Истанбулу је са мужем и сином, али када је средином августа говорила за ББЦ рекла је да је дубоко узнемирена догађајима у њеној земљи.

Посебно је плаши судбина сестара, као и свих жена које су у Авганистану.

„Под влашћу талибана у Авганистану, бити жена или девојчица је једнако смрти.

„Да ли сте некад видели смрт? Оне дишу, али су мртве. Немају права ни на шта", рекла је Хатиџе.

Хатиџе је пристала да за ББЦ на српском исприча причу о страхотама које је доживела одрастајући као девојчица током власти талибана деведесетих година.

Из детињства носи тешке успомене које је прате током целог живота.

Бранка Катић о Убиству с предумишљајем и томе шта увек носи са собом када одлази и враћа се у Србију

Одлазак из сопствене земље због ратних сукоба искусила је и глумица Бранка Катић.

Она је 1999. из Београда отишла у Лондон и 22 година касније је, каже, сазнала и схватила да је тада била избеглица, попут оних са Блиског истока на чије проблеме и потешкоће данас скреће пажњу.

„Мој одлазак из Србије је био на седам дана у једно чешко село где сам за ББЦ снимала драму Ратници редитеља Питера Кoзминског", рекла је средином децембра глумица за ББЦ на српском.

У Чешкој је снимала филм о британским војницима у рату у Босни, када је почело бомбардовање Југославије 1999. године.

Тада није могла да се врати у земљу, отишла је у Лондон.

„Тек сам од правника Николе Ковачевића, који ради са избеглицама, ове године сазнала да сам ја тада заправо била избеглица у Лондону", казала је Бранка Катић за ББЦ.

Предмети данашњих избеглица тема су и кратког филма Агенције Уједињених нација за заштиту избеглица (УНХЦР) у којем Бранка Катић учествује.

Филм носи назив Шта су понели са собом, а инспирисан је управо причама и сведочењима избеглица које су биле присиљене да напусте домове услед сукоба и прогона.

Само један кофер за седам дана имала је Бранка Катић када је избегла из Србије, а да није ни знала да ће бити приморана на то.

Највредније што је Бранка 1999. године понела са собом биле су фотографије из детињства које је дала продукцији филма.

Постјугословенски филмски раздор: Дара, Аида и наставак борбе за филмску истину

Док смо на терену седме уметности и политике, велики раздор на Балкану у години за нама створила су два филма и два имена - Дара и Аида.

Дара из Јасеновца, филм Предрага Гаге Антонијевића о страдању Срба у логору у Јасеновцу и Quo vadis, Аida?, филм Јасмиле Жбанић о сребреничком геноциду, поделили су јавност.

Први је приказан премијерно у фебруару на Радио-телевизији Србије, био је српски кандидат за Оскара, називан је пројектом од државног значаја.

Други је недавно освојио Европску филмску награду, некадашњи председник Америке Барак Обама сврстао га је на листу најбољих филмова из 2021, а премијеру у Србији имао је тек крајем децембра у новопазарском биоскопу.

И пре премијере, филм Дара из Јасеновца је привлачио пажњу јавности, првенствено из разлога који нису филмске природе.

Председница Управног одбора Филмског центра Србије Јелена Триван је о филму у више наврата говорила као „о пројекту од националног значаја".

Избор националног кандидата за Оскара пратиле су процедуралне нерегуларности, тврдили су други учесници у овом процесу.

Наиме, неопходно је да филм који ће представљати Србији има седмодневну биоскопску дистрибуцију у земљи, да учествује на релевантним светским фестивалима и да има позитивне критике у филмским часописима.

У тренутку кандидовања, филм Дара из Јасеновца приказан је, према тврдњама продуцената, само на специјалној пројекцији у Грачаници.

Филм Quo vadis, Аida дистрибутери у Републици Српској нису желели да прикажу у биоскопима, а део јавности у Србији га сматра „антисрпским".

Премијерно је приказан у Србији 27. децембра 2021, у биоскопу у Новом Пазару.

Други светски рат и Југославија: Животна прича Немице која је преживела усташке логоре

Док се филм Дара из Јасеновца бави животом у логору, осамдесетшестогодишња Марија Маричић може да посведочи како се у логорима стварно живело.

Животну причу испричала је јавно први пут у разговору за ББЦ на српском у марту 2021. године.

Она је Немица и партизанка, Сремица и жртва усташких логора, данас Суботичанка - пензионерка, мајка и бака.

Суботичани је памте као наставницу, оснивачицу извиђачког одреда, а мало њих зна да је рођена као Марија Маркс 1935. године у сремском селу Лаћарак.

„Ја сам права Немица, само не знам немачки, а са перфектним српским", рекла је Марија за ББЦ кроз осмех.

Као девојчица од седам година, са млађим братом и сестром била је у више логора по Војводини.

Због оца који је иако Немац, био предратни комуниста и партизан у Војводини - цела њена породица претрпела је страдања у тадашњој Независној Држави Хрватској под управом фашистичког покрета, али то му не замера, напротив.

„Моја мама је једном дала изјаву да је била на правој страни историје и да је срећна што може да седи са људима.

„Ја исто то мислим и брат и сестра и сви, јер знамо шта смо ми преживели", рекла је Марија за ББЦ у марту 2021. године.

Југославија, музика и Пакет аранжман: Четири деценије, „светог грала" новоталасног Београда

И даље смо на терену уметности, само се са великог платна селимо на винил и грамофоне.

У години за нама обележено је четири деценије од првог издања култног албума Пакет аранжман.

Загребачка дискографска кућа Југотон објавила је 18. фебруара 1981. издање за који тадашњи уредник ове куће Синиша Шкарица каже да је „прва аутентична музика југословенских састава, имена и аутора".

„Млади на простору бивше државе први пут су заправо добили стварне идоле на матерњем језику које су могли слушати, уз које су могли плесати и забављати се, а и понешто научити", објаснио је поводом годишњице издања Шкарица за ББЦ на српском у фебруару 2021.

Извођачи на овом албуму биле су три београдске рок групе: Идоли, Шарло акробата и Електрични оргазам.

Међутим, млади београдски музичари са компилације нису могли ни да претпоставе њен будући успех, па је тада нису ни славили.

„Нико од нас није желео да буде на тој заједничкој компилацији - сви смо ми били спремни за соло албуме и вукли смо у ту страну", рекао је поводом годишњице објављивања албума за ББЦ на српском Срђан Гојковић Гиле, певач и гитариста Електричног оргазма.

„Убрзо нам је постало јасно да ћемо ипак морати да направимо компромис и, гледајући из данашњег угла, мислим да је баш супер што је то тако испало", рекао је Гиле.

Он сматра да је Пакет аранжман данас, четири деценије од објављивања - „једна од најзначајнијих плоча југословенског рокенрола", а да је по самом утицају који је извршио на будуће генерације музичара и бендова овог простора - на првом месту.

Croatia Records - некадашњи Југотон, објавила је реиздање Пакет аранжмана поводом четири деценије од изласка плоче.

Mузика и Зајечар: Никола Живановић - MC Џони - репер који никада није реповао

Никола Живановић можда још није познат као музичари с албума Пакет аранжман, али он је „репер који никада није реповао" и младић челичног срца чији се откуцаји далеко чују.

Када је био беба дијагностикована му је церебрална парализа, поремећај до кога долази услед оштећења мозга детета, због чега отежано говори и креће се искључиво у колицима.

Никола Живановић, уметничког имена MC Џони, у реп воде Зајечара, па онда и Србије, упливао је као тинејџер 2014. године.

Исте године почео је интензивно да слуша реп музику и дошао на идеју да напише прву песму.

Здравствено стање није га омео да властиту муку, бол, али и радост и срећу преточи у речи, а онда и песме, које ће због болести, изводити његови пријатељи.

„Осећао сам потребу да емоције избацим из себе на неки начин и писање текстова ми се чинило јако погодним за тако нешто", рекао је недавно у интервјуу за ББЦ на српском овај млади Зајечарац.

Овај „репрезент" који се „сваког дана бори" у музичком арсеналу има око стотинак објављених песама, које углавном качи на Јутјуб канал.

Мотиве за писање проналази у властитом животу, а потом их несебично дели са публиком.

„Све ствари које ми се дешавају, биле оне лоше или добре, трудим се да из тога извучем неку корисну поуку која ће бити од користи другима", рекао је Џони.

Круна његовог досадашњег рада је недавно објављена збирка песама Репер који никад није реповао.

„Та књига за мене представља скуп свега што сам радио и стварао годинама уназад - једноставно као да држим свој живот у руци.

„Значи ми много јер није нимало лако бити потпуно искрен и ставити цео досадашњи живот у јавности, али опет, сада ми је драго ако ће сва та моја искуства и знања бити од помоћи другим људима", навео је Живановић за ББЦ на српском.

Србија, ретке болести и деца: „Корак напред, три назад" - како изгледа живот са дијагнозом ретке болести у Србији

Десетогодишња Анђела из села Добри До код Смедерева, као и Џони из Зајечара, може да се креће једино помоћу инвалидских колица.

Она, за разлику од Џонија, не може да прича, пише, нити да обавља било коју активност самостално.

Према физичком изгледу, Анђела се не разликује од вршњака.

Она расте, али се психо-моторни развој зауставио када је била беба.

Може самостално да седи, али не може сама да стоји, нити да хода, не говори и нема адекватну интеракцију са околином.

Анђела болује од ретке болести - генског синдрома ЦДКЛ5, који изазива сметње у развоју и епилептичне нападе.

За ово стање не постоји лек.

Анђела је једина са овим синдромом регистрована у Националној организацији за ретке болести Србије (НОРБС).

О њој стално брине мама, која живи од социјалног давања за туђу негу и помоћ, износа који је мањи од минималне зараде у Србији.

Сузана каже да је покушала да користи нека од системских решења за помоћ у чувању детета како би могла да тражи посао, али ниједно од њих не може да одговори на специфичну ситуацију у којој се ова породица налази.

„Иако има десет година, о њој бринем као о беби од девет месеци", казала је Сузана Живанчевић, Анђелина тридесетшестогодишња мајка приликом посете ББЦ екипе њиховој кући.

Анђела је рођена у јуну 2011. и њена прва три месеца живота протекла су безбрижно - лепо је јела, била весела и све је указивало да се уредно развија.

Међутим, око трећег месеца, Сузана је приметила трзаје који су је испрва збунили.

Није ни слутила да се заправо ради о епилептичним нападима.

Напади су се наставили, а коначну дијагнозу Анђела је добила када је имала три и по године.

Сузана каже да Анђелу занимају ствари за које се обично интересују бебе.

„Воли звечке, музику, занима је кад нешто шушка", наводи.

А „највише од свега", Анђела воли да се мази са најближима - баком и деком који живе у истој кући.

„Грле се и играју, баш ужива у томе", каже Сузана.

Балкан, сиромаштво и хуманост: Оброци за оне који „губе битку за достојанство" - и бебе су међу њима

Велики корак за многе породице у Братунцу у Босни и Херцеговини направљен је у новембру 2021. када је отворена прва јавна кухиња за бебе у Босни и Херцеговини.

Док су једни поздравили потез чланова удружења „Обрадуј некога" о отварању прве јавне кухиње за бебе, називајући га племенитим, други се питају да ли је могуће да је ситуација у земљама бивше Југославије постала толико тужна и алармантна.

Услуге овог хуманитарног удружења тренутно користе родитељи 30 беба у Братунцу и околини, а очекује се да ће се тај број „макар удвостручити" због великог одзива, рекла је за ББЦ на српском председница удружења Аида Садиковић-Мехонић.

„Те бебе су и досад биле угрожене кориснице услуга јавне кухиње преко родитеља који се хране ту - тако су бебе од два или три месеца јеле грах (пасуљ) или неко друго јело које се тог дана правило.

„Сада имамо оброк прилагођен бебама који нутритивно задовољава њихове потребе и гледамо да целу причу дигнемо мало и на здравствени ниво, а не само на хуманитарни", објаснила је она.

Ово је прва јавна кухиња у земљама бивше Југославије која дели храну за бебе, а у Лукавцу код Тузле је 2017. отворена и прва народна кухиња за децу у Босни и Херцеговини.

„Како је наступила пандемија корона вируса, повећао се број корисника и дошли смо на идеју да отворимо кухињу у неком граду, где би родитељи могли да долазе и преузимају оброке за бебе", рекла је председница удружења Аида Садиковић-Мехонић.

Одличили су да кухињу отворе у Братунцу, месту близу границе Босне и Херцеговине са Србијом, пошто су током теренског рада приметили да тамо има велики број угрожених породица.

Косово и пробне таблице: „Већ деценију мењам косовске таблице за српске"

На релацији Косово - Србија и прошле године било је доста напетости, а у септембру су ствари кулминирале.

Низ протеста косовских Срба против Владе Косова почео је 20. септембра 2021. године, изазван одлуком Приштине да забрани српске таблице.

Власници аутомобила са српским таблицама на Косову морали су да плате порез од пет евра да би их заменили за привремене косовске, које важе на 60 дана, док су на тој територији.

Одлука о забрани српских регистарских ознака навела је Војску Србије да подигну борбену готовост трупа на граници са Косовом и почну са транспортом војне опреме до пограничног подручја, па и и борбене авионе и хеликоптере од 23. до 26. септембра 2021.

Договор је постигнут последњег септембарског дана посредством представника ЕУ.

Главна одредба јесте да ће се на грбове на регистарским таблицама Србије и Косова од 4. октобра на прелазима лепити налепнице, како би се прекрила државна обележја.

Авни Мустафа, већ десет година, при уласку у Србију, мења таблице већ десет година.

Шрафцигер и барем пола сата додатног времена - ове две ствари Авни Мустафа увек мора да има у виду када из малог места у близини Приштине крене аутомобилом за Србију.

Већ десет година зна да ће морати да одврће таблице на возилу и да ће на граници зато чекати барем 30 минута.

У Србију са регистрацијом 'ркс', које издају власти у Приштини, није никада могао да уђе.

„Срби мењају таблице можда седам дана, а ја то радим већ десет година", казао је крајем септембра Авни за ББЦ.

„У туристичкој сезони све траје много, много дуже. Стварно је понижавајуће, а ту је и финансијски део - то све кошта".

У Авнијевој кожи су од 2011. године сви други са регистрацијама које издају власти у Приштини.

Они који су у више наврата путовали у Србију, до сада су морали да плате и до неколико стотина евра за пробне таблице и чак неколико хиљада евра за осигурање, које је укинуто 2015.

„Пре договора о осигурању, људи са Косова су морали да плате више од 100 евра укупно, али после договора (2015) плаћају свега пет евра за привремене таблице за два месеца", казао је за ББЦ Шпетим Гаши из Савета за инклузивно управљање.

Заменом таблица и на косовској и на српској страни, објашњава Гаши, „ниједна страна не крши Бриселски споразум, али примена показује да споразум једноставно није довољно добар".

Све ове перипетије договорене су управо Споразумом о слободном кретању између Београда и Приштине 2011, али многе одредбе овог договора нису примењиване.

Србија и електрична енергија: Како можете да постанете купац-произвођач

Први децембарски снег ове године можда није изненадио путаре, али систем електродистрибуције у Србији изгледа јесте, па су тако други викенд тог месеца становници неких места у Србији провели без грејања, воде и струје.

За све је, тврдили су у Електропривреди Србије, крив лош угаљ - неколико челних људи у систему је смењено, а најављена је и оставка генералног директора Миленка Грчића.

Србија за производњу електричне енергије и даље већином користи термоелектране, а 2021. направљен је један корак ка обновљивим изворима енергије.

У априлу је у Србији усвојен нови Закон о коришћењу обновљивих извора енергије захваљујући којем је процедура за постављање соларних панела умногоме поједностављена.

Подстицај за уградњу панела дало је и Министарство рударства и енергетике, које ће преко јединица локалне самоуправе заинтересованима субвенционисати 50 одсто трошкова.

Из Министарства рударства и енергетике навели су да је субвенционисање уградње соларних панела подстицај да се грађани „активније укључе у енергетску транзицију".

Министарка Зорана Михајловић изјавила је да је циљ Србије да до 2040. добија најмање 40 одсто енергије из обновљивих извора.

Она је почетком 2021. навела да Србија тренутно производи готово 27 одсто из обновљивих извора енергије.

„Али, кад изузмемо велике хидроелектране - биомаса, геотермална енергија, соларна енергија чини свега четири до пет одсто", изјавила је министарка.

Шта је све потребно за уградњу панела, каква је процедура и колико све то кошта, прочитајте у тексту који је ББЦ на српском раније објавио.

Србија, политика и животна средина: Шта укидање просторног плана Лознице значи за пројекат Јадар и Рио Тинто

На пољу животне средине 2021. године у Србији било је веома узбудљиво.

Од почетка године и загађених река које се види из свемира, до још загађенијег ваздуха који се такође види и од ког можда нисте могли да видите пролазнике на улици, до отварања поглавља 27 у преговорима Србије са Европском унијом, бројних протеста за чист ваздух, очување природних добара и забрану отварања рудника Рио Тинто у околини Лознице.

У Лозници, граду од око 20.000 становника, тик уз границу са Босном и Херцеговином, већ дуго се ломе копља око пројекта Јадар, мултинационалне компаније Рио Тинто и њихове намере да у Србији изграде рудник литијума.

Једна од битака завршена је средином децембра - градска управа, после најаве председника Србије Александра Вучића, укинула је просторни план Лознице који у том крају предвиђа рудник.

Исти одборници, односно скупштинска већина, пре само четири месеца су усвојили тај план, али су потом уследили протести локалног становништва, који су кулминирали организовањем блокада саобраћајница у читавој Србији у новембру и децембру.

„Победа је кад све буде готово и Рио Тинто оде, ово је само један корак напред", казао је за Златко Кокановић из села Горње Недељице, представник удружења „Не дамо Јадар" репортеру ББЦ-ја на српском приликом посете овом селу.

Мештани села у западној Србији, еколошки активисти и стручњаци готово две године протестују због најаве изградње рудника, наводећи да био он био штетан по животну околину.

Међутим, неки људи у том крају већ су продали некретнине - куће, имања, њиве - међународној компанији која више година врши истраживања на том терену.

Одлука о укидању просторног плана донета је после бројних протеста у градовима широм Србије и блокада главних саобраћајница.

Једна фотографија постала је синоним блокаду у Београду.

„Окренуо сам се и видео - Газела је била пуна, а река људи је изгледала импресивно, уз призоре људи који висе са билборда.

„Схватио сам да је то тренутак, да је то пик протеста", овако је за ББЦ на српском фотограф Марко Рисовић описао моменат када је направио фотографију са протеста у Београду, која је за кратко време обишла читав свет.

Рисовићеву фотографију са протеста против усвајања два закона поделило је за 24 сата више од 45.000 људи, међу којима је и први тенисер света Новак Ђоковић.

Дан сећања на жртве трансфобије: Ко је била српска Мерлинка - прва транс особа у јавности Балкана

Марта 2003. године у Београду је зидарским чекићем убијена „транс легенда Балкана", како је Вјеран Миладиновић Мерлинка названа у једном тексту редакције Б92.

Њено тело је пронађено месец дана касније, у стању распадања, а убица до данас није пронађен и кажњен.

Двојица осумњичених су на суђењу ослобођени због мањка доказа.

Мерлинке смо се присетили у новембру, на Светски дан сећања на жртве трансфобије.

„Гледано из угла обичног света, то је смешно, ружно, болесно... али гледано из нашег угла, било је нешто чему смо тежили целог свог живота".

Овако је Вјеран Миладиновић Мерлинка у књизи Терезин син описала зашто је решила да прва на Балкану јавно живи као транс особа још током осамдесетих година 20. века.

Револуционарна, храбра, спремна на брзе одговоре, интелигентна и талентована за уметност, али и топла особа која је изнутра јако патила - широк је и слојевит распон Мерлинкиних особина које су за ББЦ на српском предочили њени пријатељи, савременици и сарадници.

„Вјеран је био невероватно отворена и духовита особа, која се није либила да прихвати сваку увреду, али само ако може на њу одмах истом оштрином да одговори", казао је Желимир Жилник, познати српски редитељ у чија је два филма Мерлинка глумила и из чега се родило специфично пријатељство.

„У том вртлогу трансфобије у Југославији, па онда и рату деведесетих, увек је говорио: У овом лудом времену, ми смо испали једини нормални у Србији".

Мерлинка је убијена у Београду 2003, а њен живот и смрт остали су показатељ једног времена и насиља према транс људима.

Фемицид у Србији: Како је мој отац убио моју мајку

Још један текст од кога вам је можда у децембру заиграла вилица био је разговор са сином жртве фемицида.

Дејан Мошић, чију је мајку убио бивши супруг док је на аутобуској станици у Панчеву чекала да крене на пут у нови живот, пристао је да причу његове мајке исприча за ББЦ на Међународни дан борбе против фемицида.

Како је рекао, на разговор је пристао јер сматра да то дугује покојној мајци, а и како би апеловао на друге жртве насиља да што пре предузму све мере и да пре свега изоставе страх или пораде на њему.

Те 2019. године, Десанка Мошић је била једна од 26 жртава фемицида у Србији.

Од јануара до октобра 2021. године у Србији су у насиљу у породици убијене 22 жене, показују подаци Министарства унутрашњих послова до којих је дошао Аутономни женски центар (АЖЦ) и доставио их ББЦ-ју.

Његова мајка Десанка Мошић пријављивала је насиље, боравила у Сигурној кући из које је 12. јула 2019. кренула у нови почетак.

Стотинама километара даље, у Немачкој, чекао ју је нови живот.

Десанка није дочекала аутобус за Пожаревац, већ је колима Хитне помоћи превезена у панчевачку болницу, где је у операционој сали преминула.

На панчевачкој аутобуској станици ју је неколико пута ножем избо бивши супруг Петар Мошић.

Убио ју је пред тринаестогодишњим унуком и, нешто више од годину дана касније, правоснажно је осуђен на 30 година затвора.

Њен син Дејан данас са породицом живи у Бечу и пристао је да за ББЦ исприча причу његове мајке.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]